Јелена Бркић

Јелена Бркић: ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ…


УВОД

Петар Кочић, један од најзнаменитијих српских писаца из Босне, рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бања Луке, у данашњој Републици Српској (Босна и Херцеговина). Живео је и стварао од 29.јуна 1877.године до 27.августа 1916.године.

 

Испуњен најплеменитијим осећањем, љубављу према свом народу и отаџбини, читав свој живот посветио је борби за слободу и ослобођење од Аустро-Угарске окупације.

 

Разболео се 1911.године и тада долази у окупирани Београд на лечење, где и умире у душевној болници, свестан тешке судбине која је задесила српски народ.  У једном тренутку бола, записао је: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех.“

 

О књижевном опусу (1905 – Јазавац пред судом, 1902, 1903 и 1905 – С планине и испод планине,  1910 – Јауци са Змијања), као и биографским подацима овог великог српског родољуба и још већег човека, пуно тога се може пронаћи на интернету, мада је поента овог текста моја велика жеља да се у данашњим годинама окупације свих српских земаља и српског народа, вратимо књигама, песмама и причама које ће сачувати српску душу од очаја, како би у нека боља времена имали шансу да изборимо слободу о којој снева сваки србин откад је света и века.

 

Овим измештањем Кочићеве приповетке у данашње време, желим дакле, да подстакнем све читаоце да све своје слободно време искористе читајући књиге и песме свих српских великана које су сачувале наш народ кроз векове. У ово данашње време окупације и медијског мрака, једино љубав према књизи и преношење праве српске историје, традиције и културе са колена на колено, као што су некада чинили наши стари, може одржати пламен наде у нашим душама. Наде, да ће наша покољења једном осетити сладак укус слободе, кад смо већ ми приморани да испијамо горке чаше ропства!

 

ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ

„Ко искрено и страшно љуби Истину, Слободу и Отаџбину,

слободан је и неуништив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

Петар Кочић

Судница не већа од сеоске школске учионице, висок плафон, свеже очишћен под. У челу просторије сто за којим седи судија, десно од њега прозори на целом зиду. Судија се, преко некаквих дебелих књижурина, загледао кроз прозоре, сав у мислима. Са судијине леве стране, један мањи сто, за којим млада записничарка, не више од 25 година, нешто пише на рачунару.

 

Куца на врата, а потом и улази Анђа Зорић. Ниска, мршава женица, окретна и брза. На њој се види свака од њених 47 година, те да је свака, откад се сећа, прошла у раду,на њиви, у кући и око деце. Очи живе, ако мало боље погледаш, нека чудна ватра бије из њих. Окретност и бистар поглед у потпуној супротности са милим гласом, изазивају недоумице у процени карактера, те не знаш причају ли очи или уста. У руци држи џак из ког вири само њушка јазавца.

 

АНЂА: „Добар дан, гос’н судија. Добар дан и теби, дете.“

 

ЗАПИСНИЧАРКА (не диже главу, и даље пише на рачунару): „Добар дан.“

 

СУДИЈА (трже се из размишљања и погледа у неки папир пред собом): „Добар дан и вама, госпођо Зорић. Видим, читали сте Кочића, па сте дошли да збијате шале са судом.“

 

АНЂА: „О, нисам ја госпођа, гос’н судија, ја сам сељанка, из села Глоговца код Јагодине, држава је, мислим, Србија. Удата сам за Милета домаћина, имам, Богу фала, двоје деце. Женско, млађе, завршило високу, правну школу, све по реду, ал’нема пос’о, шта ћеш, гос’н судија, так’а је ситуација, нема младеж где да ради, но краде Богу дане по кућама и кафанама. Но, фала Богу, па удато и већ друго унуче ми на путу. Оно ми је и написало ту, оно каже тужбу, а ја молбу, да се обратим часном суду, јер муку имам са овим злотвором (удара јазавца по њушци). Ово старије, мушко, није неко, ал’ каки’ има, да не кудим много. Ни оно нигде не ради, а скоро ће три’ес’ да напуни, нема жену, нема ни девојку, к’о што рекох, ил’ је у кући, ил’ у сеоској кафани. Него, да ми је жив и здрав, да нам овај злотвор муку не прави, већ би’ ја с њим изашла на крај. Зато и дођох, а не никако да вређам часни суд, не знам ја ни ко вам је тај Кочић, не читам ја, гос’н судија, можда тек понекад новине, тек да видим ко се уд’о, развео, кога у’апсили…“

 

СУДИЈА: „Добро, добро, Анђо, хајде да видимо какву то муку имате. Је ли вам њиву опељешио тај стари судски знанац?“

 

АНЂА: „Какву, море, њиву, гос’н судија, сад ви са мном терате шегу? Ко још обрађује њиве у Србији, кад све има да се купи, упаковано, лепо, а није баш ни млого скупо? Оно јес, радимо ми помалко. Истина, није нам баш мало имање, мој је Миле из богате породице, има ту једно два’ес ‘ектара, и то углавном плодне земље, нешто је и забран, ал’само два ‘ектара мој Миле ради, понешто му и оно мушко помогне, тек колќо да имамо за стоку.

