АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Павић: После генерала Крстића, хашких “изненађења” није више смело да буде


У светлу бедне и презира достојне ослобађајуће пресуде Хашког трибунала у процесу против хрватских неоусташких генерала Готовине и Маркача, аутор ових редова осећа потребу да још једном с поносом истакне своје дугогодишње чланство у анти-хашком клубу. На тако нешто имају право и сви други који су овом клубу јавно, отворено и доследно припадали свих ових година, заједно са огромном “тихом” већином тзв. обичног народа – којег нико ништа све ове године није ни питао. Важно је то знати и констатовати – да већини у српским земљама, по свим расположивим анкетама, вране никада у протекле две тешке деценије нису у тој мери попиле мозак или спољни и унутрашњи притисак повио кичму да нису могли да виде или осете да Хашки трибунал није никакав суд, и да ће се свака “сарадња” која подразумева изручење сопствених грађана “хашком минотауру”, како га је често називао можда и најпознатији борац против хашког поимања правде, професор Коста Чавошки – држави и народу обити о главу.

24.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Павић

Што се грбо роди, време не исправи, каже стара српска пословица. “Суд” који је бесправно основан 1993, на врхунцу униполарног глобалног момента, резолуцијом Савета безбедности – који није правно компетентан да оснива међународне судове – нужно је морао да до краја остане доследан својој сврси, као инструмент за озакоњивање насиља западне империје која га је у безакоњу створеном хладноратовском победом и створила. Да се ништа није добило добровољним учествовањем у том безакоњу, у сопственом силовању, довољан је доказ чињеница да се притисак сила-креаторки Хашког трибунала на Србију не само није смањио, већ је данас можда чак већи него икад. Зато нека бар добију сатисфакцију – као неопходни елемент инспирације за будућа прегнућа – они који су све време на то и указивали: да Србија у замену за одрицање од својих људи, какви год били, и своје части, неће добити ништа осим додатних понижења, додатних условљавања, додатних шамара. И наставиће да их добија, наставиће да пролази кроз тог “топлог зеца” док год себе буде добровољно подвргавала “милости” и “доброј вољи” цивилизацијских креатора Хашке инквизиције, на европском континенту отелотворених у бирократији ЕУ и руководствима њених најмоћнијих држава. А на крају тог ЕУропског пута нема сумње да ће је чекати исти исход као и на крају хашког пута: “запрепашћеност”, “огорченост”, “неверица” и слични појмови који се ових дана најчешће могу наћи као ударни наслови дојуче хагофилних – али данас још увек упорно ЕУрофилних медија у Србији.

И, као што дојучерашњи хашки-хушкачи не полажу никакво право на данашњу “изненађеност и увређеност” – тако ни данашњи ЕУро-хушкачи неће имати изговора за сутрашња још болнија разочарења која Србију чекају на њеном ЕУропском путу (кобајаги) “без алтернативе”. Но, питање с којим већ сада мора да се суочи данашња “тиха већина”, која би, по последњим анкетама, између Косова и ЕУропе глатко изабрала ово прво је следеће – да ли ће дозволити да и даље буде вођена путем који неминовно води у нова понижења, губитке и коначну пропаст, или ће ипак покушати да узме судбину у своје руке, знајући да, попут Марксових пролетера, више нема шта да изгуби осим својих ланаца.

То су питања која овај моменат неминовно поставља, а задовољавајући одговор и реакција би могли чак и садашњи привидни пораз да претворе у семе будуће победе. Нека то буду теме времена које је пред нама. Но, овом приликом, ваља још једном указати на чињеницу да хашка пресуда у корист извршилаца коначног чишћења авнојевске Хрватске од Срба није смела да представља изненађење за било кога. Хашка инквизиција је своју природу и своје праве намере – онима којима дотад нису биле јасне – дефинитивно разоткрила још 2001, изрицањем своје прве крупне пресуде, за “геноцид” почињен на подручју Сребренице против генерала Војске Републике Српске Радисава Крстића, којег је осудила првостепено на 46 година затвора а другостепено на 35 година затвора (за “учествовање и помагање у геноциду”).

