АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: РАЗОЧАРЕЊЕ И ВЕЛИКА РАСКРСНИЦА ДАЧИЋЕВЕ ВЛАДЕ, МОЖДА ПОСЛЕДЊА


ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: РАЗОЧАРЕЊЕ И ВЕЛИКА РАСКРСНИЦА ДАЧИЋЕВЕ ВЛАДЕ, МОЖДА ПОСЛЕДЊА

Нова српска влада није довела до дисконтинуитета у најважнијим областима – на КиМ, у односу према ЕУ, у економији и на плану слободе медија

18.12.2012. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

Када је на основу више показатеља постало јасно да ће се нови председник Србије и влада уочи парламентарних и председничких избора у мају тражити између, са једне стране, Бориса Тадића и Демократске странке, а са друге, Томислава Николића и Српске напредне странке – одлучјућу предност победи Николића и напредњака дало је опредељење бирача ка озбиљној државној политици, борби за Косово и Метохију, одрицању од парадигме „европских интеграција по сваку цену“, дисконтинуитет са неолибералном економијом, ослобођење и отварање медија… При томе се стиче утисак да значајан део бирачког тела који је подржао Николића и напредњаке није у први мах инсистирао толико на квалитетима њиховог програма, па и квалитетима баш свих посланичких кандидата, већ на потреби јасног дисконтинуитета са дотадашњом политиком.

Нису се новој влади одмах постављала велика очекивања, пошло се реално и од тога да се земља након четири године (заправо дванаест година, шире посматрано) нашла у изузетно тешкој ситуацији практично на свим пољима – од државне политике, косовскометохијског проблема, у економској сфери, укупној друштвеној ситуацији… Народу је много значила претпостављена спремност новог државног врха да, уз све калкулације због тешке наслеђене ситуације и страних притисака, покаже макар само добру и искрену вољу да направи дисконтинуитет са претходном политиком која је земљу довела у незавидну позицију у практично свим доменима, а у исто време и до пада мерила етичких вредности. Према социолошкој науци, то је најтеже стање у друштву – аномија – која представља такво срозавање друштва да опште и универзалне вредности као што су поштење, искреност, рад, храброст, патриотизами постојаност карактера губе свој уобичајени смисао и вредносну компоненту услед опште атрофије критеријума у том друштву. Народ и – што је веома важно рећи – онај значајан део елите и интелигенције који је био у опозицији претходном режиму, највише због изневереног минимума националног достојанства и државне политике, испољене посебно на питању Косова и Метохије, снажно је подржао нову владу, готово као нове ослободиоце Србије, и био је спреман много тога да им прогледа кроз прсте не тражећи посебне резултате у кратком року. Треба додати да су људи који су на власти већ дуго у политици, углавном са педигреом патриота и националиста, па се очекивало да ће макар у дужем року оправдати минимум очекивања бирача и ширег јавног мњења у Србији.

НЕЗАДОВОЉСТВО ПАТРИОТСКЕ ЕЛИТЕ

Зато се из редова тзв. патриотског дела српске елите, који је и подржао долазак на власт данашње владајуће гарнитуре, нису чули битнији приговори и негодовања током првих неколико месеци нове власти. Чак и када су чињени необични потези и, још чешће, када се упорно задржавао по многим питањима у односу на претходну власт статус qуо, веровало се да је то један од тактичких маневара прекаљених политичара, данас одмерених патриота, који су вешто камуфлирали своје раније националистичко лице, које је код неких од њих „неких година“ попримало на моменте и шовинистичке обрисе. Полазило се од тога да врло добро знају шта раде, да прате помно развој међународне ситуације и одмеравају простор за стратешко деловање у кључним државним питањима, спремни да на том путу жртвују пешаке, понеког лауфера, или чак у изнудици и топа, али да се партија води чврстом и зналачком руком ка победи или макар ремију. Поред тога, због изостанка промена у медијима, широј популацији је отежано подробније праћење догађаја у стварној државној политици, а и то су многи били спремни да протумаче као још једно од лукавстава искусних политичара. Због тога су погледи шире јавности били више уперени ка представницима патриотске елите, која је што због своје стручности и дотока информација могла прва и правовремено да сагледа макар обрисе правца пловидбе државног брода.

Током јесени су се, међутим, догађаји тако одвијали да је постало потпуно јасно и онима који нису велики стручњаци за друштвена и политичка питања и имају доток информација из прве руке да је даљи тзв. „европски пут Србије“ у датим околностима вишедимензионални ћорсокак, чак и да није законом спојених судова везан за даље најдиректније жртве по питању Косова и Метохије. То су почели да увиђају и јавно износе своје ставове чак и они представници друштвене елите који су до сада спадали међу најтврђе поборнике „европског пута без алтернативе“.

