Ћирилица

ХРВАТИ СЕ НЕ ЗАУСТАВЉАЈУ: КЛЕПТОМАНИ ПРОГЛАСИЛИ МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ СВОЈИМ!?


Мирослављево јеванђеље је јединствен бисер србске духовности и богатства, једна од најлепших рукописних књига света, највреднија реликвија србског народа, најстарији србски ћирилични рукопис и на то су се намерили хрватски такозвани научници, да прогласе својим. Њихове намере и настојања су нам одавно познате, само што се многи (они чији би то требао да буде посао) не баве овом темом, све србско присвојише од књижевности до научника, и не заустављају се, што јако брине… још мало, логичким следом, после овога су и историјски споменици и све што је икада било србско и сведочи о Србима као писменом, културном и духом богатом народу. Кад немају своју, присвајају туђу историју, то мора да се заустави на научном нивоу, пре свега академици у САНУ па надаље… сви који на било који начин могу нешто да учине…

приредила ФБР уредник Биљана Диковић

************************************************

ХАЗУ својата Мирослављево јеванђеље

Разлог ове клептоманске амбиције је теза савремених хрватских историчара да сви ћирилски споменици западно од Дрине припадају хрватској културној баштини

09.12.2012. Политика

Професор Ђорђе Јанковић

 

Мирослављево јеванђеље, најзначајнији и најлепши српски рукописни споменик, проглашен је за „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”!

То је обзнањено на међународном научном скупу „Хрватска ћирилична баштина”, одржаном  крајем прошлог месеца у Загребу, под окриљем Хрватске академије знаности и умјетности, а поводом петстоте годишњице ћириличног „Дубровачког молитвеника”, штампаног у Венецији 1512. године. Ово клептоманско откриће промовисао је један од учесника скупа, Кристијан Кухар са загребачког Старославенског института.

Већ две деценије хрватски језикословци и историчари средњовековља присвајају овај култни српски спис настао под покровитељством Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава. Један од њих, Милко Брковић, историчар из Завода за повијесне знаности ХАЗУ и професор Мостарског свеучилишта, тврди да је језик Мирослављевог јеванђеља „хрватска редакција старославенских глагољских књига”.

Међутим, својатање чувеног јеванђеља само је сегмент хрватских аспирација на читаво средњовековно српско културно наслеђе у Босни, Херцеговини и Далмацији.

„Ова хрватска чежња континуирана је на аустријску културну политику у Босни и Херцеговини”, сматра археолог Ђорђе Јанковић, професор на Академији за конзервацију и рестаурацију СПЦ. Један од кључних потеза у стварању „босанске” нације и културе било је преименовање историјског босанско-херцеговачког и приморског (далматинског) писма, ћирилице, у „босанчицу”. За надгробне споменике, мраморове, скован је дотад непознати термин „стећци”. Тако су ћирилични натписи на мраморју постали епитафи писани „босанчицом на стећцима”.

А од деведесетих година прошлог века хрватски аутори замењују термин босанчица изразом „хрватска ћирилица”.

Овај, пре свега ментални, страховити заокрет у односу према омраженој ћирилици, пред широм публиком настоји се оправдати на прилично духовите начине. Тако се истиче супремација „трописмене” хрватске културе (латиничне, глагољичне и ћириличне) над другим европским националним, „једнописменим” културним корпусима. А хрватски аутор Винко Грубишић, смело и искрено тумачи да је разлог хрватског отпора према ћирилици „страх од препознавања себе у другима”.

Даље, амбициозни хрватски иноватори морали су се одрећи теза великих имена српскохрватске лингвистике, католика, Ватрослава Јагића и Милана Решетара. Јагић је установио да средњовековни глагољички корпус припада хрватској филологији, а ћирилични српској, а Решетар је објаснио откуд разлике у српској ћирилици западно и источно од Дрине.

Дубровчанин Милан Решетар је утврдио да тип српске ћирилице који је назван босанчицом потиче с двора краља Драгутина Немањића, односно да је реч о брзописној ћирилици. Користила се за исписивање повеља, посветних натписа и епитафа на мраморју, а одликују је лигатуре (спајање слова) и скраћивање речи што је обележавано титлама (знацима за испуштена слова).

Хрватски жал за Мирослављевим јеванђељем лако је разумљив кад се има у виду да су многи најстарији српски ћирилични артефакти похрањени по хрватским збиркама и музејима.

Такав је случај с Поваљским прагом (12. век) који се налази у сплитском Музеју хрватских археолошких споменика или с Хумачком плочом, такође из 12. века, која је 1867. године била узидана у зграду фрањевачког самостана у Хумцу код Љубушког, а данас се налази у музејској збирци овог самостана. Оба поменута епиграфа описана су у четвртом издању књиге Бранкице Чигоје

„Најстарији српски ћирилски натписи”, објављене пре четири године у Београду.