Посебно инструктивно у том смислу је прочитати шта су у то време мислили не домаћи већ страни стручњаци и посматрачи – а и упоредити хашке аршине према генералу Крстићу са аршинима коришћеним у процесу против – односно у корист Готовине и Маркача. Опис који следи преузет је из поглавља ауторове књиге “Забрањена истина о Сребреници”, чије је прво издање објављено још 2005 – и која је, заједно са публикацијама сличне садржине, доследно игнорисана или прећуткивана од стране припадника пост-петооктобарског медијског и политичког естаблишмента које је најновије хашко изругивање правдиодједном “изненадило”.

ШУПЉИНЕ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА – ИЗМИШЉАЊЕ НОВИХ ДЕФИНИЦИЈА “ГЕНОЦИДА”, ИТД.

Прва крупна пресуда коју је Трибунал изрекао, и која је највише допринела конструкцији “званичне верзије” да се у јулу 1995. у Сребреници догодио “геноцид”, јесте пресуда генералу Војске Републике Српске, Радисаву Крстићу, донета у августу 2001. Усред заглушујуће медијске буке која је поводом тога дигнута, оно што је остало – и сигурно требало да остане – непримећено од стране огромне већине људи је један “ситан” детаљ – да је уствари установљено да генерал Крстић није ни починио ни наредио било какав злочин – да није чак ни знао да су се икакви злочини десили! Препустимо да нам ту невероватну чињеницу црно на бело пренесе Тара Мекормак са Вестминстерског универзитета:

„На суђењу Крстићу установљено је да Крстић није знао ништа о било ком убиству које је почињено и да није на било који начин учествовао. Штавише, Трибунал је прихватио чињеницу да је Крстић лично издао наређења да се босанско-муслимански цивили поштеде. Његова пресуда заснована је на учешћу у ‘злочиначком подухвату’, у заузимању Сребренице.“1

А као што ће се касније видети, то што је генерал издао наређење да се жене и деца поштеде била је за њега само додатна отежавајућа околност. Али прво да пренесемо и закључак Таре Мекормак, као инструктиван увод у начине Хашког дељења правде:

Дакле, суђење Крстићу је разоткрило озбиљне недостатке у приказивању пада Сребренице као геноцида. Хашки трибунал није био у стању да докаже да је командант јединице која је заузела Сребреницу имао икакву намеру да почини било какво убиство, нити имао било какво сазнање о истим. Уз то, да би се убиства сврстала у геноцид, Трибунал се одважио на једну компликовану дефиницију геноцида која не зависи ни од доказивања намере да се почини геноцид ни од броја људи који су уствари побијени. Дакле, по овој дефиницији, убиство неких лица, чак и војника усред борбених дејстава, рачуна се као геноцид.”2

Наравно, ово последње се односи само на “неодобрена” војна дејства, која свуда и увек могу бити проглашена “геноцидним”, док се “званично одобрене” – и истинске – страхоте, попут оних које се дешавају, на пример, у Ираку, сматрају сасвим легитимним, прихватљивим, па чак и пожељним ако доприносе неком вишем, “хуманитарном” циљу.

Дајмо сад реч и правној струци. За потребе Сребреничке истраживачке групе, Мајкл Мендел, професор међународног права на Јорк Универзитету (York University) у Торонту, објавио је у јулу 2005. студију под насловом “Трибунал то назива ‘геноцидом’“у којој се ухватио у коштац са радом Хашког трибунала и његовим произвољним квалификацијама. Да видимо прво шта Мендел начелно мисли о Трибуналовим тврдњама о “геноциду”:

