АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Милован Балабан: Има ли Влада политику око Косова и има ли излаза


После најновије рунде разговора Дачића и „премијера“ самопроглашене „државе“ Косово Тачија, иако је драматика српским протестима на северу Косова била подигнута на највиши ниво, као да се ништа суштински ново није десило. Разговори, који су се одвијали под покровитељством статусно „неутралне“ ЕУ (сви знамо да није неутрална), наставили су процес лаганог и постепеног издвајања јужне српске покрајине из ингеренција државе Србије. Процес који је почео доласком ЕУЛЕКС-а наставља се по већ зацртаном плану. У њему учествују ЕУ, Албанци са Косова и званична Србија. Истина премијер Дачић невољно за разлику од Ештонове и Тачија, али ипак учествује и даје свој конструктиван допринос реализацији нечега што личи на Ахтисаријев план (који је одбачен још 2007. ветом Русије на Савету Безбедности) формирања фантомске државе Косово.

10.12.2012. видовдан.орг, пише ФБР аутор и члан редакције Милован Балабан

„Америчка“ политика владе

Но, оно што је све јасније после нове рунде преговора Дачића и Тачија је то да се нова влада у свој силини суочила са плодовима четворогодишње политике Тадић-Цветковићевог кабинета, за чије време је Србија изгубила сваку врсту иницијативе и жеље да се одупре евроатланским центрима моћи, те покуша да сачува свој територијални интегритет. Тако да садашња влада делује, баш као и претходна, у координатама које су још пре неколико година зацртане од стране Америке и ЕУ.

Другим речима српска влада и нема своју политику у смислу аутентичног решења косовског чвора и покушаја задржавања јужне покрајине под ингеренцијом државе Србије. Она само покушава да, не доводећи у питање финални план реализације de fakto „државе“ Косово, зацртан од стране Америке и ЕУ (као млађег партнера прекоокеанског великог брата), издејствује нешто повољнији положај за Србе. Односно олакша живот Срба на северу Космета, које, како можемо закључити по њеним поступцима, изгледа не верује да може сачувати под ингеренцијом сопствене државе.

То је, ако тако може да се каже, сва политика ове владе. И услед тога су једини који се, у троуглу ЕУ-нелегалне институције самопроглашене државе Косово- Србија, супротстављају политици реализације „државе“ Косово Срби са Севера Косова, пошто су они остали, у енклавама, услед немогућности отпора већ пацификовани. И услед тога рад владе око решења косовског проблема се своди, како се чини, само на убеђивање Срба са севера Косова да буду „реални“ и прихвате владин покушај реализације њихових макар минималних, али по схватању владе једино остваривих интереса (а то је отприлике покушај стварања од српских општина на северу Косова неке врсте државе у држави). Ово је чини се суштина политичких циљева ове владе, ма како се то објашњавало и презентовало Србима са севера Косова и јавном мњењу у Србији.

Детерминисаност владе споља и изнутра

Оно што актуелној влади сужава значајно маневарски простор деловања (а и свака друга влада би била у истој ситуацији), а тиме је значајно опредељује за наведену политику (која како смо рекли покушава у оквирима америчко-европске политичке стратегије Србима да издејствује што бољи положај на Косову) су притисци са две стране. На првој страни су они снажнији, евроатлански центри моћи са свим својим механизмима контроле који су изграђени и функционишу у Србији, док је на другој страни незадовољно јавно мњење Србије, поготово патриотски оријентисани део српског народа. Очито је процена да је притисак из иностранства куд и камо опаснији (што је вероватно тачно), што је разлог (не једини пошто је држава вишедимензионално детерминисана од западних сила) за приклањање актуелне владе америчко-европској политици изградње de fakto сувереног Косова.

Са западним притиском се озбиљно рачуна, док се незадовољство јавног мњења Србије, сем што Дачићу може бити непријатно, може употребити и против владе каналисањем радикалних протеста (или само претњом протестима), који би вероватно угрозили њен опстанак и дисциплиновали је да не скрене са зацртаног америчко-европског косовског политичког курса. Но, евентуални протести (или опет само претња протестима) се могу искористити и као адут у преговорима, а у циљу остваривања што бољег положаја за Србе са севера Косова. При чему се, са једне стране очито не сме прећи црта у захтевима Америци и ЕУ, а она је подвучена „одбаченим“ Ахтисаријевим планом. Истовремено са друге стране влада сигурно жели да онемогући неконтролисане протесте (контролисани са јасним циљевима и видљивом позадином могу и добро доћи), јер би они донели неизвесност влади, али и самој држави.

Уколико би актуелна влада, а и било која друга, хтела да води другачију политику, односно уколико би имала намеру да се ишчупа из „канџи“ Америке и ЕУ, и да се бори за очување севера Косова у саставу Србије, морала би бескомпромисно да се супротстави евроатлантистима. То није неизводљиво, али је јако тешко. Систем контроле поларизованог српског друштва је много већи него што можемо и замислити (политичке контроле, безбедносне, медијске, културолошке и уопште институционалне контроле). Влада која би се упутила у том правцу би највероватније рескирала да заврши као и Коштуничина 2008.г., са тим да је степен контроле тада, иако велик, био ипак мањи него данас. Истовремено процес легализације фантомске државе Косово је тада био тек на почетку, док је данас у значајно поодмаклој фази.

Да ли је излаз само у политици или…

Циљ овог текста није само критика владе, већ и скицирања тренутне ситуације у којој се налазимо као народ и држава. А ситуација је, као што се види из претходно реченог, јако тешка, али излаза ипак има. Но, да би га нашли морамо, резимирајући горе написано, констатовати да се као народ и држава налазимо у великој невољи. И са тим се морамо суочити. И зато читаво српско друштво мора бити свесно сложености ситуације у којој смо се нашли. Мора схватити да решење није једноставно, да оно није само у политичким променама и да се оно може наћи једино у дугорочној стратегији сведруштвене и личне обнове. Стратези треба да постанемо сви, колико можемо, и колико нам положај и статус у ком се налазимо то дозвољава.

Сви треба, пре свега, да се вратимо самима себи, нашој традицији и нашем светосавском и косовском „миту“, јер је са његовим губљењем све и почело. Ово што се сада дешава је само реализација дуготрајног одрицања народне елите и народа од сопствене традиције, у којој је сва државно-народна снага и моћ. Ту је све почело наопачке, ту треба све да крене и у правом смеру. Повратак традицији би нам отворио нове видике у улио снагу да можемо новоформиране циљеве спровести. У супротном никакве комбинаторике (било политичке, било интелектуалне, или било које друге) нам неће помоћи. То је једини начин да се ми као народ усправимо и дочекамо тренутак када ћемо бити способни да прво у себи самима, а после тога и у међународној политичкој арени бранимо и одбранимо нашу државу и наше светиње.

//