БАРИКАДЕ

КОСОВО НИЈЕ МИТ – КОСОВО ЈЕ ЗАВЕТ СА БОГОМ. Или – Национализам да, али светосавски


КОСОВО НИЈЕ МИТ – КОСОВО ЈЕ ЗАВЕТ СА БОГОМ. Или – Национализам да, али светосавски

11.12.2012. Фонд стратешке културе, пише РАНКО ГОЈКОВИЋ

Нада нема право ни у кога,
До у Бога и у своје руке,
Надање се наше закопало
На Косово у једну гробницу.
У добру је лако добар бити,
На муци се познају јунаци.

Петар II Петровић Његош

Зашто ова дилема о српском национализму у данашње време, када изгледа као да се читав демонски свет ујединио против ово мало патриотског духа српског? Због тога што је отпор издаји неопходан и што народ мора сам узети ствар у своје руке, само се у Бога уздајући, без права на нову грешку. Зато што после свега што нам се догађало последњих деценија, безбожни пагански национализам без вере и бљутави екуменизам, као два крила једног истог зла – мирјанског и црквеног – могу бити погубни по душу народну. Није узалуд више цитирани велики српски песник и владика вапио: “Не бојим се од пасјега кота, па да га је ка’ на гори листа, већ се бојим од зла домаћега”. Једина разлика између његошевог и нашег времена огледа се у томе што су улогу Турака (пасјега кота) преузели западни атлантисти, а улогу српских потурица данас су преузели српски европејци. А историја нас учи да и безбожни национализам може да заврши у издаји.

Данас имамо као политичку реалност Европе, са једне стране у заједничкој држави уједињени народ Немачки, који је био творац нацизма и Хрватску државу која није поднела никакве консеквенце за свој страшни клеронацизам, а сада се ради на награђивању Албанаца, који су такође свом својом душом стали иза Хитлерове политике. Са друге стране имамо супротан пример српског и руског народа, који су дали огромне жртве у сламању тог истог нацизма, а који су данас подељени и распарчани да живе у више држава.

Таква антиправославна политика која је вођена против Срба и Руса од стране Запада, може да остави фрустрирајуће последице на народни дух код Срба, (а чини ми се и код Руса – против Путина на Блатном тргу у Москви, практично су се ујединили неверујући руски националисти са либералима), па постоји опасност да део народа, услед очигледних вишегодишњих неправди које им се наносе и двојних стандарда западних демонократа, крене путем болесног национализма и повратка паганизму. Због тога је и у овим данима сумрака Западне цивилизације, потребно понављати речи из наслова – национализам да, али светосавски, хришћански. Такав национализам испољили су наши свети преци на светом Косову и он се може дефинисати једном реченицом ђакона Авакума – “Срб је Христов, не боји се смрти”.

У ово време када је неопходан свенародни отпор издаји властодржаца (чини ми се да за устанак у оваквој врсти окупације, као народ још нисмо ни зрели ни способни), добро је мало се вратити у историју да би се видела закономерност завршетка безбожног национализма у издаји. Није излишно понављати да се српска и руска историја не могу тумачити ван контекста Православља.