Ако случај генерала Крстића симболише било шта, онда је то чињеницу да се геноцид није десио у Сребреници. А закључак Трибунала да јесте може се само сматрати легалном формом пропаганде, као и још једним доприносом све распрострањенијој слици Трибунала као нечега што је више “политичко оруђе” него “судска институција…”3

И, даље, о “доказима” Трибунала:

Тврдње Трибунала да се у Сребреници догодио геноцид нису подржане ни чињеницама које је он установио ни правом на које се позивао. Чак и закључак Судског већа Трибунала да су ‘снаге босанских Срба стрељале неколико хиљада мушкараца босанских муслимана, с тим да је укупан број жртава… вероватно између 7-8.000’ није подржан никаквим експлицитним налазима Трибунала. Број ексхумираних тела износио је свега 2.028, а Веће је морало да призна да је један број погинуо у борбама, чак идући толико далеко да изјави да докази само ‘указују’ на чињеницу да ‘већина’ убијених није страдала у борбама.”4

Овде, дакле, треба обратити посебну пажњу на избор речи “указују”: колико год она била неодређена, објективном посматрачу ће бити јасно да та реч не указује већ заправо доказује да Трибунал уствари нема доказа да “већина” убијених није страдала у борбама. Међутим, нагађање Трибунала – које води у супротном смеру од утврђеног, чињеничног стања – аутоматски се претвара у пресуду, што савршено одговара његовом орвеловском карактеру и новом смеру “глобалног законодавства” који сада покушава да се наметне, у којем бити под сумњом већ може да буде једнако и “кривици”, ако “надлежни” то буду сматрали политички сврсисходним.

Настављајући своју деконструкцију Трибуналове правне гимнастике, Мендел упоређује дефиницију геноцида како је види Нобеловац Ели Визел, човек који је преживео један истински геноцид, с оним што Трибунал покушава да потури. Дакле, док је по Визелу геноцид “намера и жеља да се истреби цео један народ”,

Судско веће у случају Крстић је управо утврдило супротно, наиме да убиство само мушкараца у Сребреници није чак представљало ни део плана да се истребе сви муслимани у самој Сребреници. Упркос злокобним конотацијама издвајања мушкараца од жена, деце и стараца, Судско веће је потврдило да је то учињено управо да би се жене, деца и старци склонили на сигурно. [нагласци у оригиналу – прим. ур.]”5

Дакле, упркос чињеници да су снаге босанских Срба, раздвајањем војно-способних мушкараца од жена, деце и стараца, управо показале одсуство“геноцидних” намера, Трибунал ипак по сваку цену настоји да пронађе “кривицу” тамо где је није било. Наиме, Мендел истиче да је Апелационо веће, с тим у вези, констатовало да “одлука да се не убију жене или деца може бити објашњена осетљивошћу босанских Срба на јавно мњење”.

Другим речима, парафразирајући Трибуналово бесмислено резоновање – “починили би они геноцид само када им то не би донело негативне поене у јавности”. Са своје стране, држећи се подаље од виртуелног света Трибуналових нагађања, Мендел то иронично коментарише на следећи начин:

Знате ли како се назива то када чак и не покушате да почините злочин – чак и онај који имате велику жељу да почините – зато што мислите да ћете бити ухваћени? То се назива нечињењем злочина.”6

Али, као и у Орвеловој “1984”, “нечињење злочина” још увек не значи и недостатак кривице – јер “полиција мисли” већ има право да тумачи мисли, па и донесе одговарајућу пресуду.

