ВЕРА

О, КОСОВО, ГРДНО СУДИЛИШТЕ или ЗАШТО ПЛАЧУ СРБСКЕ ИКОНЕ


О, КОСОВО, ГРДНО СУДИЛИШТЕ ИЛИ ЗАШТО ПЛАЧУ СРБСКЕ ИКОНЕ

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ | 03.12.2012 | 00:01
 Фонд Стратешке Културе

ПРОПЛАКАЛА БОГОРОДИЦА У МЕТОХИЈИ

У манастиру Будисавци у Метохији, код Клине, проплакала је икона Пресвета Богородице док је јеромонах Алексеј пред њом читао акатист. Из овог манастира потиче србски новомученик, јеромонах Стефан (Пурић), кога су Шиптари отели 19. јула 1999. године и убили га. У доба када домаћи политичари, маскирани у државнике, постављају гранични прелаз између Србије и Србије, између тела и срца (јер Космет је мистичко срце ове државе, и то ће увек бити), очито је да те сузе нису нимало случајне. Бог опомиње и подсећа на Себе и Свој Завет, који се у Срба зове Косовским, и због кога је отац Стефан умучен од непријатеља крста са три прста.

ИЗ ИСТОРИЈЕ БОЖЈИХ ОПОМЕНА

Крајем седамдесетих година прошлог века, у доба арнаутског дивљања на Косову и Метохији, у области у којој се налази манастир Високи Дечани, било је велико невреме, и гром је ударио у крст куполе манастирске цркве. Ватра је испунила читав храм. Највише пламена било је око ћивота Светог Стефана Дечанског. Ништа није оштећено – ни ћивот, ни било шта у цркви. Ондашњи игуман, отац Јустин (Тасић), о томе је одмах обавестио надлежног епископа рашко – призренског, Павла, потоњег патријарха србског. У то исто доба, у селу Медна код Мркоњић Града, четврте недеље Великог Поста, при крају Свете Литургије, пред свештеником који је служио и тројицом старијих људи, чланова црквеног одбора, свети антиминс, на коме се служи Литургија, три пута се сам отворио и склопио. О овоме су одмах обавештени надлежни епископ и СА Синод СПЦ, а патријарх Павле је истакао да овај догађај најављује велика страдања. Рат у Босни и Херцеговини 1992-1995. потврдио је патријархова предвиђања.

Године 1989. у манастиру Сланци плакала је копија иконе Богородице Тројеручице, а 199О. у манастиру Студеници појавила се крвава суза на лику Светог Саве на завеси олтарских двери. У зиму 1991, уочи почетка „рата за југословенско наслеђе“, у Саборној цркви у Београду из трновог венца на челу Христовом и из ране на Његовом ребру потекло је миро. Рат против Срба у Хрватској најавио је следећи догађај. У пролеће 1991. у кући Србина из Бјеловара копија чудотворне иконе Богородице Лепавинске (из србског манастира у близини Крижеваца у данашњој Хрватској), почела је да се креће по зиду. Чуду је претходило изненадно заблиставање собе, као и паљење кандила самог од себе. У соби је стално мирисало ружино уље. Митрополит загребачко – љубљански Јован чудо је потврдио. Ускоро почиње распеће Срба Славонаца, Крајишника, Банијаца, Кордунаша, Личана. Мала црква манастира Савина код Херцег Новог на црногорском приморју 1992. и 1993. била је сведок плакања Христове иконе. На Благовести 1992, плакала је икона Богородичина у цркви у Севојну. Године 1993, у пролеће, над Радовањским Лугом, местом где је кум Вујица Вулићевић, убио вожда Карађорђа, небо се жарило целе ноћи, а одасвуда су се чули чудни, несхватљиви звуци. У години 1995, кад су, од маја до августа, Туђманови бојовници протерали Србе из Славоније и Крајине, грмело је на Светога Саву широм србских земаља, а гром је ударио у Саборну цркву у Београду, у Авалски торањ и у полиијску антену на Београђанки. „Гром загрме на Светога Саву, усред зиме, кад му време није“, каже епска народна песма… Уочи великог изгона Срба са Косова и Метохије 1999. године, у Дечанима се данима у круг вртело кандило пред једном од манастирских икона. У руском храму у Риму, уочи Савиндана 2ОО2. године, на бденију, које је, уз домаћине, служио и србски свештеник, проплакала је икона Светог Саве. У храму Светог Саве у Крагујевцу, од 8. до 11. септембра, из Распећа Христовог текло је миро у виду суза. То је први угледао црквењак Радомир Стефановић, који је 1999, протеран из Призрена. А онда је, уочи великог арнаутског погрома над србским народом и његовим светињама на Косову и Метохији, марта 2ОО4. године, избио пожар у највећој србској светињи, манастиру Хиландару на Светој Гори, чије последице ни до данас нису саниране. Пред Васкрс 2ОО4. године (о томе су писале „Вечерње новости“ 25. априла те године), у храму Светог Ваведења у Липљану, опет на Космету, проплакала је икона Богородичина. Свештеник Ранђел Денић је рекао да је то „знак да останемо јер су свеци са нама!“ Јасно је да све ове опомене и подсећања имају велики, свештенотајни смисао. Свака је била и позив на покајање и позив на борбу за Крст часни и Слободу златну.