На наше питање зашто академска заједница Србије прећуткује ове и сличне провокације које стижу из Хрватске, наш саговорник, професор Јанковић, одговара: „Не постоје одговарајући академски изрази којима би изразио своје мишљење о овдашњој академској заједници”.

Глагољаши пишу ћирилицом

Илустративан пример хрватског присвајања ћириличних споменика је ћирилични натпис уклесан у камену, нађен 2003. године на локалитету Подворнице у Лиштанима код Ливна. Археолошким захватом на локалном гробљу откривена је плоча са следећим, мајсторски урезаним текстом:

„Овде лежи поп Тјеходраг који је имао пет синова и сви су убијени у истој години”.

Хрватска ауторска тројка, тумачи налаза, датирали су овај епиграф у 12. век и утврдили су да је реч о хрватском „попу глагољашу”. Будући да је већ тада католичким свештеницима била строго забрањена женидба, поменута тројка извела је мисаони дриблинг: „Као нелатински свећеник могао је имати дјецу са законитом супругом на ваљан, али не и на допуштени начин”.

Међутим, како објаснити да католички „нелатински” свештеник (који се не користи латиницом већ глагољицом) има епитаф исписан ћирилицом? И ту је нађен соломонски излаз из ребуса: попу Тјеходрагу ћирилица је служила за „свакодневну употребу”!

Милан Четник
******************************

ФБР ДОДАТАК УРЕДНИКА:

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ на СРБском ФБРепортеру:
Старији и од амеба: Хрвати присвајају ћирилицу!

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље (12. век)

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српско-словенске писмености из 12. вијека. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је доцније постала епископско сједиште Хумске епархије Српске православне цркве.

Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије.(Јеванђелистар- богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године.) Највећи дио јеванђелистара дјело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон*, по ријечи из дјела за коју су проучаваоци вјеровали да је име аутора), док је Глигорије „дијак“ (ђак), други писар, написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Потписао се у три варијанте као Григорије, Глигорије и Глигор. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном дијелу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) – зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осјећа се њена генетска веза са глагољицом, док је орнаментика списа обиљежена снажним западним, романским, утицајем.

Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у Публичној библиотеци у Санкт-Петербургу.

Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“ чиме је постао дио 120 најврједнијих добара које је створила људска цивилизација.

Издато је фототипско издање књиге и направљен филм о томе „У почетку беше реч“ редитеља Бошка Савковића.[1]

Спољашње везе

 

**************************************

Дејан Медаковић: ИСТОРИЈАТ МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА

 

Ако је истинита стара латинска мудрост: Habent sua fata libelli, онда се она, без сумње, може односити на Мирослављево јеванђеље. Написано и украшено у последњој четвртини XII века, за хумског кнеза Мирослава, брата Стевана Немање, оно је претрајало све бурне векове српске историје и државе од раздобља обласних господара, до успона и пада средњовековне Србије. Најзад, сачувало се ово јеванђеље и у дугим вековима Османлијске окупације, када је рукопис припао библиотеци манастира Хиландара у који је ова драгоцена књига доспела не зна се тачно када. На питање постављено старим Хиландарцима да кажу од када је рукопис у манастиру одговор је лаконски гласио: одувек.

     Иако је то речено сасвим неодређено и на основу древних предања, ипак, могућа је претпоставка да се то десило после Немањине абдикације 1195. године и његовог коначног одласка у Свету Гору. Пре те судбоносне године за српску државу и саму династију Немањића, окончана је 1190. у Захумљу владавина немањиног брата Мирослава, чију област је за кратко време, све до свог одласка у Свету Гору, наследио Растко, најмлађи син рашког великог жупана. Био је то још један корак ближе ка даљем повезивању Рашке и Зете, и, најзад, јачању утицаја византијске културе, у односу на романску традицију Зете. Иако су ови сусрети двеју културних зона били снажни, ипак, не може се оспорити да их средњовековна Србија прима, а њени владари свесни да на њиховом државном подручју настаје и посебна културна симбиоза истока и запада, што српској држави даје и једно јединствено обележје.