Да видимо и како професор Херман гледа на резоновање Хашке “полиције мисли”:

 

„Још један од идиотлука у аргументацији судија Трибунала гласио је да се геноцид десио ако си убио пуно мушкараца у групи ради смањења будуће популације те групе, чинећи немогућим њен опстанак у тој области. Наравно, можда хоћеш да их убијеш да би спречио да они тебе убију у будућности, али суд исувише добро познаје српску психологију – немогуће је да је то једини разлог, мора да постоји неки много мрачнији циљ. Резоновање Трибунала садржи у себи могућност по којој, уз помоћ тужилаштву-наклоњеног психологизирања од стране суда, било који случај везан за убијање непријатељских војника може бити окарактерисан као геноцид.”7

То јест, да поновимо, под условом да убијање непријатељских војника није “званично одобрено”. А када јесте, као на пример у Крајини (или Фалуџи, у Ираку), онда се ни систематско убијање цивила не сматра “геноцидним”, на шта такође указује Херман:

Такође постоји проблем дефинисања групе. Да ли су Срби настојали да елиминишу све муслимане у Босни, или муслимане у целини? Или само у Сребреници? Судије су сугерисале да је њихово потискивање из Сребренице само по себи представљало геноцид, тиме у суштини стављајући знак једнакости између геноцида и етничког чишћења. Значајно је да Трибунал никад није окарактерисао хрватско етничко чишћење 250.000 крајишких Срба као ‘геноцид’ иако су у том случају многе жене и деца убијени а етничко чишћење примењено на већу површину и већу популацију него у Сребреници.”8

На дупли стандард на релацији Сребреница – Српска Крајина осврће се и професор Мендел, претходно анализирајући то да је Трибунал био саблажњен чињеницом да је акција босанских Срба имала још један “мрачан” циљ – “спречавање било каквог ефектног начина да босански муслимани преотму територију” (замислите – они су се дрзнули да покушају да спрече непријатеља да их поново нападне!):

Другим речима, ‘етничко чишћење’ је одједном геноцид – али, изгледа, само ако су га починили Срби, с обзиром да је геноцид тачка која је видно изостављена у Трибуналовој закаснелој оптужници за Операцију ‘Олуја’, тј. масовно етничко чишћење Срба из Крајине од стране хрватских снага током 1995.”9

Наравно, професор Мендел наивно превиђа да је хрватска операција у Крајини била „одобрена.“ Али, вратимо се зачас Тари Мекормак, која се такође бави Трибуналовим “читањем мисли”:

У својој жалби, одбрана генерала Крстића је истакла да он не може бити сматран одговорним за злочине за које није знао да су се уистину десили. Трибунал је на то одговорио да за потребе утврђивања кривице није потребно утврдити да оптужени није знао шта се дешава: ‘било је довољно доказати да је био свестан да су акти мимо договорених аката природна и предвидива последица договореног заједничког злочиначког подухвата, и да је оптужени учествовао у подухвату свестан могућности да ће се и други злочини десити (упоредити са аршинима примењеним наспрам Готовине и Маркача – прим. аут).’ По овом резоновању, дакле, било које учешће у рату је злочиначки подухват, пошто је у свим ратовима прилично извесно да ће се злочини попут силовања, убистава и малтретирања ратних заробљеника починити.”10

(И овде се треба подсетити да “било које учешће у рату” и јесте “злочиначки подухват” – ако то није претходно “одобрено”. И то је права суштина Хашког ратног законодавства – криминализовање “неодобрених” ратних дејстава.)

Углавном, као што видимо, Трибунал се сада већ бави и тумачењем “свести”, што вероватно представља увод у неко будуће “тумачење снова”. Притом Мекормак не превиђа још једну појаву – извртање појмова наглавачке:

… стварна дефиниција геноцида како је користи Трибунал не подудара се са оним што тај појам обично подразумева: намером да се уништи тако велики део једне групе да то делује на целину. Да би установио постојање геноцида, Хашки трибунал је прво тврдио да је војска босанских Срба циљала на целу популацију босанских муслимана у Сребреници и околини, неких 40.000 људи, а не само на оне који су убијени. Ово доводи до чудне поставке по којој они који нису убијени заправо доприносе доношењу пресуде о геноциду.”11

То јест, изгледа да је, по Трибуналу, кључни моменат у “кривици” генерала Крстића уствари то што је наредио да се жене и деца поштеде

