Језик

Удружење Ћирилица: Супротставимо се кроатизацији свега у српским земљама!


Бр 02 / 12 – 61
29. 11. 2012. Београд

Саопштење Српског удружења Ћирилица:

 

Борба за српски правопис и речник српског језика

            Време је да све националне институције  заузму одговарајуће  ставове  ради заштите  националних, економских и културних вредности, које су и даље у опасности, јер траје  кроатизација свега у  српским земљама. Опасни потези против свега српског су продаје  привредних капацитета, земљишта и српских хероја, као и крађа највећег српског културног блага као што су језик и писмо.

             Не сме се ћутати о овоме. А штетно је  само речима то осуђивати. Свим снагама, мора се спречити међународни колонијални поход на српске земље, ради њиховог претварања у својеврсну културну и духовну колонију Запада  – преко Хрватске.

            Српско  Удружење „Ћирилица“  захтева да надлежне институције државе Србије,   заузму јасан став  по свим питањима  која су изнета у Петицији за одбрану ћирилице,  коју је подржао велики број јавних личности и грађана:

  1. да се одмах обустави штампање, издавање и финасирање српскохрватског речника  САНУ и крене са издавањем српског народног и књижевног речника
  2. да Матица српска  изостави латинско писмо  из свог издања Правописа  2010. год;  где је наведено као стандардно писмо српског језика супротно историјским вредностима  и супротно одредбама Устава Србије

Српско удружење ћирилица  поводом  даље  националне дискриминације предлаже и  следеће:

  1. да Министарство културе својом одлуком препоручи Влади Србије да  све публикације и штампана издања писана ћирилицом ослободи  плаћања ПДВ.
  2.  да се све културне манифестације које имају учеснике  из Републике Хрватске додатно опорезују и тај новац употреби за побољшање услова живота избеглих лица.

У Београду 29. новембра 2012.

Управни одбор  удружења

***

Драгољуб Збиљић: ШТА ЈЕ ОСТАЛО ДА СЕ УРАДИ ЗА ЋИРИЛИЦУ ПО УСТАВУ СРБИЈЕ

 

          Институције за српски језик и писмо у Србији (предводе их САНУ, Институт за српски језик и Матица српска) одавно служе српским академицима и комунистичким докторима за висок углед и апанаже, а за народну штету у вези са српским језиком и ћирилицом, па су улични протести остали једино средство за поправку, јер су се у тим институцијама заверили на „ћутање“ пред „народним судом“. То им једино одговара, а адвокати (заштитници) одавнмо су им власт кроз Министсртво просвете.

1.     Протест на улици због противуставља увек регуларан ако претходне молбе нису помогле

          За овакво најочигледније вишедеценијско противуставље у вези с ћирилицом на таблама по Србији, за неуставан Правопис српскога језика Матице српске из 2010. године (који је увео неуставно друго писмо, док Матица српска и САНУ неће ни да нормално одговарају пред народним судом), за Речник (мртвог) српскохрватског књижевног и народног језика који објављује Институт за српски језик – протест свуда, па и на улици – потпуно је регуларан.

          Противуставље је најтежи грех онога ко ради против народне већинске воље. Протести су потпуно регуларни и пред Матицом српском и испред САНУ, поготово што председник Матице српске двопрезимењак Станић — Негришорац, на пример, јавно каже у тиражним „Вечерњим новостима“ (видети те новине од 31. октобра 2012, стр. 16)  да „убудуће на сличне  иницијативе“ – а та иницијатива је била да се и Правопис српскога језика Матице српске уз 2010. године усклади с Ћланом 10. Устава Србије и светском праксом – „одговараћемо искључиво ћутањем – категоричан је прдседник Станић“, а паре ће из народниог буџета за то „ћутање“ редовно примати! Вероватно је тако мислуио, јер није рекао да ће ћутати бесплатно!

