Биљана Диковић

Грешни Милоје: МОЛИТВА ЗА ПАТРИЈАРХА, ОПЕТ


30.11.2012. СРБИ НА ОКУП инфо

Грешни Милоје: МОЛИТВА ЗА ПАТРИЈАРХА, ОПЕТ

Грешни Милоје

Овог прохладног поподнева, по већ устаљеном правилу, пред смирај дана, шетао сам са старцем кроз шуму. Јесење лишће је већ саткало ћилим који је ветрић разастро по нашој стази. На једној од раскрсница са које се гранају уски, кривудави путељци, у разним правцима, старац застаде, наслони се на свој штапић и надовезавши се на претходни разговор који смо водили рече:

– Ево, каже, тако изгледа скретање са светоотачког пута. Ко се упути једном од ових странпутица кроз шибље, залутаће. А ако буде упоран у свом лутању, уздајући се у себе и у своје снаге, губиће се све даље и више. Само онај ко надрасте своју гордост и као блудни син одлучи да се врати, истим трагом којим се отиснуо у беспуће, успеће да поново изађе на прави пут. Тај подвиг, повратка, је, уствари, покајни пут.
Бог ми је учинио голему милост, да готово свакодневно проведем по један сат у шетњама са старцeм сабирајући бисере његове мудрости, којима он очински обуздава моје нестрпљење или исправља моје непромислице, гурајући ме у радост смирења.
– Истина се, вели, не може закопати. Oнa, што се дубље закопава, све сјајнијa васкрсава. Зато се не треба обазирати на клевете и лажи у којих су ноге кратке…
– Али, не могу, реко, да разумем, да неко, ко је на позицији црквеног великодостојника, може, свесним лагањем, толико да обешчасти и унизи то своје достојанство…
– …Да, да, започеће, када хоће да изрази неслагање са мојим ставом. Знате, братe Милоје, постоји прича о томе како је у једном месту био поштар врло лошег карактера. Толико је порока и грехова имао да су га се сви људи гнушали. Али то није умањило радост родитеља који су живели у том месту, а имали су на фронту сина јединца, који им је после дужег времена послао писмо, јављајући, за родитеље најрадоснију вест, да је жив и здрав. Дакле, за родитеље није било битно то што је поштар неморалан, пијанац, коцкар, прељубочинац, крађи склон… За њих је било битно оно што је, по том поштару, послато и ко је то послао.
Исто тако, каже, знамо да је Господ преко гаврана слао храну светом Илији. Могао је Он то послати преко голуба, или сокола, на пример. Но, овде је било битно: ко шаље и шта шаље.
Тако и то: када видимо свештеника или епископа чији лични живот има мана, ми на то не треба да гледамо, већ да видимо шта нам преко њега стиже и од кога стиже. Ако стиже…
Међутим, ако он изневери догмате и погази каноне, он је тиме окренуо леђа Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, и од таквог, по учењу светих отаца, треба бежати. И не само бежати, већ обелодањивати истину. Јер, ћутати пред безакоњем, пред издајом вере, значило би саучествовати у издаји вере, а тиме и у издаји Бога. Ако би сви клирици ућутали, камење би проговорило. Проговорила би Божја дела…
– Али, може ли се острашћени злотвор зауставити у свом злу над жтрвом?
– Може. Зауставиће га смирење и доброчинство жртве. Знате, када је Јулијан одступник саслушавао светог Василија Великог запретио му је:
– Све ћу ти одузети!
– Па, немам ништа нарочито, сем неколико књига. А и то сам прочитао.
– Протераћу те!
– Па, свуда је земља Господња.
– Убићу те!
– Само ћу пре са Господом бити.
– Каква дрскост, нико ми није тако одговарао!
– Па, нисте имали прилике да се сретнете са хришћанским епископом.
Много пута сам, сећајући се старчевог смирења, мојим пријатељима говорио: људи, толико мудрости и толико чистоте у срцу једног човека није могуће опричати нити описати. Знате кад га упоредим са мојим млађим унучадима, Јованом, Мартом, Мионом и Магдаленом, долазим до закључка да су они, иако простодушни, чиста срца и добри као хлеб, хохштаплери за старца. Имам осећај да се он за своје џелате моли, да их искрено жали и да их воли.
На један покушај да расуђујем по моме аршину, алудирајући на неправду и клевете коју су му нељуди учинили, он застаде, погледа ме и упита:
– Брате Милоје, знате ли на које дрво лети камење?
Затечен питањем, погледах га ћутећи.
– На родно, вели и настави ход.
– Причао ми је један очевидац, како сте разговарали са представницима међународне заједнице који су, у ствари, насилно спроводили признање Косова. Да ли је то допринело да вас „каменују“ и они и њихови слугани који од нас изађоше?
– То више није важно. Знате, ја сам им им заиста рекао: у вас је сила. Ви нас можете кажњавати, прогонити, па и убијати. Једно, међутим, не можете. Не можете нас натерати да пристанемо на оно што ви чините и што намеравате да чините. Јер, нашим пристанком ми би смо амнестирали ваш злочин. Били би смо саучесници вашег зла…
– Да ли Вас је тај став руководио да не дате благослов потпредседнику САД, Бајдену, да посети Дечане.
– Између осталог, јесте. Нико од нас нема право на два аршина у исто време. Јер је казано, каквом мером меримо, онако ће нам се мерити. Знате, како каже мајка Јевросима?
– Да. Други су, међутим, потрчали у сусрет незваном госту и погазили поредак, преотевши улогу домаћина.
– Да, образложили су то традиционалним гостопримством нашег народа.
– Ко их не зна скупо би их платио. Кад сам ја, руковођен, уз остало, традицијом гостопримства примио црноречке монахе, то је био кључни разлог да ме исти ти „приврженици гостољубља“ анатемишу.
– Знате, брате Милоје, како је казано: Не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг. Иза свих нас остају трагови. Они се, срећом, не могу обрисати нашом вољом…

