ИСТОРИЈА

Тврда душа Лазареве мајке…


ТВРДА ДУША ЛАЗАРЕВЕ МАЈКЕ

Извор: ФБ страница Наша Метохија
посредством ФБ странице Срби на окуп

У сећању на погибију Лазара Кујунџића, у срцима Подримаца, можда још снажније, урезан је лик Лазареве мајке, Стане, мужанствене жене, која се по јунаштву и мудрости пореди са мајком Ђакона Авакума, Јевросимом. Колико је тога дана у Великој Хочи и Ораховцу због Лазара могло погинути, толико их је спашено поступком Кујунџића Стане.

Синовима оваквих мајки лако је било бити јунак. Њена храброст описана је у песми непознатог песника, под именом ,,Кујунџића мајка“.

Атински лист ,,Патрис“ у свом броју од 7. новембра 1916. године донео је ову песму, једног од грчких песника чије нам је име остало непознато. „Српске новине“ које су излазиле на Крфу објавиле су је у преводу Милосава Јелића.

На слици: комитски војвода Лазар Кујунџић

К У Ј У Н Џ И Ћ А    М А Ј К А

О, Подримље, лозом не родило,
Ни врхови шумели у дуба
Изнад Хоче и врх Острозуба,
Јутро сјајно, круном не ходило,
Нежном круном у зелена биља
Око Бање и крај Драгобиља,
Кад је ваше око уходило
Тамне стазе по долу и луци,
Куд прођоше из горе хајдуци.

Зажари се небо од огњева
И руј зали брегове потпунце
Као жарко да замире сунце,
Брзометка врисну песмом гнева,
А шкргутом бомба кад полете,
Устукнуше Арнаута чете,
Слаба снага бесу одолева,
Док не згоре услед жива жара,
Чета мала Кујунџић Лазара.

Тад из куле, пред обесну хајку,
Још гром задњи што војвода баци,
Па животни утонуше зраци
И у вечну утонуше бајку.
Док у лицу храброг одметника
Познадоше страшног осветника,
Доведоше Лазареву мајку,
Запиташе: „Казуј, кучко стара,
Познајеш ли свог сина Лазара !?“

Гледа мајка убијена сина,
А таласа срце у недрима
Као танко платно на једрима.
Гледа лице препланула крина,
А узлеше нежна душа тужна
Као птица у крлеци сужна:
Јер зна добро честита старина,
Ако данас позна Кујунџића
Изгореше жупа Сиринића.

Дићи ћи се куле од пламена
Да их виде у граду Цареву,
Погубиће чељад Лазареву,
Ископаће камен из камена
И кад талас захуктали плине
На домове питоме котлине,
Усахнуће главе са рамена,
Па прозбори грлу из дубина:
„Не познајем овога Србина.“

Арнаути поникоше ником,
Те говоре: „Кујунџића Стано,
То је твоје чедо однихано,
Што те зором позивало криком
На мајчине милосне уранке.
Оку твоме ружичне осванке

Својим ведрим свитало је ликом.”
– „Знадем” рече “да овог хајдука
Није моја однихала рука“.

Мирна стоји Кујунџића Стана,
А говоре чете Арнаута:
„Ова глава болом ужаснута,
Ова усна крвљу покапана,
Очи јасне што се сјајем диче,
На твоју нам лепоту наличе:
Крв је твоја у лице уткана“.
Диже мајка руке обадвије,
Па прозбори: „То крв моја није!“

Пустише је љути Арнаути.
А кад беше спрам Цвиљена горе
Ветри плахи са врха шуморе:
„Што је јели грану отргнути,
То је мајци одрећи се сина.“
Док Бистрица хуја из низина:
„Лако ли је сину погинути,
Лако мајци изгубити душе.“
Живо мајци срце отргнуше.

Гором бежи намучена стара,
А грлице грчу са врх грана:
„Прође ли то Кујунџића Стана,
Што се сина одрече Лазара?“
Танком врежом попонац се пуже
Уз стабљике пољске дивље руже
И глогове цветне разговора:
„Тешко лугу без пролећних зрака,
Тешко мајци без сина јунака !“

Бежи мајка кроз подсмех пролећа
Мутна ока косе расуте
Кроз воћњаке и стазе засуте
Снежним ињем од трешњева цвећа,
Док ивицом поља подмлађена,
Као црна госпа забрађена,
Иза ките висока дрвећа
Не јави се вече из прикрајка.
Онда паде Кујунџића мајка.

Земљи паде тихим гласом цвили :
„Дете моје сузом не рошено,
Мој Лазаре, цвеће покошено,
Твојој мајци греси прости били:
Не одрече мајка себе ради,
Већ рад своје миле унучади
Да узлете на јуначки крили,
И рад нашег села питомога
И народа и твога и мога.“

А кад глену увенула стара:
Небесима звездица до звезде,
Кроз сазвежђа златна кола језде,
Па стадоше врх висока Шара;
У колима беше најстарија
Светитељка Огњена Марија,
Што небеске вратнице отвара
И саставља срца разлучена
Земљо наша, муком намучена!