ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

Рамуш и Дарко (Мишко)…


Рамуш и Дарко (Мишко)

петак, 30 новембар 2012 10:04 Игор Дамјановић
Ел. пошта Штампа ПДФ ИН4С

У септембру 1998. године над ширим реоном Глођана, родног села Рамуша Харадинаја, југословенске војне и полицијске снаге успјеле су да поврате контролу након вишемјесечне власти ОВК. Током назначеног периода, од априла до краја августа поменуте године овај простор је потпуно етнички очишћен од Срба и Рома, а албанске породице лојалне држави Србији дословно су истражене.  У овој области налазио се и штаб ОВК тзв. оперативне зоне “Дукађин“, смјештен у непосредној близини Радоњићког језера. Ток злокобног септембра пронађено је више десетина масакрираних лешева у самом језеру и приступном каналу. Несрећни мирни становници овог простора, читаве породице, старци, жене, дјеца довођени су у Харадинајев штаб. Тамо су након најтежих мучења убијани и бацани у оближње Радоњићко језеро. Форензичким анализана на готово свим пронађеним лешевима констатовани су вишеструки преломи костију и други облици сакаћења. На истом мјесту страдале су и двије старице, сестре Вукосава Марковић и Даринка Ковач, рођене Вујошевић које је након садистичког мучења ликвидирао окорели злочинац Идриз Баљај звани Тогер, командант специјалне терористичке јединице “Црни орлови“, директно подређене једино Рамушу Харадинају. Број од стране ОВК убијених цивила у Харадинајевој тзв. оперативној зони “Дукађин“ до почетка НАТО агресије премашио је бројку од три стотине.

За само првих 6 мјесеци НАТО окупације Косова и Метохије, од јуна 1999. до средине јануара 2000. године догодило се преко 4000 напада на цивилно становништво – Србе, Роме и држави Србији некад лојалне Албанце. Укупно је убијено 862 људи, 640 рањено, а отето 801 лице. Органи отетих су касније у Жутој и другим сличним кућама широм Космета и Албаније, вађени и “пресађивани“ у темеље лажне државе Косово, НАТО креатуре чије неупитно признање и поштовање политичка партија Позитивна Црна Гора поставља као предуслов конституисања локалне власти у граду Никшићу. На овај идиотлук наставља се захтјев да сви чланови будуће коалиције у граду Никшићу морају поштовати и признати монтирану пресуду Хашког трибунала у процесу против генерала Радослава Крстића, која констатује постојање наводног геноцида у Сребреници.

На дан који се као централни државни празник обиљежавао у бившој СФРЈ, наказна међународно правна институција са сједиштем у хашком Шевенингену, дефинитивно је ослободила Рамуша Харадинаја свих оптужби за ратне злочине. Заједно са својим командантом ослобођени су и његов замјеник Лахиј Брахимај и Харадинајева његова десна рука током косовског рата горе поменути убица српских старица, Идриз Баљај. У огавно циничном образложењу пресуде стоји да Харадинај није знао ништа о наведеним злочинима, па чак ни оним који су се почињени у просторијама његовог штаба. Лешеви тамо уморених несрећника однијети су касније и бачени у оближње Радоњићко језеро.

Године 1992. на територији још увијек неотцијепљене републике Босне и Херцеговине отета је група резервиста ЈНА, тада једине легалне војне формације на том простору. Већина групе је отета док су у мостарској пошти чекали ред да телефонирају својим породицама у Никшићу и Шавнику. Локалне усташе пребациле су их одатле на територију друге државе, међународно признате независне Хрватске. Заточени су у војном затвору Лора, те један по један звјерски измасакрирани. Свједочанства о њиховом страдању објелоданио је Тончи Мајић, предсједник далматинског Комитета за људска права. Кривично гоњење њихових убица није било интересантно ни хрватском, ни црногорском правосуђу. Трагична судбина никшићких резервиста не занима ни универзалне “моралисте“ из Позитивне Црне Горе. Стварним и фиктивним лидерима ове пара-политичке организације, која на сваки начин покушава саботирати конституисање локалне власти у граду Никшићу сагласну недавно испољеној изборној вољи грађана, важније су лажне хашке догме о геноциду у Сребреници, НАТО државолике креатуре и политичке доктрине од Никшићана масакрираних и прекланих у сплитској Лори.

Одавно више нема државе која је славила 29. новембар, дан када је 2012. године ослобођен Рамуш Харадинај, а град Никшић добио предсједника скупштине општине супротно изборној вољи грађана. Братство и јединство југословенских народа и народности, била је категорија на коме је ондашња комунистичка власт градила државу, неријетко је и вјештачки намећући. У том духу спортски центар у Приштини, као и многе школе, улице, предузећа и друге институције широм Космета и бивше СФРЈ назване су “Боро и Рамиз“, према симболу братсва и једнства српског и албанског народа. Термини регионална сарадња, повезивање, те помирење кроз тзв. евро-атлантске интеграције у данашњим балканским земљама представљају споља наметнут суплемент за некадашње радничко самоуправљање, братство и јединство.

Можда ће се једног дана у циљу промоције ових вјештачких вриједности на граници независне државе Црне Горе и лажне државе Косово, средствима УСАИД-а и тзв. европских предприступних фондова изградити својеврстан евро-атлантски спомен дом “Рамуш и Дарко (Мишко)“, као симбол новог модернизваног дукљанско-шиптарског братства и јединства.

 

http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/30193-ramu-i-darko-miko