Долазили летос неки станци, ја би’рекла из ове Јевропске уније, хтедоше да дају капару за земљу, кажу ускоро ће моћи по закону да је купе. Не хтеде мој Миле, иако смо га сви били притисли. Ал’зато комшија, газда Пера продаде сву своју очевину и сад иде по селу па се фали да је странцима уз’о преко седамдес’ ‘иљада евра, па ће сад да купи стан у град и да све сви спасу од ове наше сељачке муке. Мислим се ја, добро, ама од чега ће да живе у граду, кад ни они његови два не раде, но с мојим мушким кафане обилазе? Али он рече, остаће неки динар да се отвори неки дућан по граду, још ће да види шчим ће да тргује, ал’ некако ће већ да се снађу, има сад, увози се све и свашта, па мож’ да бираш шта ћеш да продајеш.

Ми каже, ич да се не бринемо, ови странци млого фини људи, засадиће неко ново семе, па кукуруз сам расте и сам се окопава, не мож’ род да пропадне па била суша ил’поплава, а ни јазавци неће на њега. И неће нам за скупо продавати, биће јевтиније но сад што је. А што, каже Пера, здрав тај кукуруз – сва ће нам стока једра да буде од њега. А и та стока, то једе к’о ала, гос’н судија. Имали смо, ономад, шест крава, два’ест пет оваца, близу четр’ерс свиња, што прасади, што товљеника, живини ни броја не знам. Остала нам само Мирка, остало продадосмо да оно женско школу заврши, овце, свиње и живину покласмо, тек по неколќо сад имамо, да се не запусти имање, греота, гос’н судија, а и све скупо, па да има шта да се поједе. Него, оно мало од ове године, уби суша, те га спаси од овога злотвора, Богу хвала.“

 

ЗАПИСНИЧАРКА (пре пар минута престала да ради на рачунару): „Имамо ми, госпођо, преча посла, него да слушамо сеоска наклапања. Ово је тек први предмет, још једанаест нас чека данас (у себи: опет ћемо бар осам морати да одложимо) и зато пређите на ствар, немојте више да оптерећујете судију вашим небитним стварима.“

 

АНЂА (у очима све већа ватра, глас и даље мио и звонак): „Ама, ја, дете, реко’ ја да нисам госпођа. Ти си, дете, госпођа, офарбана коса, налакирани нокти, одело по најновијој моди. Дај Боже да си по знању заузела место у овој топлој соби, а ако случајно нешто и не знаш, све има у том сокоћалу, па кад си баш запела, а оно да ти кажем зашто сам дошла: појео ми злотвор каблове! И пиши, дете, ово што  говорим, а ја ћу да се трудим да споро причам, да ти се не о’лади та кафа.“

 

СУДИЈА (у себи: о,Боже, зашто ли сам ја учио школу, да се овако мучим): „Анђо, ја вас ништа не разумем. Пре свега ми није јасно како мислите да осудим јазавца за било шта, а тек зато што вам је појео каблове? Какве каблове, побогу? И ко вам је уопште рекао да тужите јазавца?“

 

