ДРУШТВО

Никола Алексић: У сусрет 71. годишњици рације – 2003. године Новосађани телима бранили гробнице својих предака!


У СУСРЕТ ОБЕЛЕЖАВАЊУ 71-ГОДИШЊИЦЕ ЗЛОГЛАСНЕ РАЦИЈЕ, НАЈВЕЋЕГ ЗЛОЧИНА МАЂАРСКЕ КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ У ВОЈВОДИНИ

08.12.2012.

Истина избија на видело, још мало па ћемо доћи до броја од 12.763 колико је у јануару 1942. године изнео у Мађарском парламенту посланик гроф Ендре Бајчи Жилински као број добијен из мађарских војних извора тражећи заустављање безумног злочина над цивилним становништвом речима „да на мађарски народ не падне вечита срамота да је злочиначки народ“ због чега је главом платио.

Том броју се слободно још може додати број од неколико стотина жртава колико је убијено од тренутка изношења броја у парламенту од стране једног часног мађарског парламентарца до заустављања монструозне Рације и колико је непобројаних Срба побијено по улицама Новог Сада и двориштима кућа које су узорне мађарске комшије проказале као српске. Хлебарски сокак, данашња улица Светозара Марковића, је био прекривен телима насумице побијених пролазника о чему сведоче фотографије ревносних војних фотографа задужених за скупљање трофејних фотоса својим претпостављенима са којима ће се они хвалисати као истински родољуби када се буду вратили у Пешту. Све те жртве су сахрањене ноћу на маргини најстаријег православног гробља у Новом Саду, Алмашком гробљу, у масовним гробницама поред жртава уласка Мађарске Краљевске војске у Нови Сад 13 и 14. априла 1941. године када су војници убијали Новосађане по улицама да би својим претпостављеним војним и цивилним газдама представили да су Нови Сад освојили у борби.

Нажалост, масовним гробницама жртава Мађарске Краљевске војске из 1941. и 1942. године, придружиле су се и масовне гробнице жртава тзв. ослободилаца из 1945. године када су без суђења убијани имућнији Новосађани српске националности да би им се отела имовина. Све те масовне гробнице су биле препознатљиве по улегнућу које су направиле на површини земље обрасле травом и биле су поштеђене све до 2003. године када је Скупштина града променом Регулационог плана усмерила продужетак Партизанске улице преко Алмашког гробља и наведених масовних гробница.

Нити шестомесечни протест новосађана против скрнављења најстаријег православног гробља са више протестних скупова и више блокада најпрометније раскрснице у Новом Саду, нити петиција грађана Новог Сада са више од 30.000 потписа, нити долазак руског и белоруског конзула који су тражили одговор о судбини 24 црвеноармејца сахрањених у појединачним гробним местима 12 наспрам 12 као да су у строју, није зауставило Градску управу Новог Сада под управом ДС и ЛСВ да у октобру 2003. године багерима прекопа масовне гробнице и 54 појединачна гробна места од којих је најсвежији гроб био 2 године стар.

Згрожени Новосађани су ускочили у ископану масовну гробницу да би телима спречили даљи вандализам и скрнављење најстаријег православног гробља. Полиција Новог Сада, на чијем је челу био Ђорђе Остојић, данас заменик тужиоца за организовани криминал са седиштем у Новом Саду, је три дана држала заточене грађане у масовној гробници у циљу исцрпљивања протестаната, да би трећег дана била присиљена да сиђе у гробницу и на рукама изнесе грађане који су телима бранили најстарије православно гробље од незаконитог преоравања и скрнављења. То је била прва акција грађанске непослушности изведена у нашој земљи.

Грађани имају право да одбију наређење полиције ако сматрају да није у складу са законом, а полиција не сме да примени физичку присилу, јер то представља пасиван отпор грађана. Увече трећег дана, 18.октобра 2003.године, јер дању нису смели, ухапшени протестанти су одведени пред дежурног прекршајног судију где је судија Нада Гостојић спасила част судству ослобађајућом пресудом за протестанте са Алмашког гробља. У овој незаконитој акцији хапшења, у гробници петоро заточених протестаната, учествовало је више од 100 (сто) полицајаца који су у ширем окружењу спречавали долазак грађана у помоћ заточеним протестантима.

Вредно је истаћи да је после покушаја заплашивања заточених протестаната довожењем металног кавеза на камиону који ће дизалицом бити спуштен у гробницу и заједно са убаченим протестантима подигнут на камион да се тако приведу у полицијску станицу, затим доношењем ручног бацача мрежа на уличне протестанте ради имобилизације, али за ову сврху ради извлачења протестаната мрежом из гробнице, доведена новосадска интервентна јединица одбила наређење и саучесништво у миленијумском злочину ризикујући радно место.