***
Испартих старца до његове келије и, узевши благослов, сачеках док се попење, уз више мердевине него степенице, до своје собице. Увек стрепим да ли ће оне шкрипаве кружне степеничице издржати. Кад старац замаче навише, кренух, по обичају пешице, назад. Још, као да чујем те топле очинске речи. Задивљен духовним горостасјем овог тихог, кротког старца, у малом паркићу на углу Цвијићеве и Старине Новака, угледах неколико врана како, са опрезом, кљуцају комад хране који је неко бацио на травњак. Седох на оближњу клупу, недалеко од врана, док су ми у ушима још увек одзвањале старчеве поуке. У том трену, паде ми на памет једна дивна и тужна слика из приче Иркиње Мери Волш коју је, на српски, превела предобра старица Косара Гавриловић.
Та прича, Мери Волш, почиње овако:
Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича свог оца о његовом детињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је одрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружало прилику да посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“.
Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњовековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.
Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом узима учешће у јавној и сложеној церемонији чији је исход унапред одређен.
Крај те приче слови овако:
Мој отац је видео суд врана. И ја сам га видела. Вране-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, и правде, и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини суднице то је српски народ на Косову. Њему се суди без видљивих разлога; његова кривица је установљена пре него што је суђење почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају нас на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, само зато што је друкчији од осталих и што је било потребно наћи жртвеног јарца.
Нисам у стању да затворим очи пред убилачком свирепошћу руље. Нисам у стању да затворим очи пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који подржавају руљу и праве јој уступке не би ли одржали сопствени „кредибилитет“. Одбијам да затворим очи пред свирепошћу оних који су сами себи дали мандат да штите закон и решавају сукобе на Балкану а уместо тога сеју семе будућег рата.