…Затим се тврдило да чак ни број популације која је била угрожена није у довољној мери одсликавао важност муслиманске заједнице у Сребреници, већ да су стратешка важност области и чињеница да је ова заштићена зона већ постала међународно позната оно што је целу акцију чинило геноцидном, пошто су босански Срби хтели да од ње направе пример за све босанске муслимане (то што је и РСК била Заштићена зона УН није подстакло хашку инквизицију на слично резоновање у случају Готовина-Маркач – прим. аут.). Штавише, чак и чињеница да жене, деца и старци из Сребренице нису убијени већ пребачени у области под контролом војске босанских муслимана не само да не негира геноцид, већ га заправо доказује.”12

Пратећи логику Трибунала до краја – што је већи број оних који су поштеђени, то су и сразмере “геноцида” веће. Уистину, речима Великог брата: “Рат је Мир, Слобода је Ропство, Истина је Лаж” може се додати и гесло Трибунала: “Поштедети једнако је Истребити”.

Допустимо сада професору Херману да кратко резимира неке од главних рупа у Трибуналовом резоновању:

„Трибунал никад није питао зашто геноцидни Срби нису опколили градић пре његовог заузимања, ради спречавања бекства хиљада мушкараца на сигурно, или зашто су босанско-муслимански војници били вољни да оставе своје жене и децу заједно с доста рањених сабораца на милост и немилост Срба, као што су изоставили да се суоче са чињеницом да је 10.000 већином муслиманских житеља Зворника потражило уточиште од грађанског рата у самој Србији…“13

Али, наравно, по Хашкој логици, чињеница да је СР Југославија све време рата остала једина истински мултиетничка држава међу свим републикама бивше СФРЈ заправо представља доказ – њене геноцидности!

Ипак, препустимо последњу реч на тему права канадском професору међународног права, Мајклу Менделу, који не може да изостави и шири, политички и међународни поглед на целу причу:

На крају, ово замршено клупко аргумената може једино да послужи истицању чињенице да се у Сребреници није догодио никакав геноцид, па чак ни било какав појединачни акт геноцида. Оно што се десило су ужасне радње рата, ни више ни мање ужасне биле one легалне или не. Али за то одговорност мора да буде много шире подељена, много шире од непосредних починилаца, дакако и свих локалних актера, и да укључи и друге одговорне за рат у Босни: Европљане, који су из чисто себичног интереса потпалили фитиљ испод ‘бивше Југославије’ подржавајући њен распад, и Американце који су, из сличних разлога, потпиривали пламен, не дозволивши ником другом да га угаси пре него што ће њихови бомбардери завршити посао. А као помагаче и потпириваче не треба да изоставимо ни Хашки трибунал, који је пружио пропагандно покриће за све то насиље у случајевима као што је Крстићев, и многим другим пре и после њега.”14

1 Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?” 3.8.2005. Spiked-onlinehttp://www.spiked-online.com/Printable/0000000CACD7.htm

2 Ибид.

3 Michael Mandel, “The ICTY Calls it ‘Genocide“, Сребреничка истраживачка група, http://www.srebrenica-report.com/icty.htm.

4 Ибид.

5 Ибид.

6 Ибид.

7 Edward S. Herman, ”The Politics of the Srebrenica Massacre”, у склопу ширег Извештаја: Findings of the Srebrenica Research Group into the allegations of events and the background leading up to them, in Srebrenica, Bosnia & Herzegovina, in 1995. (Налази Сребреничке истраживачке групе у вези наводних догађаја и догађаја који су им је претходили, у Сребреници, Босни и Херцеговини, током 1995.), 11. јули, 2005. http://www.srebrenica-report.com/politics.htm

8 Ибид.

9 Michael Mandel, “The ICTY Calls it ‘Genocide“.

10 Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?”

11 Ибид.

12 Ибид.

13 Edward S. Herman,”The Politics of the Srebrenica Massacre”.

14 Michael Mandel, “The ICTY Calls it ‘Genocide“.

//

//