Језик

Драгољуб Збиљић: СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ ПРЕТЕ ОПАСНЕ НОВЕ ПОСЛЕДИЦЕ


СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ ПРЕТЕ ОПАСНЕ НОВЕ ПОСЛЕДИЦЕ

 

Пише: Драгољуб Збиљић

 

v:* {behavior:url(#default#VML);}
o:* {behavior:url(#default#VML);}
w:* {behavior:url(#default#VML);}
.shape {behavior:url(#default#VML);}

Normal
0

false
false
false

MicrosoftInternetExplorer4

/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:“Table Normal“;
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-parent:““;
mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt;
mso-para-margin:0cm;
mso-para-margin-bottom:.0001pt;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:10.0pt;
font-family:“Times New Roman“;
mso-ansi-language:#0400;
mso-fareast-language:#0400;
mso-bidi-language:#0400;}

Одлагање међусобног договора српских стручњака о реституцији српског језика и лустрацији српских лингвиста од ненаучне сербокроатистике у Матици српској и САНУ, пре свега, олакшава даља преименовања српскога језика и затирање српске ћирилице замењивањем „латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке заједнице“ по неуставном Правопису српскога језика Матице српске из 2010. године

          Ако се буде и даље одлагало окупљање и научно договарање свих српских језичких стручњака чије су се три различите струје искристалисале, ако би се стандардизовање српскога језика и даље темељило на сербокроатистичким основама, познатим као фалсификовање Вукове реформе, и ако се српски лингвисти не би лустрирали од погубне сербокроастистике, могу се ускоро очекивати и нове веома опасне последице по језик и писмо Срба.

          С обзиром на то да су српски лингвисти у бившој Југославији напустили научну лингвистику о српском језику и да су бавили само квазилингвистиком – сербокроатистиком убрзо после усвајања Вукове реформе језика и писма и да се суштински тиме баве и данас у другој деценији 21. века, хрватски језикословци су лако успели да од Вуков(ск)ог српског језика створе међународно регистриовани посебан „хрватски језик“, да се по пореклу национално „мешовити“ (велики део данашњих Хрвата потиче од асимилованих Срба католика) обједине на том српском језику под хрватским називом, да сву српску баштину писану Србима наметнутом латиницом присвајају, а од сада су Хрвати, после назучног скупао „хрватској латиници“ у ХАЗУ, и њихови лингвисти у прилици да присвајају и баштину на српској ћирилици[1] – сасвим је очигледно колике су то и какве опасности по изворни српски језик који је политички расточен на неколико „језика“.

          1. Штетна улога српских нелустрираних сербокроатиста

          Српски лингвисти сербокроатисти у САНУ и Матици српској, пре свега, али и на факултеттима и сл. у томе хрватским лингвистима здушно помажу већ пуних сто година после Вука, а данас нарочито јер још нису извршили неопходну реституцију српског језика на Вуковим и вуковским темељима и научним основама и нису се лустрирали од погубне квазилингвистике сербокроатистике, па су хрватски лингвисти  на путу да, ничим неометани, наставе своје старе квазинаучне идеје и замисли чији је крајњи циљ покушај да „докажу“ да нису Хрвати у 19. веку преузели српски језички стандард од Вука, него да је било обратно – да је Вук „преузео“ туђи језик за Србе.

          Стога су многи појединци данас међу Србима на први поглед у праву када формално виде да су све зло и грешке српске лингвистике директна последица Вукове реформе језика и писма. Вук је свакако начинио неколико озбиљних грешака (једна од њих је избегнуто именовање српског језика у Књижевном договору у Бечу (1850). На основу тог таквог договора хрватски језикословци су убрзо тај договор окренули у своју корист развијајући тезу најпре о „заједниочком језику“ и једном народу који једни зову „српским“, а други „хрватским“, тј. заједничком власништву“ Срба и Хрвата над изворно српским народним језиком, онаквим каквим се Вук бавио у својој реформи и довео га у том 19. веку до стандардног језика.