И по питању национализма, најбоље је угледати се на наслеђе које су нам оставиле две вероватно највеће личности руске и српске историје – Александар Невски и Свети Сава. Данило Галицки и старији брат Александра Невског, Андреј Городицки, нису могли својим умом схватити величину визије благоверног Великог кнеза Александра Невског, који је своју одлуку o примирју са Татаро-Монголима и супротстављању папистима, донео после усрдне молитве у храму Свете Софије у Новгороду. Због своје ускогрудости, ти тадашњи безбожни националисти борили су се и против самог кнеза, оптужујући га између осталог, да “храни неруски Кавказ” а занемарује “руске крајеве”. Невероватна сличност са данашњим безбожним руским националистима, који од Путина траже да престане да “храни Кавказ” и који су се ујединили са либералима на Блатном тргу. Видимо да се, осим са папистима, благоверни кнез морао борити и са унутрашњим чанколисцима, тадашњим руским “европејцима”, којима је била угодна трговина Новгорода са Западом и који због тога нису видели даље од свог шићарџијског носа. Међутим, у истинском боју, благоверни кнез је низао славне војне успехе против паписта, а његови критичари су се после сукоба са Татаро-Монголима руководили принципом: “падајте браћо, плинте у крви, пустите мене да бежим први”. Наш Свети Сава имао је сличну мисију. Скинуо је папину краљевску круну са главе свога брата и венчао га на Православно краљевство. Смирио је и другог брата који је, треба ли то напомињати, имао тесне везе са папистичким Западом и који је био кренуо у издају Отаџбине. И свако скретање са светосавског пута, свако приближавање Западу, водило је српске владаре на пут издаје. Несебична љубав према Богу услов је несебичне љубави према Отаџбини – то је аксиома која објашњава зашто је немогуће српску и руску историју схватити ван контекста Православља.

Речи псалмопојца односе се на све безбожнике па и на безбожне националисте – “рече безумник у срцу свом: нема Бога; неваљали су, гадна су дела њихова, нема ни једног да добро твори”.1 Свети владика Николај српски је у једном тексту направио необичну паралелу – закономерност издаје људи са именом Вук у корену. Па он набраја Вукана, краља Вукашина, Вука Бранковића, Вујицу, Вука Караџића. Када светитељи о нечему пишу, често се испостави да се њихово писање није односило само на прошлост и садашњост, већ и на будућност њиховог народа. Као да је свети владика својим пророчким даром видео наставак издајничког низа безумних безбожника, са називом вука у корену имена или презимена. И закономерност издаје је иста, удаљавање од Христа води до приближавања Западу.

Отпор издаји је неопходан, али увек треба водити рачуна да тај отпор буде хришћански, православан. Све ово што се дешава, дешава се по допуштењу Господњем, јер смо заборавили на Небо и размишљамо само о земаљском. Не сме се поновити крај прошлог века и дозволити да неки нови Вук Драшковић на таласу безбожног национализма утраћи огромну националну енергију српске патриотске омладине. Многа знамења блиског доласка Небеског судије су ту, безакоње се умножава прогресивном брзином и Срби морају бити мудри као змије и безазлени као голубови. У овом тренутку, на жалост, српски православни народ је издала његова комплетна елита – и интелектуална и политичка и црквена. Ћутање САНУ се чује до неба, политичари су отворено стали на пут велеиздаје, а црквени архијереји повлађују јеретицима у њиховој лажној вери (неке владике су колико јуче позивале оптужене пред Хашком инквизицијом да се предају тим монструмима). У таквој ситуацији, кад на власти немамо благоверног кнеза, који пре битке причешћује читаву војску, кад имамо многе архијереје недостојне својих великих светитеља и учитеља, кад немамо витешко племство – народ остаје једини чувар Завета са Богом, који су својом крвљу запечатили велики кнез Лазар и његови витезови. Због тога је неопходно велико јединство народно, покајање, мудрост и вера народна, спремност да се не обeсмисли света историја Србинова.

Но, не сме се очајавати, Господ се у немоћи показује. Ако будемо имали отпор и према злу у себи, Господ ће нас упутити да на прави начин усмеримо и свој отпор против зла у власти. Тада неће бити могуће да на чело патриотског покрета дођу европеизирани националисти, “патриоте” са платног списка УСАИДА или неки удбашки “убачени елементи”. Њихов циљ је грађански рат у Србији, што би била највећа могућа катастрофа која нас у овој ситуацији може задесити. Светосавски националиста треба да је свестан да је боље погинути за Космет него липсати у Бриселу, али и да није допринос победи узалудна братоубилачка погибија. Војуј мудро, не погини лудо, саветују српске родољубе мудри српски игумани. А ако се гинути мора, треба знати за шта се гине, гинути за Крст часни и слободу златну, сећајући се ђакона Авакума или Теодора Вршачкога, који су гинули са речима “Срб је Христов – не боји се смрти”. Онај Који је победио смрт, каже нам да, ко Њега ради и Имена Његовог ради изгуби живот, задобиће живот вечни. Пример победе српске омладине која је ишла са иконама иза неколицине монаха и храбрих светосаваца на “геј-паради” 2010. године, показује како се може пружити отпор власти и слава Богу, следеће две године срамна парада је отказана. Циљ тадашње издајничке власти био је изазивање крвопролића, које су спречиле иконе и молитве истинских светосаваца. Тога дана било је очигледно да је Господ са светосавском Србијом, али тога дана српску омладину није предводио безбожни националиста и плаћеник Запада, који у болесном властољубивом пориву са балкона Народног позоришта командује јуриш, како би изазвао грађански рат у свом народу. Упркос изрежираним појединачним ексцесима на тој “геј-паради”, српска омладина је тога дана стала иза својих монаха и икона и то је била прва велика победа светосавског духа српског народа над издајничком прозападном влашћу.