     Владарски маузолеј манастир Студеница, представља свакако и најзначајнији архитектонски споменик насталих симбиоза, а јасни трагови оваквих схватања откривају се и касније, чак у раздобљу када се српска држава приближила и самом врхунцу свога политичког успона. Таква је романо-готско-византијска симбиоза тријумфовала приликом изградње цркве манастира Дечана коју је градио фра Вита, фрањевац из Котора „краљева града“. Не одступајући од своје претежно византијске опредељености, поручиоци српских цркава сасвим су помирени и са напоредим стилским утицајима који су стизали из западних делова српске државе. Била су то схватања која се нису везивала искључиво за архитектуру у којој долазе до изражаја приморски мајстори, веш су таквим намерама означени и први кораци средњовековне српске књижевности. С обзиром да Мирослављево јеванђеље стоји на самом почетку њенога државног развоја и да је обележено богатством свог сликаног украса, сложеном језичком развијеношћу и разноликим предлошцима, не изненађује да је још у 19. веку изазвало научни интерес. Обично се узима да је међународну славистичку науку на Мирослављево јеванђеље упозорио руски научник Владимир Стасов у својој знаменитој књизи: Слaвјанскиј и васточиј орнамент па рукописим древњаво новаго времени . (Спб. 1887. на табли XIV и XV). Он је у албуму на таблама XIV и XV објавио неколико иницијала и тако увео овај српски рукопис у међународну славистичку науку. Отада, захваљујући изванредној вредности овог рукописа из краја XII века, непрестано, све до данас траје научно занимање за Мирослављево јеванђеље, а литература о њему непрестано се обнавља. После Владимира Стасова, минијатуре из јеванђеља привукле су пажњу врсног познаваоца староруске уметности Федора Ивановича Буслајева, који се упустио у давање опште карактеристике српскога орнамента.

     Истовремено Буслајев је први снажније подвукао западњачке елементе у осликавању јеванђеља, што је, разуме се, само ојачало све недоумице око његових илустрација, с обзиром на византијску основу којом је прожет добар део орнамента. Разуме се да уметнички овако богат и сложен рукопис није могао избећи пажњи великог руског византолога Никодима Павловича Кондакова који је размишљања о минијатурама изнео у својој доторској тези:

      Историја Византијскаго и иконографиј по минијатурам греческих рукописеј, објављеној 1876. године. Међутим, сви ти судови о Мирослављевом Јеванђељу написани су на основу само делимичног познавања и проучавања овог споменика који се тада још увек чувао у библиотеци манастира Хиландара. Велики преокрет у научном занимању за Мирослављево Јеванђеље наступило је 1897. године. Тада је у Бечу, у редакцији љубомира Стојановића, а новцем краља Александра I Обреновића објављено у техници хелиогравуре Мирослављево Јеванђеље и то комплетан рукопис. А свега годину дана раније, краљ Александар I Обреновић посетио је Свету Гору, где се посебно задржао у манастиру Хиландару. Том приликом, краљ је богато даривао манастир који је био у економски веома лошем стању. У знак захвалности, хиландарски монаси даривали су краљу Александру I рукопис Мирослављевог Јеванђеља и Хиландарску оснивачку повељу великог жупана Стефана Немање из 1196. године. На тај начин, захваљујући овом за оно време раскошном факсимилном издању, Мирослављево Јеванђеље је са новим еланом постало предмет најразличитих научника, а литература о овом рукопису постигла је задивљујући обим. С обзиром да је реч о првом српском писаном споменику, сасвим је разумљиво да се проблематиком Мирослављевог Јеванђеља нису бавили искључиво историчари уметности, а сликани украс овог рукописа, није могао да потисне и друга занимања, питање језика на првом месту. У том правцу веома су значајна истраживања С. Куљбакина: Палеографска и језичка испитивања о Мирослављевом јеванђељу (посебна издања СКАН 1925. LII) и Александра Белића: Учешће св. Саве и његове школе у стварању нове редакције српских ћирилских споменика (Светосавски зборник СКАН, Београд 1936. I) и, најзад Ј. Вране: Лжевангелиаре де Мирослав (Ј. Гравенхаге 1961). Међутим, од изузетног је значаја књига ученог теолога Лазара Мирковића: Мирослављево еванђеље (САН, посебна издања књ. CLVI, Археолошки институт, књига 1, Београд 1950). У овој важној монографији, првој те врсте које је добило Мирослављево јеванђеље, Мирковић се са посебном пажњом упустио у разматрање порекла месецослова, утврђујући истовремено његово цариградско порекло које је српском преписивачу служило као предложак. Најзад, у својој књизи, Лазар Мирковић је детаљно анализирао удео преписивача и илуминатора Мирослављевог јеванђеља, осветљавајући новим закључцима и лик главног писара грешног Глигорија дијака и загонетног Варсамелеона. Истовремено, као сјајни иконограф, Мирковић је педантно и са сувереним знањем рашчлањавао симболику самих минијатура, сву фантастику у служби црквених тумачења. Сасвим јасно, Мирковићу су добро познати и они средњовековни текстови узети из грчког Физиолога, који је рано преведен и на латински језик, а од XИИ века и на друге европске језике, чија морализаторска поука израња из самог текста. Истина, за овакав спој слике и текста у Мирослављевом јеванђељу, Мирковић није нашао директну потврду, определивши се да „сва ова фауна реална или фантастична у иницијалима Мирослављевог јеванђеља има само декоративну вредност. Из своје збирке и ризнице узора животиња минијатор их је сликао само ради декорације. Од 28 животиња грчкога физиолога, од 27 животиња српскословенског физиолога (превод са грчкога), Мирослављево јеванђеље понавља из њих ових десет животиња: голуб, орао, лав, пантер, славуј, змија, јелен, паун, детлић и вук.“