          У условима и данашње „посвађаности“ српских језичара трију праваца (једни су окупљени и обједињени у српским плаћеним из буџета институцијама за српски језик, други су окупљени у Покрету за обнову србистике (предводник Петар Милосављевић) а трећи око Удружења „Ћирилица“ (оснивач и њихов главни предводник Драгољуб Збиљић) у вези са српским и „српскохрватским језиком“, хрватска добро политички „хомогенизована“ лингвистика има широко отворено поље за покушаје да сасвим присвоји српски језик, да изведе „доказе“ да су, у ствари, Срби преузели свој данашњи језик од Хрвата, да су Срби преузели и хрватску латиницу и да су, коначно, Срби преузели и српску ћирилицу од Хрвата! То је лингвистика „будибогснама“ у којој српски лингвисти сербокроатисти и хрватски бестидни лингвисти држе главне полуге  језичке „науке“. Нажалост, треба рачунати и с једном и с другом могућношћу све док се у српској струци не изврши неопходна научна реституција српске језичке науке на изворним Вуковим и вуковским основама. А да би се то учинило, мора се најпре или макар истовремено извршити истинска лустрација српских лингвиста од квазинаукле сербокроатистике на чијим поставкама су многи научници стекли своје академијске и професорске највише титуле у трајању од стотинак претходних година, тј. у времену од оснивања заједничке југословенске државе у којој је ненаучно засниван „заједнички језик“[2] Срба и Хрвата, а касније и осталих „новокомпонованих“ нација издвајањем из српског народа.

2. Матица српска и САНУ вештачки задржавају неодржив српски језички стандард на српскохрватским језичким темељима

          Матица српска и САНУ, пре свих других институција, у својим пословима преко чланова њихових одељења за књижевност и језик и даље се баве стндардизовањем само формално враћеног имена „српскога језика“ и доношењем правописних правила на темељима фалсификованих поставки из Вукове реформе српског језика и писма на основу Бечког договора (1850) који је својим изостављањем назива језика и народа постао текст који је тумачио ко је како хтео.

          Последице такве квазинауке јесу: видно урушавање српског језика, стална преименовања, затирање ћирилице и њено замењивање латиницом најпре насилно и у окупацијама, а данас и сејањем заблуда и у самој Србији. Најновије је то да имамо очигледно колонизовање страних језика и писама који у Србији неприродно потискују српски језик и уставно једино одређено ћириличко српско писмо за писање српског језика.

          Српски језик се данас урушава пред нашим очима. Мало-мало па се преименовљава („хрватски“, „босански“/“бошњачки“, црногорски, а најављен је одавно и „војвођански језик“). „Војвођански језик“, наравно, односи се на нови назив језика Срба, јер Мађарима, Румунима, Русинима и другим мањинама у северној српској покрајини Војводини не пада на памет да мењају своје језике. Таква замисао постоји само код војвођанских језичких сепаратиста, у чему иде наруку најновије издање Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године који је питање писма решио за Србе различито, тј. у складу с Чланом 26. Статута АПВ, а – сасвим очигледно – противно Члану 10. Устава Србије[3].

          Недавно је, на основу мишљења председника Одбора за стандардизацију српског језика академика Ивана Клајна[4], неки немачки лингвиста Михаел Шацингер у Савету Европе најавио предлог новог имена српскога језика – „ексјугоскловенски“ или „југословенски језик“. Најављено је то ново име које ће бити понуђено Србима када Србија буде примљена у Европску унију.

          3. Сада у новом понуђеном „договору“ мови представници, а циљ је исти

          Наравно, Немац је запазио да је реч о истом језику којим се, у варијантама, служе Хрвати, Бошњаци и Црногорци, па је схватио да ће се много пара потрошити ако се све буде штампало на српском језику и на његовим варијантама, али није прдложио враћање изворног језика српскога, него је предложио ново име знајући да су српски лингвисти пристајали без икаквог лингвистичког отпора преименовањима језика Срба у дугом периоду од стотинак година. А пошто се ново име српскопга језика „југословенски језик“ подудара с мишљењем човека који је на челу лингвиста у Србији који се баве стандардизовањем српскога језика, приличне су шансе да се немачки предлог усвоји. Једино ако нас новог преименовања нашега језика не „спасу“ Хрвати, Бошњаци и Црногорци којима се, вероватно, неће свидети да мењају национално име свога језика, јер су сви они тек недавно озваничили своја нова имена за српски језик који су доскора звали „српскохрватски“ или „хрватскосрпски језик“.