Зато се садашњи тренутак нове владе може описати као својеврсна раскрсница. Са једне стране, су широке масе бирачког тела и део елите који је подржао напредњаке и обарање претходне власти на челу са Тадићем и Цветковићем. Тај део елите и народне масе који су подржали промене вероватно и није био спреман да новим властима поставља посебна краткорочна очекивања, али је услед убрзанијег развоја догађаја последњих месеци (од даљег драстичног условљавања политичких комесара ЕУ по више питања, од којих су најтежа и најбезобзирнија тражење потпуне капитулације чак и за северно Косово, преко монструозног изобличавања хашких неправди и пристрасног и непријатељског става водећих западних сила према Србима уопште, преко даље кризе у ЕУ и др.) дошао до необоривог сазнања да је сваки даљи наставак давања жртава за „европски пут“ једна Домановићева страдија и вероватан пут у пустињу без повратка из ње. На том путу већ на првом кораку они ће се у сваком случају срети са дефинитивним губитком остатака поноса и националног достојанства. Да не потежемо шта очекује Србију у наставку тог пута на економском плану већ у 2013. години, када нас очекује укидање преосталих царинских баријера на робу из ЕУ, пре свега у области пољопривреде, која је у земљама Уније као што су Француска или Шпанија толико протекционистички фаворизоване да би у кратком року својим дампиншким ценама и квалитетом збрисали нашу пољопривреду. Ту је и распродаја некретнина и обрадиве земље странцима по модлеу проидаје бугарске и црногорске обале, па све до губитка у перспективи уникатне позиције повлашћености које Србија има у односу на руско тржиште и др.

Друго важно питње коју актуелну владу Србије све више одваја од дела елите и бирачког тела који су их подржали је питање Косова и Метохије. Прихватање у потпуности оног што је Борко Стефановић потписао и што није прошло ни кроз парламент значи потпуну капитулацију земље на косовском питању и фактичко признавње независности Косова, где би се даља борба свела на покушај да се само на северу добије нека врста шире аутономије, што је већ и понуђено раније одбијеном Ахтисаријевим планом. Даљи наставак на „европском путу“ садржи такве ултиматуме по питању самог севера (да не говоримо о Косову и Метохији као целини) да би се у случају њиховог испуњавања довела у питање могућност гаранција чак и за неку озбиљнију српску аутономију на северу. Заправо ова два питања су међусобно повезана, и било какво инсистирање на наставку „европског пута“ у старту значи потпуно одустајање од било каквог озбиљнијег српског интереса на Косову и Метохији и институционалне заштите макар и тог малог северног дела наше јужне покрајине. Подсетимо да би то између осталог била и тешка повреда Устава Србије.

А ЕКОНОМИЈА И МЕДИЈИ?

Наличје ових проблема болно и полако допире до широких маса становништва у Србији, анестезираних наставком медијске блокаде и задржавањем код многих урезане слике носиоца актуелне власти из прошлих времена као „стамених патриота“ или чак „ватрених националиста“. Међутим, национални део елите је, разумљиво, потпуно свестан развоја ситуације и још ту и тамо тражи обрисе могућности неких тактичких игара иза кулиса, које би видљива и болна сазнања макар мало умекшали. Али таквих смоквиних листова је све мање, и већ у следећим недељама срешћемо се са све огољенијом политиком, која, чак и када би се извесно модификовала или открила у стварности бољом и лепшом него што то сад изгледа, прави у стварности велики расцеп и дистанцу између овог дела националне елите и већег дела бирачког тела, са једне стране, и, са друге, стварне политике владе у односу на ова два суштински важна питања.

Но каква је политика владе према другим важним питањима? Овде би се многи штрецнули и мрко погледали запитаног – па зар ишта може даље бити важно у политици неке нове владе уколико се у исто време у потпуности одриче Косова и Метохије и наставља пут у очигледну Страдију назван „даље приближавање Србије европским интеграцијама“. Да размотримо још два важна следећа питања које спадају у надлежност ове владе. Могуће је да би потенцијални успех постигнут на том пољу макар на дуге стазе могао да покрене неке елементе бољитка, а не само вишедимензионалног суноврата Србије. Најзад, можда би се ту могао наћи толико жељно очекивани и жудно тражени елеменат дисконтинуитета са омраженом „жутом“ владом претходних година. То би свакако било економско питање, а потом и питање слободе медија. Ово су свакако питања која су у врху приоритета већине бирача у Србији, поред напред наведена два државна питања – Косова и односа према ЕУ.