Устадох и упутих се навише, ка центру. И као да угледах репризу слике из приче Мери Волш. Само што се, у овој мојој слици, уместо вране-осуђеника однекуд нађе мој старац. А око њега, као да гракће и немилосрдно насрће група утвара дугих хаљина боје врана. Најнемилосрдније бејаху две, којима се око вратова, оним кичерајским лажним сјајем, пресијаваху неки крстови, какве сам виђао на људима, у мантијама, око римских катедрала. Њима следоваше једна чудна врана. Та чудна врана није бела врана, него исто црна. Не може бити црња. Од оне две се разликоваше по томе што јој на глави бејаше бело, уствари упрљано-бело перје.
Пиштаљка полицајца на раскрсници ме врати у стварност, те убрзах корак Светогорском улицом. Опет, као да угледах оне вране, како гракћу око старца.
Ухватих себе како се, у мислима, придружујем Мери Волш, довикујући колко ме снага носи:
И ја сам видео суд врана!
Она усамљена врана у средини је мој старац!
Ни ја нисам у стању да затворим очи пред убилачком свирепошћу банде, нити да затворим очи пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који подржавају банду, или јој ћутањем гурају у кола, ради сопственог комфора!
Морам да састрадавам са овим благочестивим старцем!
Морам!
Почеше ми се ројити мисли:
– Господе, Мери Волш одбија да затвори очи пред свирепом стварношћу распетог Косова;
– Митрополити Серафим китарски и Серафим пирејски одбијају да затворе очи пред разбојничким безакоњем над распетим косовским владиком Артемијем;
– Правдољубиви Чеси скресаше у лице Олбрајтовој њена зверства на окупираном Косову;
– Руски амбасадор Александар Кунузин, у сред престоног града Београда, громогласно пита: Има ли овде Срба?
И као да, за трен, зачух како грми Свети авва из Ћелија:
„Гле, … како је мрак попао земљу Србију.
Каква тмина!
Каква помрчина!
Где су Срби?
Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!“