          Занимљива је добра појава појединих здраворазумских људи који нису лингвисти, а боље су од већине српских језичких стручњака упућени у темељна лингвистичка и национална питања у вези са српским језиком. Један од њих је инж. Владислав Грујић који је на сајту „Фонд Слободан Јовановић“ 25. октобра 2011. у тексту „Питање српског језичког стандарда“ много боље писао о лоше постављеном станадрду српскога језика данас од већине српских стручњака за та питања. Он је на реченом сајту (нажалост, то би му тешко данас објавио иједан српски стручан часопис на српском језичком подручју) предочио мањкавост Бечког књижевног договора који је касније тумачен како се коме ћефнуло. Наиме, Хрвати су тај договор фалсификовали и примењивали у своју корист, а српски лингвисти већ стотинак година званично га фалсифуикују и примењују на штету српскога народа и српскога језика.

          4. Тајна у Бечком књужевном договору (1850)

          Књижевни договор у Бечу сачињен је на тај начин што уопште нигде у тексту договора није назначено о ком је и чијем језику реч[5]. Такав темељно фаличан договор неких заинтересованих католика (нису идентификовани као припадници и(ли) представници конкретног народа с Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем) не садржи никакве назнаке у чије се име договaрају, па су зато могуће разне претпоставке ко се ту (у Бечу, 1850) и у чије име „договарао“. Суштински изгледа као да се Вук Караџић с Ђуром Даничићем и неким национално и у сваком другом погледу неидентификованим учесницима (само су наведена њихова имена) приватно договарао о прихватању његове (Вукове) језичке реформе за „један народ“, али није наведено који је то народ. Због те необичности у „договарању“ на тај начин у вези с „једним народом“ и „једном књижевношћу“ (није речено коју, чију књижевност!) многи тумаче да је то било договарање по налогу Беча како би се установио „један језик“ за Јужне Словене који су у то време били под Аустроугарском царевином. Тешко је рећи да ту нема истине. Сумњамо да је ишта важније могло да се ради у то време у Бечу без знања власти у тој царевини. Биће, ипак, тачно да је Беч имао намере да појединостави и појефтини своју владавину, па му је сигурно одговарало језичко „укрупњивање“ словенских народа под његовом владавином.

          Сва логика која се огледа у каснијим догађањима у вези с тим договором потврђује да би томогло бити тако. Доказ је и у чуњеници да је недавно споменути Шацингер размишљао о „јефтинијој владавини“ у оквиру Европске уније, па је зато као посланик у Савету Европе већ наговестио ново језичко „укрупњавање“ Јужних Словена у ЕУ иако већина јужнословенских народа и њихових држава још нису постали чланови ЕУ. Тешко је претпоставити да није био исти или врло сличан бечки циљ и приликом усвајања Књижевног договора у Бечу 1850. и приликом предлагања споменутог Шацингера у августу 2012. у Савету Европе. Како Шацингер није споменуо потребу да се окупе представници који би нови „књижевни договор“ о томе донели, Шацингер је нови „договор“  наговестио као „неметнут“ преко ЕУ. А ако буде  хтео да сам буде нови „Вук“ за нови договор, нови „Даничић“ за спровођење таквог договора најпогоднији би био из Србије академик Иван Клајн, који је још пре Шацингера имао исту идеју с „југфословенским језиком“ уместо српско(хрвтско)г језика. Или је у идеји Клајн био бржи, или је, можда, њихов договор био да ту идеју с „југословенским језиком“ најпре обелодани наш академик. О свему томе можемо само нагађати, а само они знају ко је од њих коме „украо“ идеју или су се они о томе претходно договарали. Али је, свакако, веома занимљиво да исту идеју за нови назив језика имају и немачки и српски лингвиста.

          5. Бечки књижевни договор оваплотио се у погубној по српски језик и српско писмо – српској сербокроатистици

          Речена тајна у вези с називом језика и називом народа који се тим језиком служи/служе на Књижевном договору у Бечу 1850 године (највероватније под будним оком бечких власти) оваплотила се у касније скретање с Вуковог и вуковског пута, у преименовања српскога језика и преузимање српскога (Вуковог) језичког стандарда за језик Хрвата који су се касније национално објединили и проширили и на Србе католике. Тако је један једини језик (српски) у свету на тај начин не само преузет, него и преименован не само за Хрвате (којима је у почетку био намењен као преузет) него и за све могуће касније новокомпоноване нације издвојене углавном из српског народа. Питање је колико су Аустроугари тада и данас Немци и други европски моћни народи у Европи и свету веровали да ће се из српског народа издвојити баш толико других новоискомпонованих нација, па је сада очекивано да им смета толико „нових језика“ који су, у ствари, само најобилчније варијанте српскога народнога и књижевнога језика, али је сада излетели „језички дух“  тешко вратити у боцу под природним називом „српски језик“, па му зато смишљају нови натзив – „југословенски језик“.