Када је у питању економија, писац ових редова, као и економиста по образовању, нема много сумњи: ова влада, а пре свега Динкић, наставља у највећем погубну неолибералну политику, која је САД и добар део света и довео у незапамћену кризу а Србију конкретно до ивице опстанка и фаталне задужености. Уз све мање модификације, таква политика се наставља и Динкић попут каквог пропалог коцкара хазардера, по ко зна који пут ставља максималан национални привредни и сваки други капитал на исти број, који стално губи, као што је то било и током протеклих дванаест година. На страну што се већина научних радника у области економије и друштвених наука супротставља овако вођеној неомонетаристичкој и неолибералној економској политици већ дуже од деценије, они ионако немају посебан приступ медијима и нису у улози НВО које, као и странци, тапшу Динкића по рамену и деле му регионална признања. Ко ће са Динкићем од нас ићи „први пут са оцем на јутрење“, како каже Лаза Лазаревић у својој антологијској приповеци на свој први одлазак у шетњу са оцем у зору пошто је овај на картама прокоцкао цело имање. Наравно, отишли су заједно у цркву. Хоће ли и остали угледни политичари државног врха тада отићи са Динкићем заједно на јутрење у цркву и цели српски народ са њима носећи букагије државних дугова за себе и још нерођену децу, у празној кући без игде ичега, или ће неко успети да тај страшни сценарио спречи.

Какве су то неолибералне реформе које спроводе већ 12 година несметано уз сву страну, медијску, НВО, и државну подршку Динкић и либерали, а која не само да није дала никакве видљиве резултате него смо презадужени и за следеће генерације? Виде ли то и људи из државног врха, који се баве практичном политиком, али не и економијом, куда све то води? Или је и њима, као и претходним властодршцима, довољно да им стално шапућу од преко баре како је све то добро и неопходно за добробит нашег народа и државе? А колико су они наклоњени Србима могли смо свакодневно да видимо у последњих двадесет година, од бомбардовања до хашких пресуда.

Најзад, друга важна компонента коју овде разматрамо, а укупно четврта, је слобода медија. Она је неопходна за било какву дебату о бројним проблемима које као друштво имамо. Многи су очекивали да ће макар ту доћи до видних промена, али не, никаквих битнијих. Као да се ругање медијским слободама наставља у још већем темпу. Не само да се практично нико из елите која је подржала промене не појављује на телевизијама са националном фреквенцијом већ то важи и за штампане медије. Залуђивње и дебилизовање народа те скретање тема се настављају, али ни ту не изостају нова национална понижења (па Месић долази код Ивана Ивановића, као и Јосиповић на Б92 и сл.).

ПОСЛЕДЊА ШАНСА

Чини се да још нису све лађе потонуле и сви мостови срушени између очекиване политике нове владе и надања дела елите који ју је подржао, као и широких маса бирача, које додуше нешто касније дознају, посебно са оваквим медијима и разним анестезиолозима, размере правог стања ствари, али имају јаку интуицију и неко своје мњење, па ту, бар за сада, никаквог великог задовољства нема. Напротив!

То, наравно, не значи да не постоје друга питања, рецимо на локалном нивоу, потом индивидуална код сваког појединца који ову и овакву слику не доживљава на модификован, па у неким случајевима и на битно другачији начин од овде презентираног. Међутим, јасна је пукотина кад је у питању реализација политике нове владе у стварности и оног што се реално од ње очекивало. Уколико влада у следећем периоду не доведе до заустављања овог гепа, и то по могућности у свим наведеним тачкама, где је изгледа пресудно важно питање односа према ЕУ и, наравно, у оквиру тога и Косову и Метохији, доћи ће до пораста незадовољства према не само појединим важним питањима већ и према укупној политици саме владе. То ће бити тежак багаж за владу и њене носиоце у персоналном и страначком смислу, и велика је илузија да би расписивање нових избора могло тај багаж једноставно оставити само (још једној?) неуспелој влади. Тај багаж може пре свега оптеретити, и то по примеру Тадића и демократа, политичке странке носиоце ове власти, као и њихове предводнике до те мере да би то био (слично Борису) вероватни неславни крај њихових политичких каријера ако их већ по себи није довољно погодила спозанаја да би тај багаж неуспеха и изневерених очекивања ове владе могао Србију да доведе на руб даљег опстанка.

У том несрећном сценарију, уколико би влада на овој раскрсници ипак изабрала и „европски пут без алтернативе, а можда и без Србије“, нешто би се могло ипак позитивно догодити, и то чак врло брзо: рађање нове политичке опције која би одбацила даље срљање у ЕУ по сваку цену и изабрала сопствени пут Србије, који не би био лак, али би имао неку перспективу и у сваком случају би сваком свом следбенику могао да гарантује нешто што владајућа опција већ губи: спасење душе и части, као и части саме Србије. А то је нешто што шаптачи преко баре и истраживачи јавног мњења никако не могу обећати члановима владе јер они тим терминима и не владају.

Зато би даљи пут владе ка „европском путу без алтернативе“ њих пре или касније довео до сигурног политичког пораза иако то није последња раскрница ове владе и њених лидера. Али је сигурно последња раскрница где би они још увек могли да наставе пут са душом поштења у себи и својом недирнутом чашћу. Због тога бих добро размислио на њиховом месту у ком правцу бих се упутио, чак и да од тога не зависе и судбине милиона грађана ове земље.