Драгољуб Збиљић

Драгољуб Збиљић: ИМА ЛИ ИКОГА У СРБИЈИ ДА НАШИМ РУКОМЕТАШИЦАМА СКИНЕ ХРВАТСКУ АБЕЦЕДУ С ЛЕЂА


Српска држава има свој Устав из 2006. године у коме је Члан 10. уважио већинском народном вољом на референдуму српску азбучку традицију дугу хиљаду година, али то српским властима и стручњацима не смета да рекламрирају и даље себе на хрватској абецеди

Властима у Србији, Министарству просвете и управама у спортским асоцијацијама а посебно стручњацима за српски језик, ништа не смета што у српском језику користе хрватску абецеду иако су сви обавезани већинском народниом вољом с рефередума за Устав Србије (2006) у коме Члан 10. јасно одређује: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Или се спорт и спортска првенства у Србији и међу Србима не сматрају „службеном делатношћу“, или се само у Србији о свом језику и писму не води никава брига и политика, па може да се и званично јавно „рекламира“, уместо српског, само писмо наших комшија Хрвата?

Овако како се радило и на овом Европском првенству у рукомету у Србији, у Београду испада да се скупила нека омладина Србије (овога пута женска) па пише којим хоће писмом свој језик на мајицама пред хиљадама посетилаца спортских примедби. И овога пута на леђима наших спортисткиња (које су се ваистину јуначки бориле) био је посебан симболички терет на леђима оличен у писму суседних Хрвата. Тако су Срби (као раније у Југославији) сада у својој држави и свом главном граду, а пред камерама из целога света, проносиле славу хрватске абецеде названој по Људевиту Гају – гајицом или гајевицом свеједно, тек свакако на писму које је регистровано у свету уз „хрватски језик“.

Нигде тога таквог поступка на свету нема! Свака држава и сваки народ труди се да макар на свом „буњишту“ пише свој језик својим писмом. Једино Срби то тако не чине. Они су и даље у оквовима српске лажне науке о језику и писму – сербкроатистике, па својој миленијумској азбуци супростављају туђе писмо своме писму и дају првенство писму хрватског народа, и то на Европском првенству усред Београда.

Сироте наше рукометашице, изгарале су под туђим писмом, имале много успеха, да би на крају пролиле море суза због коначног неуспеха у мајицама на којима су њихова презимена била исписана карактеристичном абецедом која је регистровано писмо наших комшија Хрвата.

Српске рукометашице није имао ко да научи, ни ови у Министсртву просвете, ни у Министсртву спорта, ни у спорским клубовима и асоцијацијама. Сви су се удружили у „подухвату“ да на Европском првенству рекламирају писмо наших комшија које у томе данас заиста немају баш никакве кривице. Овога пута бар Хрвати нам стварно ништа нису били криви. Напротив, треба да смо им и захвални што нису протестовали што играмо под њиховим латиничким симболима на плећима.

Нешто се мислим – како би прошли хрватски руководиоци у држави и спорту да су њихове девојке играле у Београду с исписима својих презимена на леђима у српској ћирилици.

Боже драги, све што у Србији одавно има, у свету нигде више већ одавно нема.

Превише ми је жао српских рукометашица које су у нашој сиротињи и духа и материјала смогле снаге да себе и нас нимало не обрукају својом игром и часном спортском борбом. А држава, власт и стручњаци брукали су и њих и све Србе на хрватском писму. Утолико ми је жао сваке њихове сузе као сузе Сина Разметнога.