          А српски лингвисти већ сто година у том излетању „језичког духа“ из једне боце помажу и директно и индиректно својом сербокроатистичком науком која је најочигледније факлсификовање Вукове и вуковске српске језичке реформе у тзв. „српскохрватску“ која се одржавала и код страних лингвиста уз помоћ српских невуковаца сербокроатиста.

            (2. новембар 2012)


            [1] Васељенска ТВ објавила је 26. 11. 2012 17:50, како су известиле Бета / Хина да је у Загребу одржан Међународни научни скуп „Хрватска ћирилична баштина“ поводом 500. годишњице штампања прве хрватске књиге на ћирилици, „Дубровачки ћирилски молитвеник – Од блажене госпође офичје“.

                [2] И језик Американаца, Енглеза, Аустралијанаца и већине Канађана, на пример, на исти начин је „заједнички језтик“, али је власништво тог „заједничког језика“ остало Енглезима, па се још нигде енгелски језик није озваничио као „амерички“, „канадски“, „аутсралијски“ и сл.

                [3] Академик Ранко Бугарски, на пример, критикује са сербокроатистићчких основа Устав Србије који је усклађен с праксом у целом свету (због једноазбучја) а јасно је прдочио чињеницу да је Правопис Матице српске из 2010. неуставан према Члану 10. који предвиђа једно писмо за језик Срба. Бугарски каже тачну чињеницу: „Ovo je, dakle, prvi među novijim ustavima Srbije u kome se uopšte ne pominje službena latinica u srpskom jeziku…“ (Ranko Bugarski, Evropa u jeziku, Čigoja štampa, Beograd, 2009, str. 131). Р. Бугарски прећуткује чињеницу да нико у свету не уводи за свој језик и свој народ два писма, па заштомби то чинио српски народ у једино српски лингвисти. Али, важно је да је он овим исправним тумачењем устава унапредуказао на данашњу очигледну неуставност садржану у двоазбучју Правописа српскога језика Матице српске из 2010.године.

                [4] Академик Иван Клајн је пре неколико година истакао да, уместо „српскохрватског језијка, „.. још боље  би било да је усвојен назив југословенски језик…“ (в. Милош Јевтић, Чудо језика, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 204). Не знамо да ли је немачки лингвиста Михаел Шацингер овај предлог Клајна нашао у речима акаденмиока Клајна или је то Немац смислио, не знајући да га је Клајн у тој идеји предухитрио.

                [5] У вези с именом и власништвом српскога језика у Вуковој реформи у тајновитом Књижевном договору у Бечу, који су потписали овим редоследом: Иван Кукуљевић, др. Димитрије Деметар, И. Мажуранић, Вук Стеф. Караџић, Винко Пацел, Фрањо Миклошић, Стјепан Пејаковић и Ђ. Даничић у кључној, уводној реченици (у некој врсти „преамбуле“) стоји:

„Dolje potpisani znajući da jedan narod treba jednu književnost da ima. I po tom sa žalosti gledajući,kako nam je književnost raskomadana, ne samo po bukvici, nego još i po jeziku i po pravopisu, sastajali smo se ovijeh dana, da se razgovorimo, kako bismo se, što se za sad više može u književnosti složili i ujedinili.“

v:* {behavior:url(#default#VML);}
o:* {behavior:url(#default#VML);}
w:* {behavior:url(#default#VML);}
.shape {behavior:url(#default#VML);}

 

Normal
0

false
false
false

MicrosoftInternetExplorer4

/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:“Table Normal“;
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-parent:““;
mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt;
mso-para-margin:0cm;
mso-para-margin-bottom:.0001pt;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:10.0pt;
font-family:“Times New Roman“;
mso-ansi-language:#0400;
mso-fareast-language:#0400;
mso-bidi-language:#0400;}