Пролазећи поред „Српске кафане“, код Атељеа 212, вратих се у стварност, када зачух иза себе глас који ме дозива. Окретох се.
– О, Луле , брате, од када се, што био рекла наша бивша браћа Црногорци, нијесмо гледали?
– Богме прође царева година. Свртих, са мојима пријатељем, на шумадијски чај, па те угледах кроз прозор. ‘Ајде да нам се придружиш.
– Мене ти је, реко, на друговање, тешко наговорити. Ко жабу у бару.
Уђосмо. Луле поручи и за мене кувану ракију.
– Реко, моји Драгачевци не кажу кувана, него врућа ракија. И не рачуна се у праву, ако није запржена са усијаног кукача.
– Е, то је оно право. Кад запуши и замирише цела кућа, упаде Лулов пријатељ, Душан.
Измењасмо новости о пословима, о чељадима… У томе, стиже и моја врућа. Мрко-златне боје. Пушкара се. Подигосмо чаше.
– Дај Боже, све што је добро нама и роду нашему.
– Боже дај!
Кад отписмо по неколико гутљаја поче Луле своју, заиста тужну причу, коју, до сада, нисам чуо:
„Прочитао сам, вели, твоју „Молитву за Патријарха“, а и све оне које су иза ње дошле. Људи моји, ово је заиста дошло последње време. Дочекасмо да Патријарх српски не зна има ли између нас и католика разлике. И још, вели, ако би постојала каква разлика, да видимо ко је у праву.
Будибогснама!
Када сам прочитао онај интервију у Нин-у било ми дошло да одем у Патријаршију, да га пронађем и да поступим или ко она баба Славка из Ужица, да клекнем и да завапим: врати се вери нашој и врати нам веру, или да поступим ко што је урадила она бабушка у Русији када је пољубила крст, а пљунула на руку владике обновљенца, тамо у време Лењина, када су поједини епископи продали веру за вечеру, ко сад наш Патријарх и поједини епископи, што учинише, жалосна им мајка.
Мало ме ублажише ове ваше молитве, па сам се ломио да и ја напишем једну. Али ја ти нисам вичан том писању. Овако, као што видиш, могу да мељем, ко воденица, цео летњи дан до подне. Ал кад треба да пишем, ни да глонем. И у војсци када сам био, обично сам слао дописницу или разгледницу, колико да се родитељи не секирају. Писма сам ретко писао. Тако, уместо да напишем молитву за Патријарха, ја ти превијем лист и напишем кратко писмо моме свештенику. Баш данас сам га предао на пошту. Могло је безмало стати и на дописницу. Да сам знао да ћемо се срести понео бих, да ти прочитам. Имам копију. Кад дођем кући, задужићу синка да ти пошаље, овом модерном поштом.
Право да ти кажем, када сам читао новине у време оно када си примио монахе владике Артемија у Лозницу, па кад си на Божић позвао у госте владику Артемија и његово монаштво, па после, за твоју обетину, кад сам на интернету видео пуно двориште калуђера и калуђерица… био сам прилично резервисан. Ко велим, човече, Свети Синод их протерао, а он их прима. Нисам тада знао да нам Синод није свети, него издајнички. Нисам тада знао да ће патријарх Иринеј и Иринеј Буловић највећег јеретика и србоубицу звати „свети отац“ и да ће цео Синод ићи да се лиже са лукавим Латинима и то, на срамоту, испод слике србождера Алојзија Степинца. Нисам тада знао да нам је на трон патријарха дошао екумениста – свејеретик, како се, сам офира, у Бечу.
Човече, заплака се Луле, ко мало дете, суза му сузу стиже, да дочекам да мој Патријарх не зна да ли постоји разлика између нас и оних што су нас бацали у Саву, што су нам лупали лобање и бацали у јаме, што су парали утробе трудним Српкињама, што су нам клали ђаке и учитељице… Да мој Патријарх прође поред Јасеновца као поред турског гробља, идући на канабе хрватском председнику у време кад овоме беше испод части да дође на инаугурацију, мог, српског, председника. Да доживим, да хрватски председник захвали мом партијарху зато што је екумениста, тј. јеретик. Да доживим да мој Патријарх на ХРТ-у папу зове свети отац…
Мој покојни отац Бранко и мајка Мара су из те Степинчеве државе, под чијом се фотографијом слика издајнички Синод, бежали два пута у своме веку. Четрдсетпрве и девдедесетпрве. Први пут, у време избеглиштва пострадаше очева сестра Љепосава и кћи Вукосава. Вратише се, после рата, наивно верујући у братство и јединство хрватске лисице из Кумровца.
Ринташе они, Бог да има душу прости, и ја и моја браћа Вукашин, Ратко, Војислав и Милан, како смо пристизали, скоро пет деценија. Саградисмо дворе у Славонији: велику и лепу кућу, економске објекте, набависмо најсавременију механизацију, запатисмо најраснију стоку… И ’91, опет, у бежанију. Доживесмо, потом, да нам „брат Хрват“ у Срему понуди размену: он нама његову трошну страћару, а ми њему, у Славонији, читаве дворе, механизацију, економске објекте… Још каже у сред земље Србије: ако нећете да се мењамо, јавићу тамо – биће вам сравњено са земљом све што имате, за 24 сата. Пристадоше весели тата и наш најстарији брат. Нек носе, веле. Прошлог рата нам отеше све. И штокове, од прозора и врата, су почупали и однели. Сагубисмо Вукосаву и Љепосаву. Овог рата нам отеше кућу и кућиште. И право на гробно место. Само зато што смо православци!
Нек носе, и ја велим. Отето проклето. И ја њима, као крвожедним србомрзцима, морам да опростим. Јер, Господ нас учи да опраштамо дужницима својим. Али нећу и не могу да заборавим! И како, браћо моја, како да опростим Патријарху моме, издајнику моме, не ‘вала му било, његову екуменистичку превару, његову издају?…
Ломио сам се данима.
И одлучио сам да моме попу напишем оно што написах.
Не могу више!
Догорео луч до ноката!
Морам издајницима да окренем леђа и да им довикнем да ни ја за њима нећу.
Нећу па да би ме, што вико ти, секли на комаде. (Опет му сузе линуше низ образе).
Наругаше се сагубљеном гробу моје сестре Вукосаве изроди. Са том раном су ми и отац и мајка отишли у гроб! Сахранили су је, у избеглиштву, на неком пропланку, у некој шумици у Србији. Никад више нису могли да пронађу то место и њен гроб, због чега су цео живот туговали.
А наши првосвештеници погазише све наше муке, све наше туге, све наше жртве… Пристадоше, рђе, на заборав. Заборавише да србомрсци побише 700.000 људи, међу њима и 110.000 деце… И да отеше право мојим родитељима на огњиште. И на раку у славонској ораници коју су заливали знојем и сузама…Издајници… Изроди… Јуде… Да ли мисле умирати несрећници несретни…“

***

Луле и ја се растадосмо на тргу Николе Пашића. Изљубисмо се.
– Послаћу ти оно писмо, каже.
– Важи, Луле, роде. Нек ти Бог даде снаге да истрпиш! И да трпљењем спашаваш душу своју.