ЗАШТО ПЛАЧЕ СИН БОЖЈИ?

Свето Предање Цркве од Истока каже да се Господ Христос за земног живота никад није насмејао. Окружен људском патњом на једној, и мржњом оних који су Га распели на другој страни, Он заиста није имао разлога да се насмеје у свету који је, библијски говорећи, долина суза. Али је зато плакао. Плакао је над умрлим Лазаром, јер човек није намењен за смрт, него за живот вечни (Јн.11,35). Плакао је улазећи у Јерусалим, знајући да ће Га, после одушевљеног дочека, Јерусалимљани распети, а да ће онда, пошто се већина не буде покајала за своје недело, доћи војске сурових римских окупатора и Свети Град сравнити са земљом, при чему ће његове становнике побити и протерати. Христос је Свој плач над Јерусалимом пропратио речима бола: “И кад се приближи видјевши град ЗАПЛАКА ЗА ЊИМ, говорећи: “Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе, и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен“ (Лк.42-44). Христос је плакао и плаче над грешним родом људским који одбија да позна Њега, Пут, Истину и Живот, а окреће се беспућу, лажима и смрти. Тако Христос и Његова Мати плачу и над Србима.

РЕЧ НА КРАЈУ

Косово и Метохија нису света србска земља само због храмова и олтара који су на том простору сазидани. Косово је свето и пресвето због толике крви проливене за Христа, од Видовдана 1389, преко страдања и борби против турског зулума, Првог балканског и Првог светског рата, до данас, када су нови злочинци и зулумћари Србима (који су их преклињали Богом да то не чине), вадили органе да би их продали „потрошачима“ са папско-протестанстког Запада. Своју крв за Христа је пролио и јеромонах Стефан из манастира Будисавци у Метохији, где плаче икона Богомајке. То су подсећања, опомене, које, ако не буду услишане, и кроз покајање оделтоворене, јесу најава казне Божје. А Бог кажњава тако што се повлачи и пушта људе да жању оно што су са ђаволом сејали. Зато србски политичари не смеју да забораве речи руског религиозног философа Семјона Франка: “Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та бројна армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунацање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, да није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о  части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљивања родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања“.

Председник Србије Томислав Николић, премијер Ивица Дачић и министар одбране Александар Вучић, као Срби и православни хришћани најодговорнији за будућу одбрану свете србске земље, не би смели да не слушају гласове наших мученика, који су на Косову и Метохији лили крв за Христа, Бога Правде Коме пева србска химна, Бога Који нам је завештао и Крст часни и Слободу златну. Сузе Богородице из манастира Будисавци и њих и нас на то подсећају.

 

 

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

1. Јеромонах Мирон ( Косаћ ):Српски деизис, у књизи „Чуда Божја у 2О. веку“, Београд, 2ОО6, стр.334-339.

2. Владимир Димитријевић: Зашто плаче Свети Сава? Штампа, Чачак 2ОО6.

3. Мртви питају, у књизи „Царство Божије и царство празнине“, Светигора, Цетиње, стр.428-429.

 http://srb.fondsk.ru/news/2012/12/03/o-kosovo-grdno-sudilishte-ili-zashto-plachu-srbske-ikone.html
Тагови: Косово и Метохиjа Србиjа