АУТОРИ

Бранко Жујовић: Криптополитика танке српске речи


Пре неколико дана, мој уважени познаник, а сада и истакнути члан владајуће гарнитуре у Србији, написао ми је да, после свега што је прошао, не може да се промени, све и да хоће, али да то не значи да не схвата шта се око њега дешава и да зато за реализацију својих циљева тражи другачије путеве. Наљутио сам се на њега. Не зато што тражи другачије путеве, јер на то има макар формално право, него зато што са мном и осталим слепцима раније није поделио велику спознају.

19.12.2012. Глас Русије

© Фото: SXC.hu

Пре извесног времена, уређивао сам локални недељник у Србији. Иако са скромним новинарским саставом и типично српском економском ситуацијом, да будем прилично нескроман, успели смо да остваримо приметан раст читаности и проширимо утицај новина.

Суграђанима смо откривали лепе делове стварности, али смо, уосталом врло аргументовано, писали и о злоупотребама, безмало грозотама које их окружују. Тако сам једног дана полицији послао молбу да редакцији, ако је то могуће, проследи податке о високо позиционираном државном службенику, за ког цео град зна да се бави одвећ сумњивим пословима.

Предмет мог интересовања нису били само сумњиви послови, о којима смо већ били писали, већ врло непријатно, а поуздано сазнање, да високопозиционирани државни службеник, поред сумњивог бизниса, има и досије у полицији. Реч је била о информацији да се високопозиционирани државни службеник ономад бавио и класичним крађама, да не кажем дрипачким криминалом.

Уместо званичног одговора из полиције, после десетак дана, звао ме је власник новина. Рекао ми је да га је звао високопозиционирани државни службеник, јер му је неко из полиције дојавио да се новинар Жујовић интересују за његов досије. Молио је власника новина да се манемо приче. И овај му је изашао у сусрет.

У међувремену, новине су нашле своје место на предизборној пијаци, а ја сам, послом, отишао на други крај света. Високопозиционирани државни службеник напустио је странку власника новина и прешао у странку свог кума. Кум је веома важан у новој власти, а и кумов кум је један од најважнијих људи.

Неколико дана пре мог одласка, срео сам високопозиционираног државног службеника, иначе – што није суштински важно, али је за Србију индикативно – албанског порекла. Био сам са супругом која је тада била у другом стању. Рекао ми је отприлике да ћу једног дана запамтити ко је он.

Пошто је био сам, а сорта којој припада напада у чопору, с безбедне раздаљине одјездио је прво у пекару, па негде назад у ноћ. Случај сам маниром савесног грађанина пријавио полицији, која га је саслушала. Признао је да ми је претио, тек да демонстрира своју системску недодирљивост. Био је у праву. Све се завршило на записнику, који никада није постао пријава.

Због свега овога, не верујем у потенцијал српске криптополитике да мења Србију, ма шта ми писао мој поштовани познаник из власти. Било би, наиме, поштено да су се и мој поштовани познаник – трагалац за другачијим путевима и садашња власт Србије опробали на изборима, саопштавајући у кампањи скривену истину коју би, ваљда, сви требало да знају.

Овако, истина коју знам, мене онеспокојава. Ако разумно могу да претпоставим садржај те криптополитичке идеје о тајанственом другачијем путу, који је иначе математички немогућ, одмах могу да кажем да ће Србија на том путу само давати, ако жели да добије смислен резултат једначине.

О томе сведочи и „косовска платформа“, о којој су изволели разговарати сви, осим народа на који се односи. У то ме уверава и чињеница да све вести говоре да ће фамозна платформа бити још један корак Србије ближе Бриселу, а даље од УН и Резолуције 1244.

Џерард Галучи, бивши представник УН у Косовској Митровици, на порталу Трансконфликт, објавио је, како преносе српски медији, да ће постојати нове могућности за сукобе и насиље све док земље „квинте“ буду водиле политику малтретирања Србије, како би ова предала север и све док становништво севера одбија да се преда.

У Србији нико не може да објасни зашто Србија бежи од УН и приклања се ЕУ, која по инерцији евроатлантске политике тежи њеној државној деградацији. Због чега се Србија повлачи и успоставља границу сама са собом, на то питање нема отвореног одговора и он остаје у домену криптополитике којој смо сведоци.

Друштво које је у већини за наставак државних стремљења да Косово и Метохија остану део матичне државе, а води политику проевропског вука у све тешњој националној кожи, можда и заслужује високопозиционираног државног службеника склоног сумњивом бизнису, његовог кума, кумовог кума, такво вођство полиције и све остале кумове.

Што је најгоре, заслужиће Србија и да савезници и пријатељи, надолазеће силе света, са жаљењем примете да је сама напустила сопствену позицију и да, упркос међународном праву, више нема разлога за подршку. Како подржавати дијабетичара који се са толико елана храни у посластичарници, јер би иначе, наводно, умро од глади? Сто медијских хапшења ту не може да помогне, ни једна криптополитика и ниједан кум!