***

Пролазећи кроз Безистан, као да осетих неке вреле мраве, како ми силазе низ образе, у браду.
Добих, те вечери, Лулово писмо:

„Свештенику Јовану Јефтенићу при храму Светог Пантелејмона“
Београд

Часни оче,
Већ дуже време, након отворених декларисања нашег Патријарха и појединих епископа попут Иринеја Буловића, као екумениста, осећам духовну тескобу.
Након срамне посете Синода Загребу и њиховог позирања испод портрета Алојзија Степинца који је благословио да две трећине његових свештеника учествује у свирепим злочинима над православним Србима;
Након интервјуа нашег Патријарха ХРТ-у у коме, попут бискупа Иринеја Буловића, највећег архијеретика и србомрзца – папу назива „свети отац“;
Након његовог интервјуа НИН-у у коме он не зна има ли између нас и католика разлике, и још вели, ако има да треба да се види ко је у праву… дефинитивно сам се учврстио у уверењу да је врх СПЦ упао у провалију издаје и у јерес екуменизма. Дефинитивно сам схватио да су наше духовне вође, које су заузеле место у Синоду, лажни пастири тј., по речи Господњој, вукови у јагњећим кожама.
Ако Патријарх светосавске Цркве не зна има ли између нас и папиних јеретика разлике – ја знам!
Знам зато што су моји родитељи Бранко и Мара у своме веку два пута бежали са свог прага из једног јединог разлога: ЗАТО ШТО СУ ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ!!!
Први пут 1941. пред терором Степинчевих крволока када у тој бежанији сагубише своје чедо, при чему никад више не нађоше гроб своје ћери, а моје сестре Вукосаве. Током те страданије мој отац је изгубио и сестру Љепосаву.
Други пут 1991., по папином благослову, остадоше без куће и кућишта и без права на сопствени гроб у Славонији, коју су читав живот заливали знојем и сузама.
Часни оче,
Поседујем текст који је у „Добровољачком гласнику“ из 1933. године, посвећен моме ђеду Рему Копривици, испод чије фотографије стоји животопис овог честитог човека. Ево те фотографије:

KoprivicaЧасни оче,
Ја немам право да заборавим гроб и аманет мога ђеда, ја немам права да заборавим тугу и муку мојих покојних родитеља, ја немам право да заборавим изгубљени гроб сестре Вукосаве, ја немам право да продам нити издам веру отаца мојих.
Због тога сам одлучио: ја за незналицама, издајицама и одродима више нећу!

Часни оче,
Са болом у срцу, обавештавам Вас да, све док се јавно не оградите од безакоња и безчашћа лажних архипастира, попут Патријарха, бискупа Иринеја Буловића и њима сличних, не могу Вас примати у свој дом, нити ћу долазити к Вама.
Духовну опскрбу ћу потражити код пастира добрих, које препознајем у владици Артемију и његовим јерејима, који стоје на путу који су трасирали наши свети оци, јер су тим светосавским путем корачали и оци моји. Нећу претке да изневерим, нећу потомство моје да осрамотим.

У Београду, 27. новембра, 2012. Са жељом да се наши залутали пастири врате вери светосавској,
Милутин Копривица“

***

Поново ми се оте суза.
Приђох кандилу и иконама. Клекох.
Господе,
Помози нашем Патријарху да се отргне из канџи зла.
Помози му да се врати Теби, себи и роду своме.
Помози му да остатак живота свога проведе у миру и покајању, едаби добар одговор дао на Страшном Суду Твоме… едаби се вратио Светом Сави, Јустину, Николају…
Подари му, Милостиви, разума да не цвеља и не распуђује децу светосавску, ради угађања осведоченим крвницима рода нашега.
И помози Милутину да понесе и истрпи бол свој…

1 reply »

  1. БРАТЕ МИЛОЈЕ,НЕКА ТИ ГОСПОД ДА СНАГЕ ДА ИСТРАЈЕШ НА СВЕТООТАЧКОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЈЕРЕ.ОД БОГА ТИ СВАКО ДОБРО.

    Свиђа ми се