Драгољуб Збиљић

Драгољуб Збиљић: ИМА ЛИ ИКОГА У СРБИЈИ ДА НАШИМ РУКОМЕТАШИЦАМА СКИНЕ ХРВАТСКУ АБЕЦЕДУ С ЛЕЂА


Српска држава има свој Устав из 2006. године у коме је Члан 10. уважио већинском народном вољом на референдуму српску азбучку традицију дугу хиљаду година, али то српским властима и стручњацима не смета да рекламрирају и даље себе на хрватској абецеди

Властима у Србији, Министарству просвете и управама у спортским асоцијацијама а посебно стручњацима за српски језик, ништа не смета што у српском језику користе хрватску абецеду иако су сви обавезани већинском народниом вољом с рефередума за Устав Србије (2006) у коме Члан 10. јасно одређује: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Или се спорт и спортска првенства у Србији и међу Србима не сматрају „службеном делатношћу“, или се само у Србији о свом језику и писму не води никава брига и политика, па може да се и званично јавно „рекламира“, уместо српског, само писмо наших комшија Хрвата?

Овако како се радило и на овом Европском првенству у рукомету у Србији, у Београду испада да се скупила нека омладина Србије (овога пута женска) па пише којим хоће писмом свој језик на мајицама пред хиљадама посетилаца спортских примедби. И овога пута на леђима наших спортисткиња (које су се ваистину јуначки бориле) био је посебан симболички терет на леђима оличен у писму суседних Хрвата. Тако су Срби (као раније у Југославији) сада у својој држави и свом главном граду, а пред камерама из целога света, проносиле славу хрватске абецеде названој по Људевиту Гају – гајицом или гајевицом свеједно, тек свакако на писму које је регистровано у свету уз „хрватски језик“.

Нигде тога таквог поступка на свету нема! Свака држава и сваки народ труди се да макар на свом „буњишту“ пише свој језик својим писмом. Једино Срби то тако не чине. Они су и даље у оквовима српске лажне науке о језику и писму – сербкроатистике, па својој миленијумској азбуци супростављају туђе писмо своме писму и дају првенство писму хрватског народа, и то на Европском првенству усред Београда.

Сироте наше рукометашице, изгарале су под туђим писмом, имале много успеха, да би на крају пролиле море суза због коначног неуспеха у мајицама на којима су њихова презимена била исписана карактеристичном абецедом која је регистровано писмо наших комшија Хрвата.

Српске рукометашице није имао ко да научи, ни ови у Министсртву просвете, ни у Министсртву спорта, ни у спорским клубовима и асоцијацијама. Сви су се удружили у „подухвату“ да на Европском првенству рекламирају писмо наших комшија које у томе данас заиста немају баш никакве кривице. Овога пута бар Хрвати нам стварно ништа нису били криви. Напротив, треба да смо им и захвални што нису протестовали што играмо под њиховим латиничким симболима на плећима.

Нешто се мислим – како би прошли хрватски руководиоци у држави и спорту да су њихове девојке играле у Београду с исписима својих презимена на леђима у српској ћирилици.

Боже драги, све што у Србији одавно има, у свету нигде више већ одавно нема.

Превише ми је жао српских рукометашица које су у нашој сиротињи и духа и материјала смогле снаге да себе и нас нимало не обрукају својом игром и часном спортском борбом. А држава, власт и стручњаци брукали су и њих и све Србе на хрватском писму. Утолико ми је жао сваке њихове сузе као сузе Сина Разметнога.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s