          Удружење „Ћирилица“ (основано за целину српског језичког подручја 2001.године у Новом Саду) прихватило се обимног посла да, на лични трошак сачини анализу стања српскога језика и његовог писма ћирилице пошто то српске плаћене институције (пре свих Матица српска и САНУ) или нису хтеле да ураде или су то радиле на квазилингвистички (стари, сербокроатистички) начин,по правилима лажне лингвистике која се у Југославији примњује у истраживањаима већ стотинак година, а посебно у време комунистичке Југославије. Све што је у Србији и на српском језичком подручју урађено у последњих стотинак година свело се на одузимање суверенитета Србима на српски језик и српску ћирилицу. Тако да је та наука и новац бачен за њу остала као најпромашенија иневстиција у трајању од једног века. Зато смо изгубили назив српског језика (наденут му је назив „српскохрватски језик“, Србима је сузбијена и у Србији у преко 90 одсто опште употребе у српском језику замењена миленијумска ћирилица у корист туђег писма, уведено је уникатно богаћење српског језика на два непотребна у дуплирању код Срба писма и измешана су српска и хрватска наречја и створено је лажно књижевно „наречје“ неприродно састављено од штокавског, чакавкског и кајкавског) да би се, „алхемијским путем“, добио амалгам „српскохрватски језик“ у складу с политиком лажног „братства-јединства“ и сулуде, како се показало, трагичне највише по Србе, утопијске југословенске трајно неоставриве идеје. Када су те лажне, неостариве идеје (које су само лепо звучале наивнима) у крви срушене, српске институције за српски језик и писмо само су формално преименовале „српскохрватски језик“, алу су наставиле да се суштински и даље баве „српскохрватским језиком“. Највидљивији и најштетнији траг у томе види се у школтсву, у уџбеницима српскога језика, у настављању неприродног двоазбучја зарад даљег затирања српске ћирилице..

          И то је готово све што су урадиле српске стручне институције у вези са српским језиком и писмом. Зато имамо данас све трагичније последице у нестајању српскога језика, у нестајању ћирилице, у све већој и виднијој колонизацији Србије страним језицима и писмима. Српски лингвисти у институцијама нису ништа учинили да се тргну, да промене „курс“ из ненаучне лингвистике, нису, углавном, ништа мењали у предавањима у школама…

2. Пуних 12 година све то предочавамо институцијама и властима у наших укупно 20 објављених књига

 

          Све то пуних 12 година предочавамо нашим „стручним“ институцијама и властима у наших укупно 20 објављених књига, али они имају „избор“ своје литературе, па, изгле, наше књиге потцењују и пре него што их прочитају. И последице су трагичне по српски језик и српско писмо ћирилицу.

          Морамо још да, гле чуда, у односу на наше стручне институције, похвалимо власт која је макар имала мудрости да 2006. године коначно врати име српском језику и да врати природну потпуну сувереност ћириличком писму у српском језику у складу с целокупном праксом у свету.

          Дакле, власт је 2006. године макар то основно урадила – усвојила је Устав Србије с нормалним решењем питања писма (једноазбучје) у складу с целим светом и вратила је званично старо име српском језику.

          Али, да би Србија, и поред тога, била једина таква земља на свету а Срби једини народ изван света у језику и писму – потрудиле су се српске институције за српски језик и српско писмо. Оне су одлучиле да ништа не мењају у вези са нестајањем српског језика и српског писма. Стога њима није било интересантно да се научно баве питањима преименовања српскога језика у „хрватски“, „босански“ (једино су се сетили да може да буде „бошњачки“!), „црногорски“ и уопште не хају на давне најаве новог језика – „војвођанског језика“. Чак је у Правопису српскога језика Матице српске у 2010. године директно подржан Члан 26. Статута Војводине који је противуставно разбио Србе на ћирилицу и латиницу у свом рођеном језику и тако је Правопис погазио Члан 10. Устава Србије и омогућио да се будући нови језик у Војводини пише двама „равноправним“ писмима, да би се наставила комунистичка „равноправност“ ћирилице и када се она замени општехерватском националном абецедом. То тако нико не ради, осим код нас.

3. Тога има само у Србији, а таквих „стручник“ институција и њихових челника нема више нигде у свету

 

          Тога има само у Србији, а таквих „стручних“ институција и њихових челника нема више нигде у свету. Свега тога не би било када бисмо имали нормалну власт и стручне институције за српски језик и писмо. Да смо их имали, не би нам ни „увалили“ туђе табле на туђем писму у Србији.
У „ћирилици“ никада нисмо волели силу и насиље, јер то сматрамо недостојним човека. Али смо увек подсећали да оваквих глупости у вези с са српским језиком и писмом нема нигде у Хрватској, на пример. Питамо и данас да ли би данас у Хрватској о(п)стала једна једина табла исписана само на ћирилици? Наравно да не би. Али се није ни појавила таква табла, јер они имају и здраву (хоћемо рећи јаку) националну власт и националне институције које брину у корист њуховог народа, па понекада и ненаучно, али им је у корист.Код нас институције раде и нестручно и у корист наше српске штете.