Ђорђе Остојић је био приморан да доведе београдску интервентну јединицу, која није знала где, нити због чега су ту доведени и која је послушно извршила задатак; полицајци су сишли у гробницу и из блата извукли лежеће протестанте и на рукама их изнела из гробнице. Да, било је блата до чланака, претходно је била провала облака тако да се вода са виших делова Алмашког гробља у бујици сливала у гробницу тако да је претио потоп гробнице да је потрајала провала облака.

Месец дана касније, 13.новембра 2003. године, када су у јутарњим сатима започете „ексхумације“ појединачних гробних места без решења о ексхумацији, протестанти су поново телима бранили кости својих предака, полегали су на гробна места и својим телима бранили незаконито прекопавање гробова. Опет је полицији додељена нечасна улога да незаконито и противуставно похапси протестанте да би се извршио злочин миленијума.

За разлику од првог пута када су протестанти били заклоњени грађевинском оградом и опкољени кордоном полиције да нико не би могао прићи, овог пута је на гробљу било више грађана, родбине сродника чије ће гробове вандалски бити прекопани. Да би их заплашили, полиција се грубо понашала према лежећим протестантима вукући их за ноге преко гробова и корења посеченог шибља, да би их тек пред колима као врећу убацила у марицу.

Суд је по други пут ослободио ухапшене протестанте на ноћном суђењу. На поднету кривичну пријаву због основане сумње да је извршено кривично дело тероризма,против Јожефа Касе, потпредседника СРЈ, Ненада Чанка, председника Покрајинске скупштине, Ђорђа Остојића, начелника полиције, Борислава Новаковића, председника Скупштине града који се пуне 4 године лажно представљао као градоначелник, Бранислава Поморишког, председника Извршног одбора Скупштине града, Јелене Јевтић, директорке погребног ЈКП Лисје и других чанколизаца, Еколошки покрет до данас, 8. децембра 2012. године, није добио никакав одговор.

Од октобра 2003 до октобра 2004. године на Николу Алексића, једног од хапшених протестаната и директора Еколошког покрета, је три пута покушана ликвидација обарањем аутомобилом са бицикла приликом одласка на посао у трећу смену. Трећег пута су му смрскали леву ногу тако да се две године повлачио по болницама и рехабилитационим центрима, док није поново научио да хода. Нога му је састављена уз помоћ челичне шипке због чега је добио надимак Баш Челик. Захваљујући тој челичној шипки нога му није могла бити поломљена (осим ребара) у четвртој саобраћајки на пешачком прелазу током зеленог светла за пешаке. Основни суд је сву четворицу возача ослободио кривичне одговорности, јер казна није била део договора о ликвидацији Николе Алексића.

Никола Алексић је остао доживотни инвалид, изгубио је посао иако се сабраћајна несрећа третирала као повреда на раду, јер је настала непосредно пре почетка треће смене при доласку на посао и од 2005. године се налази на бироу рада. Децембра 2012. године је предао захтев за пензију по старосном основу са 38 година радног стажа стечених пре треће саобраћајне несреће.

Иако акција одбране најстаријег православног гробља у Новом Саду није успела, имала је свој успех. Да петоро протестаната није два пута хапшено на Алмашком гробљу, у историји Новог Сада би остало записано да су Новосађани багером прекопали кости својих предака из десетак масовних гробница жртава уласка Мађарске Краљевске војске у Нови Сад 1941. године и тзв.ослободилаца из 1945. године.

Због жртвовање слободе петоро протестаната у име новосађана, овако ће у историји Новог Сада злочин миленијума на Алмашком гробљу заувек бити везан за имена Јожефа Касе, Ненада Чанка, Ђорђа Остојића, Борислава Новаковића, Бранислава Поморишког, Јелене Јефтић и чанколизаца. Из пијетета према узвишеном чину жртвовања своје слободе ради одбране најстаријег православног гробља у Новом Саду и костију својих предака, наводе се имена петоро протестаната (по азбучном реду):

– Никола Алексић,
– Марија Влаовић,
– Павле Керац,
– Александар Павков и
– Виктор Шнел.

Одговор на питање зашто је промењен Регулациони план продужетка Патризанске улице чијом променом је коловоз усмерен преко Алмашког гробља и зашто су уклоњени трагови злочина Мађарске Краљевске војске, даће блиска будућност.

1 reply »

  1. Kada jednog dana istina bude istina a ne laž. Kada nazovi arheolozi koji su radili na lokaciji Almaškog grobla budu smeli izneti istinu. Saznaće građani Novog Sada da je na lokaciji Almaškog groblja unušteno preko 1200 grobova da bih preko njega prešao put. Buldožeri su posmrtne ostatke- kosti utovarali u kamione a potom zemlju odnosili na gradsku deponiju. Građani Novog Sada nisu zaslužili ovakav vandalski čin lokalnih političara. Ipak njihova ne dela ostaće zapisana u istoriji Novoga Sada.

    Свиђа ми се