АНЂА (размишља да ли да се насмеје сада или да сачека још мало; одлучује се за другу варијанту): „ Види, гос’н судија, рекох ти малопре да нам је цео род од ове године убила суша, те да не знам како  ћемо оно мало стоке што нам је остало да пре’ранимо. Знам ја да то није државни проблем, имате ви, власт, веће проблеме, нећу с тим да вас умарам. Већ ћу ја мог Милета да убедим да узмемо кредит и купимо храну за стоку. Јес да ће да буде тешко, јер неће да чује за кредит ни за живу главу, ал’убедићу га, имам ја мој начин. Не знам ни што неће, добре су ове стране банке, ни дупло не враћаш колќо узмеш, а завршиш пос’о. Тај ћу проблем ја да решим,ал’ за овог злотвора лека немам. Откад дође  зима, па ‘ладно, мој Миле се повук’о у себе, вазда нешто чита. Те српске јуначке песме, те неке књиге из српске славне историје, по цели дан чита. Ја мало спремам ручак, мало гледам Сулејмана (ух, што се Миле за то љути, ал’ ја кришом у другој соби, иако тамо не ложимо), мало гледам Гранд, лепа она деца, а и лепо певају. Овај мушки ређе иде у кафану зими, па по цели дан гледа у исто овако сокоћало. Каже,мајко, ти не знаш шта све може да се прочита, ништа није к’о на телевизору што кажу. Их, што ме нервира кад то каже, к’о кад он зна шта је истина, тек се испилио, још не зна ни како се деца ‘ране. Ал’добро, бар не скита, па ја онда и прогутам то сокоћало. Поготово кад ми каже да се преко њега и са неком девојком дописује. Све се надам, нека детета, још има времена да се скући ко човек и бар три јунака направи. Е так’а ти је зимска идила у нас, гос’н судија. И све то поквари овај злочинац пре неку ноћ. Дође из забрана, видела сам га лично летос како шири фамилију. Још ми било драго, ‘ајде бар код њи’ да нема ови’ што са истим себи ‘одају, велим нек’ се множе, Богу је живот драг. Сама сам крива, заборавила сам да према злотвору не смеш да покажеш милост, јер ти кад тад врати. Тако и би. Уђе ми у кућу и поједе каблове. Већ два дана нисам Сулејмана гледала, а да ти не причам, гос’н судија, како је мушки бесан, да л’ због женске или је нешто друго, појма немам.

‘тела сам  ја лепо зликовца да убијем,ал’газда Пера,онај исти што је сву очеву имовину продао, рече ми да сада у овој нашој, мислим, држави важе Јевропски закони, иако ми нисмо у тој Јевропи, али требало би ваљда ускоро да ови наши почну да причају са њима да и ми будемо у Јевропи. Е сад,по тим Јевропским законима, како каже газда Пера, не смеш животињу да убијеш. Човека смеш, поготово ако је Србин, ал’животињу никако. Каже, Анђо, за бубамару плаћаш 15 ‘иљада, а замисли тек за јазавца! Не играј се, Анђо, нико ти у фамилији није политичар, никакву везу немаш, можеш и на робију да одеш. Куку мени,  гос’н судија, уплаши ме. Ја оно,никад нисам никога убила, па не знам, али са тим Јевропским законима не смем да се играм (вазда је та Јевропа моћна била), па ето дођо’да ви пресудите злочинцу.“

 

СУДИЈА (почиње да се љути): Чини ли се то мени, Анђо, да се ви спрдате са Европском унијом? Јесте ли ви зато дошли овде? Да кудите по нашој јединој алтернативи да живимо боље? Пазите добро шта ћете да одговорите, јер могу да вас осудим за непоштовање суда и државе!“

 

АНЂА: „ О, не д’о Бог, гос’н судија, да ја нешто имам против Јевропе. Ма јок, то вам се учинило. Мој Миле је љут, ја јок, ја волим Јевропу.“

 

СУДИЈА: „А зашто је љут ваш Миле?“

 

(У том се јазавац оте из џака, па почне трчати свуд по судници. Записничарка вришти, попела се на столицу, судија је теши, али подиже ноге од земље, утрчава обезбеђење, а Анђа мирно стоји по страни, не успевајући да сакрије осмех са ивица усана. Некако обезбеђење, два јака момка, ухватише јазавца и вратише га назад у џак.)

 

СУДИЈА: „Дакле, питао сам вас нешто. Зашто је љут Миле и је л’ љут колико ја сада?“

 

АНЂА: „ Не знам зашто и не знам колико си ти љут, гос’н судија, ал’ је Миле сигурно више љут од тебе, ал’ зашто, е то не смем да ти кажем.“

 

СУДИЈА (мало се смирио): „Ма од кога не смеш, Анђо? Кажи слободно. Ево, ако кажеш, осудићу јазавца, и то тако да ти будеш задовољна.“

 

АНЂА: „ Е фала ти, гос’н судија, ал’ мораш да ми обећаш и да нећеш Милета казнити, ја без њега не могу. Три’ес’ година ја уз њега спавам и дишем, некад ми дође да га задавим к’о пиле, ал’га волим  гос’н судија, шта ћу, Бог га не убио, добар је човек.“

 

СУДИЈА (све више радознао): „Обећавам, Анђо, ако није какав злочин починио, ништа му нећу.“