     Закључујући своје тумачење, Лазар Мирковић на крају своје студије каже: „Мирослављево еванђеље је необичан споменик. На његовим странама исписан је српскословенски текст, преведен са грчког из једног рукописа св. Софије у Цариграду. На челу рукописа насликао је минијатор византиску вињету, а даље у целом рукопису поред колумни српскословенских текстова унео је Запад са романских минијатура у иницијале Мирослављевог еванђеља већим делом своју фантастичну флору и фауну, своја монстра, која гризу, уједају и себе и друге животиње, као и стабла слова око којих су груписана, или се боре са људима, и мањим делом илустрацију текста у иницијал. Ове минијатуре не одговарају својим стилом језику оригинала и тексту овог рукописа, као ни укусу народа у ком су израђене, и ова уметност у минијарурама није даље много подржавана код Срба“. Ове Мирковићеве мисли изговорене су давне 1950. године, а од тих времена настављена су с новим еланом и новим научним погледима истраживања Мирослављевог јеванђеља. Међу тим испитивачима истиче се Светозар Радојчић који се у својим студијама о уметности 13. века посебно бавио проблемима тератолошког стила. Тада се С. Радојчић залагао за западноевропско порекло оваквог орнамента. Располажући прегледом великог броја средњовековних рукописа, Владимир Мошин се посебно бавио самом орнаментиком у српским рукописима, а том приликом изнета је његова теза о руском и византијском утицају на развој балканске рукописне орнаментике. Међутим, у новије време проблематиком Мирослављевог јеванђеља бавила се Јованка Максимовић. У неколико својих значајних студија посвећених иконографији и стилу фигуралних представа у Мирослављевом јеванђељу, Максимовићева је уочила и неке идентичне мотиве јеванђеља са декоративном пластиком манастира Студенице, проширивши тако и сам репертоар ових међусобних утицаја. Најзад, своја најважнија сазнања о српским средњовековним минијатурама, сабрала је Јованка Максимовић у својој монументалној књизи: „Српске средњовековне минијатуре“, објављене у Београду 1983. И тако, бар привремено, закључује се дуга поворка српских и страних истраживача који су, сваки на свој начин, уочили раскошни сликани украс у Мирослављевом јеванђељу, рукопису који је као споменик претрајао и све недаће наше историје. Од 1896. рукопис се чува у двору последњег Обреновића, после чије насилне смрти је неко време био загубљен. Поново пронађен у двору, рукопис је сматран као најдрагоценија државна имовина, па је као таква евакуисана за време I светског рата. После срећног повратка, рукопис је предат на чување Музеју кнеза Павла, одакле је 1941. склоњен и сакривен у унутрашњост Србије, најдуже у манастиру Рачи украј Дрине. Како је за време окупације постојала опасност да се рукопис пронађе и изгуби, игуман манастира Раче, Платон, кришом га је послао у Београд, где је, са знањем управе Музеја кнеза Павла, похрањен у трезору Народне банке. Тако је ова велика драгоценост српске културе, сачувана и опет враћена у Музеј. Честе промене места и различити услови његовог чувања, махом не примерени, изазвале су у рукопису промене, а ове довеле до оштећења минијатура. Тада је рукопис поверен на лечење у конзерваторској радионици, Народне библиотеке, где је под надзором др Вере Радосављевић својевремено започета припрема за његову конзервацију. Једна од заштитних мера за његово будуће одржавање свакако је и штампање овог факсимилног издања, у најмодернијој графичкој техници. Постигнута је изванредна сличност са оригиналом који ће се од сада чувати под посебним условима.

     Приређивачима овог издања ДМ, ВТ, ББ, као и издавачима НИУ Службени лист и издавачкој кући Досије припада велика захвалност нације што су храбро ушли у овај изванредно сложени и скупи подухват. Само захваљујући њиховој упорности штампање је довршено на један слободно можемо рећи перфектан начин, а после више од сто година, добићемо у руке још једно факсимилно издање. Као и оно из 1897. и ово данашње представља својеврстан споменик духовне зрелости једног поколења које зна да цени културне споменике своје прошлости.

Дејан Медаковић

http://solair.eunet.rs/~ecolibri/istorija.html

//

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s