Друго што је важно у овом тренутку схватити, јесте то да је ова антисрпска политика Запада само наставак политике коју Запад није успео да оствари до краја ни са Наполеоном, ни са Хитлером. Срби су на прелазу двадесетог у двадест први век били једини народ на планети који се храбро супротставио модерним нацистима и они су свој дуг према словенској руској браћи у доброј мери испунили. Управо је српски отпор модерним нацистима омогућио буђење успаваног витеза који на свом државном грбу има светог Ђорђа, победника над аждајом. Управо је српски отпор модерној западној аждаји омогућио силазак са власти једне издајничке прозападне гарнитуре у Русији. И то није само моје лично мишљење, сличну мисао су јавно изразили и поједини руски званичници. То Русија не сме и неће заборавити, јер спасавање Срба није више само питање заштите једног братског истородног и истоверног народа, то је по први пут после завршетка Другог светског рата цивилизацијско питање за Русију. Проглашењем независности Косова заокружује се историјска ревизија Другог светског рата, у коме су управо Руси и Срби поднели највеће губитке да би срушили нацистичку неман. Сведоци смо како се награђују и последња два народа са страшном нацистичком прошлошћу – Хрвати и Албанци – па се после сламања кичме српском народу као једином сигурном савезнику Русије у свим ратовима, може очекивати даљи поход Западa на Исток. Наполеонов поход се завршио уласком руске војске у Париз, а Хитлеров поход уласком руске војске у Берлин. Где ће се завршити нови поход Запада тек ћемо видети, али је једно сигурно – завршиће се по Запад исто тако неславно као и сви претходни.

О национализму Светог Саве предивно је писао свети владика Николај српски, као и новопројављени српски светитељ Јустин Ћелијски (свако ко жели о томе да сазна нешто више, треба да прочита оглед владике Николаја “Национализам Светог Саве” као и оглед аве Јустина “Светосавље као филозофија живота”). Све што је потребно знати о национализму, руски човек може наћи код “светих отаца национализма” великих славјанофила и Ивана Иљина.

У закључку се могу истаћи неке поуке које су се искристалисале последњих дана. Прва се односи на оне Србе за које је Косово само мит. Косово је грдно судилиште и већ је почело да суди тим модерним потурицама. И то управо у Бриселу. Не може се зло радити а добру се надати. Друга поука односи се на косовске заветнике. Охрабрују први кораци супротстављања Срба издаји, упркос не баш великој бројности на протестном маршу. Прво, због огромне већине младих људи на том протесту и друго, било је очигледно да су ти млади људи свесни да не бране никакав мит, него Завет са Богом. Они који данас искрено љубе своје иконе, неће сутра љубити туђе чизме. То је гарант да ти млади људи неће обесмислити величанствену историју свог крстоносног народа. Тако се мора наставити, како би могли радосно рећи када Господ дође у слави: “Еј, грјади Господи Исусе!”2 Јер Његов други долазак биће радостан за истинске а страшан за лажне хришћане.

 

1 Псалми, 14: 1

2 “Да, дођи Господе Исусе!”

 

//

1 reply »