 

АНЂА: „ Е у томе и јес’ ствар, гос’н судија, он каже да јесте учинио злочин и то онај највећи.“

 

СУДИЈА (опет бесан): „ О побогу жено, причај већ једном. Је л’ убио кога тај твој Миле?“

 

АНЂА: „ Пу, пу, далеко било. Није никог убио.“

 

ЗАПИСНИЧАРКА (већ прилично запостављена, а воли да буде важна): „Госпођо, сад је доста! Или причајте, или зовемо обезбеђење да вас избаци одавде. Ви вређате суд вашим понашањем.“

 

АНЂА (никад умилнији глас, ал’очи севају): „Реците овом женском чељадету, гос’н судија, да овде једино она мене вређа. Ја суд и државу поштујем и све време вам се обраћам с великим поштовањем и вером у правду, је ли тако?“

 

СУДИЈА (спушта лопту): „ Јесте, јесте Анђо. Хајде сада све нам испричајте, а ја обећавам да Милету неће фалити ни длака с главе, ако никог није убио.“

 

АНЂА (сва се преподобила, на рану да је ставиш): „Е па добро, гос’н судија, ако обећаваш, ја ћу да ти верујем. Мој ти је Миле поносан човек, старински домаћин. И сав му је род вазда поштен био, са своји’ десет прстију ‘ранили фамилије. Никад нисмо ‘тели да идемо са села. Није лак сељачки живот, ал’ кад је оно моје женско учило школу, одем ја код ње, у Београд, и право да ти кажем, гос’н судија, ни три дана не остадо’ тамо. Нит’ ко зна где је дош’о ни ‘де је пошо, свуд неки народ, а нико никог ни не види, нит’имаш с’ким да поделиш ни муку ни срећу, нит’лепу реч (ружне деле к’о кад је за џабе), море, кафу немаш с ким да пијеш, а и те кафе, то и не знаш шта је, све прашкови неки. И сви вазда, о парама причају и за њима јурцају, к’о кад се живи за њи’, а не од њи’.

Није то за нас, гос’н судија. Мени је милије да с’ мојом Надом (Перина жена) љуштим паприку, спремам Крсну славу ил’ гледам Гранд, а и мој Миле навик’о, поготово лети, да увече, кад посвршава послове, позове Перу, па играју шах, до касно у ноћ, каткад се и разговарају. Некад се ућутимо Нада и  ја, па чујемо шта они разговарају, мало даље под онај стари ора’, али у село кад падне мрак, мир и тишина, па се све чује. Све то го лопов и издајник, веле, из поцепаних гаћа увукло се у скупа одела и аута, па лажу и себе ко су, а камоли народ. Све то пљунуло на сопствено порекло, продало веру за вечеру, за пусте паре је и душу дало. К’о кад ће њи’ у гроб да носе, а не савес’. Пи, изроди српски, семе им се затрло дабогда! И све тако причају. Видим ја љут Миле, љут Пера, а каткад им се још и неки из села придруже, па сви куде. И тако цело лето било. Дође зима, повуче свак’ у своју кућу. Ал’повуче се и мој Миле у себе, и то некако баш кад газда Пера реши да прода сву своју очевину. Тешко и мени, куд ћу ја без моје Наде кад оде у град.