          Ми смо Срби одавно једини на свету који преко власти и институција радимо директно против себе. Нема ниједног више примера у свету да му у Уставу пише да се његов језик пише ћирилицом, а да је на улици све сама латиница. То има само код Срба. Нема у Русији, у Бугарској, у Македонији, у Монголији… Само има у Србији.

          Познат је пример, када је неки наш велики трговински систем отварао неку робну кућу у Бугарској – све је исписао, наравно, на бугарској ћирилици. У Србији је све исписао само на хрватској латиници! Примера таквих је безброј. Цела Србија је поплављена латиницом као да је то уставно писмо у српском језику. Све је наопако. И само у Србији. Нигде више.

          Познато је и последично доказано да је Југославија била само идеолошка маска на којој је требало одмах, с обзиром на то ко ју је, како и зашто сачињавао, исписати две речи: „Мртва држава“. Она је била рак-рана и српска пропаст унапред. У њој смо изгубили и оно што је врло драгоцено: име свога језика и своје миленијумско писмо. Страшније је од свега тога само то што наше унституције у вези са српским језиком и писмом још нису схватиле, па се и адље баве сербокроатистиком и себе стављају изнад Уства.

          Када смо недавно питали председника Матице српске Станића – Негришорца зашто тако (наопако и неуставно) раде, његов је одговор био: „Ви нападате Матицу српску!“. Рекосмо му да не нападамо Матицу српску, јер је она, јадна, недужна, него нападамо њега и лингвисте у Одељењу језика и књижевности који не смеју ни да спомену да је реч о српском језику, па српски језик зову и даље у Одељењу само „језиком“.

          Очигледно, они мисле: „Матица, то сам ја!“  А требало би да мисле: „Матица, то је научно тумачење и српскога језика и писма. И примена Устава у Члану 10. Али, наше институције неће ни примену нашег устава, ни примену светске стопостотне праксе која је сва у решењу питања сваког појединачног језика, наравно, једноазбчна. Нико од других лингвиста не дели свој народ у свом језику на два писма. То раде само стручеаци у Матици, САНУ и другде у Србији.

          Све смо им то у дванаест година сваке године по, ваљда, дванаест пута објашњавали и говорили им да не треба да раде противуставно и противно светској пракси у решењу питања писма у једном језику. Али они одговарају да ће убудуће на наше иницијативе ове вртсте одговарати ссмо – ћутањем и примањем апанажа.

4. Докле ћемо моћи да трајемо тако!?

          Ни на једну нашу молбу нису стручно одговарали, углавном су ћутали, или су комунистички „замењивали тезе“, па су на наше захтеве да се поштује Устав и светска пракса плашили народ својим изјавама како ми хоћемо да „забранимо латиницу“. Никада нису размислили да па схвате ту своју глупост: како може неко и зашто да забрани латиницу у енглеском, немачком, францускком и било ком језику који се служи латиницом. Ми смо само тражили уставно решење српскога језика и писма по угледу на научне и птактичне поступке у свету. Ми смо им то и практично предлагали, али они то никада ниосу разматрали на научним основама и у складу с нашим Уставом и светском стручно-научном праксом.

          Зато, због таквог понашања наших институција и понижавања Срба, српског језика, српског писма, српског Устава и светске праксе, а како наше молбе њима нису ништа значиле, народ има права да на такво неуставље и ненаучност одговори оштрим протестима (па и на улици). Поготово што наше институције у својој сербокроатиситчкој уљуљканости у вези са српским језиком и писмом никако да се пробуде, ево, ни у давесеатк последњих година, када је свакоме јасно да су последице такве да смо у свему, па и у свом језику и писму, на светском дну. Зато нам се недавно најављује и ново име за српски језик – „ексјугоскловенски“. А наше инстутуције на то не реагују.

          Докле ћемо моћи да трајемо тако?

          (Четвртак, 06. децембар 2012 )