Пре неку недељу (пре него што је зли јаза разбуцао каблове), седи мој Миле уз ватру, чита књигу и све дубље уздише. Не би да ишта каже, ал’знам ја добро мог човека, притисла мука, ил’да рече ил’да пукне. Стра’ ме да питам, ал’ ко велим, боље да се чемер подели, лакше ће га две душе носити. Скупих храброс’и питах. „Е моја стара“, вели Миле, „ти вазда у људима добро тражиш, па како да ти ја сад испричам какво је зло моју душу притисло. Знаш ти, стара моја, да мој образ нема цену, ама убридео све од ових шамара који му лупају са свију страна. Дошло, стара, време, не знаш ни која ти је држава, ни ко јој је глава, ни ‘де јој је граница… к’о обор без тарабе, па наишли вуци да покољу глупе овце. Море, вуци увек само чекају да тараба падне, ама чобани су проблем, сами руше тарабе. Толќо се зло у чобане увукло. Па сад овце стоје и чекају, беспомоћне. И да ти кажем, стара, неће све поклати. Оставиће нешто да се размножи, да опет имају шта да кољу. Е то ми је мука највећа, што ће мене да кољу, нек’кољу одма’, ама оће срце да ми пукне, што ће и на ови наши, доћи ред. Ја би се, овако стар, одма’диго да отерамо вуке, па ком опанци, а ком обојци, ал’ не дају чобани, семе им се зтрло дабогда.“ Ух, да си само чуо, гос’н судија, како то Миле прича, и камену је било тешко, а камоли мени. Немој душо моја, реко’ ја, да кунеш, немој и ти деце имаш, добар је Бог наш, молићемо се да сачува стадо. „Их, море стара, не чује Бог један глас. А све се то од Бога одвојило, у души се кандило гаси, не у цркви. Видиш, море, овог нашег, не жени се, не прави децу. Па да имам кога да научим, док сам још жив, како је тешко ропство, а како се чува образ, осваја и брани дом свој, народ свој и држава своја. Па кад умрем, да с миром Богу душу положим, тад кад знам да сам једини разлог због ког сваки Србин на свет дође, испунио. Ух, муко моја.“ Право да ти кажем, гос’н судија, нисам баш све разумела, ал’ млого ми је било тешко док је причао. Притисла ме нека мука у сред груди, ‘теде срце да ми стане. Толќи чемер и јад на души, није заслужио мој Миле. Он је добар човек, никад није туђе пожелео, а камоли уз’о. А и нисам паметна, гос’н судија, како да му помогнем. Вазда сам свој дом, своју децу и свог домаћина штитила, ал’видиш, душу нисам могла да заштитим. И видиш, гос’н судија, никог мој Миле није убио, до себе самог.“

 

СУДИЈА: „ Није убио, али има и већих злочина. Он то зна, зато ти је и рекао да је већи злочин учинио. Ја сам обећао да му ништа неће фалити, па се држим своје речи, али да му кажеш, Анђо, да више против државе не говори. Шта он, сељак, зна шта је држава и шта је власт. Неће ваљда власт сваку шушу да слуша! Он је ту да ради и плаћа порез, а како ће се држава водити, има ко о томе да мисли, ученији и паметнији од њега. И ако чујем још једном да се тако против државе говори, богме, не могу ти обећати да га нећу са све овим јазавцем у исту ћелију набити. А ти, Анђо, добра си жена, иди кући, чувај унуке, гледај своју серију и ништа не брини, све ће то да буде добро, ево кад нас приме у Европску унију, све ће то друкчије да буде, ето можеш Милета да убедиш да продате земљу, па да буде пара, да и ви купите стан у граду, па да се опет дружите са Пером и Надом. А у граду нема јазаваца, неће ти више јести каблове. И не сикирај се много за сина, па шта ако се и не ожени, шта сам их ја овде развео, можда је и боље да се не жени. Е сад, за посао, па биће и то, само да уђемо у Европску унију. То су наши пријатељи, неће они дати да ми пропаднемо.“

 

АНЂА (широк осмех, смеју се и очи и уста): „Фала ти најлепше, гос’н судија, на тим лепим речима. Ма знала сам ја да ће све да буде добро, ама другачије је кад ти то потврди законски човек, зато сам ја најсрећнија кад су избори, онда свашта лепо чујем што нас чека, те ништа не бринем, него видиш, овај мој ми сумњу усађује. Све си у праву, гос’н судија, сад ћу ја да одем на пијац, да купим нове каблове, па брзо кући, бесплатним аутобусом, што нам је, фала јој, влас’ дала, па да пустим мог Сулејмана, да видим шта сам пропустила. А за Милета, не брини, све ћу ја потанко да му објасним, те да више чита новине и слуша вести, да чује шта паметна влас’ збори, а не да чита оне његове књижурине што му трују мозак и душу, те размишља ко човек, а не ко овца. Е па, фала ти, гос’н судија, још једном што ми очи отвори и жив био!“

 

(Анђа излази из суднице.)

 

СУДИЈА: „ Видиш ли ти, душо, какав је овај наш народ. То све доконо, ништа не ради, него нама, што тешком муком зарађујемо за хлеб, дође и држи лекције шта  и како да радимо. Све глупан до глупана, ни свој нос не зна да обрише, ал’зна како би државу водило. Страшно!“

 

ЗАПИСНИЧАРКА (прекрстила ноге, да се боље виде, па кроз трепавице гледа судију): „Јесте, шефе, стварно ужас. Него, украде нам проста жена четири сата у свом безвезном наклапању. Да поручим ја сад још једну кафу, па кад попијемо, да разведемо час оно двоје, а остале да одложим за два месеца?“

 

 

 

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s