Јелена Бркић

Јелена Бркић: ЛАЖ И НАДА…


ЛАЖ И НАДА

25 децембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Јелена Бркић

Да ли је увреда када кажеш човеку да лаже? А да ли је увреда када то исто кажеш политичару?

 

Апсурдно време у ком живимо довело нас је у ситуацију да се свака истина или лаж могу релативизовати, ублажити, отупети… Уколико политичарима (посебно онима на власти) кажеш да лажу, а што они свакако раде, ризикујеш да ти, кроз ослепеле медије,  прилепе гомилу негативних епитета, па тако постајеш екстремни десничар, фашиста, неонациста и још свашта нешто. Уколико тај притисак не успе, иде се даље: притисак на породицу и посао. Измишљају се афере, лепе ти се етикете, уништава ти се углед, одузима ти се посао… И тако ти, који си се усудио да гласно изговориш истину, постајеш крив. А онај што лаже, једноставно ће опет слагати да није крив.

 

Време је слава у Србији, па се сви ми знатно више дружимо него иначе. Сретну се на славама познати и непознати, богати и сиромашни, запослени и незапослени, млади и стари… присталице разних мишљења и погледа на живот. Сто људи, сто ћуди. Оно што им је ове године заједничко, по мом личном утиску, је огромно незадовољство. И сви до једног за то криве политичаре и политику која се води последњих двадесет година. Велика већина тих људи не разуме и не зна шта би то требало променити, и њима је сасвим довољно то што знају да овако „ништа не ваља“. Управо то и јесте проблем, незнање и неинформисаност. И зато велика већина ћути. Јер, незадовољан и пун неповерења народ, нема представу како се извући из овог блата у које су нас лажљиви увалили, и нема идеју како да се бори и супротстави. Нада у боље сутра све више ишчезава, а њено место заузимају очај, бес и неповерење. За сада, то свеобухватно незадовољство, изражава се, у све већем броју проблема у породици, порасту насиља, пљачки, наркоманије и свих оних болести друштва које прате како  финансијско, тако и морално пропадање државе. А држава, то смо ми. Или нисам у праву? Или су држава политичари?

 

Одувек сам сматрала да је највећа српска грешка то што при промени поруши све. И ово што не ваља, али и оно што ваља. Даћу један конкретан пример. Да не буде забуне, потпуно сам при ставу да је комунистичка Југославија дала изузетан допринос пропасти српског народа, али имала је и своје добре стране. Ја сам била Титов пионир. Титова држава СФРЈ учила је своје пионире да воле своју државу, да буду добри ђаци, верни пријатељи, да граде и изграђују земљу, да је не краду… То што неки нису научили лекцију, ипак нема никакве везе са комунизмом. Лопов и лажљивац у сваком систему нађу своје место. Даље, да не кажем перфектно, али СФРЈ је била одлично организована, а инстутуције су биле за пример, бар овим данашњим. Када се, у крви, распала, схватила сам да сам волела погрешну државу, али сам захвална том систему што сам научила да волим. Само овог пута, моју и једину Србију!  И како се човек учи док је жив, сада сматрам да ово чудо од система данас, треба порушити потпуно. Од крова до темеља. Јер овај систем сада те учи да мрзиш, да будеш деструктиван, глуп, слаб, очајан и љут!

 

Двадесет година тај такав систем стварају једни те исти политичари, ротирајући, са све својим партијским директорима, од функције до функције. Другим речима, само мењају фотеље, потпуно неспособни да, из било које од њих, ураде нешто корисно. За државу, не за себе. Све што су знали и умели, показали су.  Једни су крали, други су били неспособни, резултат је исти: Србија је опљачкана, без привреде да је покрене, без војске да је брани и без наде да има излаза!

 

Двадесет година, а ниједан политичар у Србији није научио да нема право да одлучује у име народа, нити да он лично процењује какав је народни интерес. Он је изабран на основу обећања, а за сваку одлуку мимо њих мора да пита!

 

Да то има имало образа, морала и интелигенције, само би себи признало да је непособно да опорави и води Србију у макар мало бољу будућност. Сами би се склонили и препустили часнијим и паметнијим људима да спасу што се спасти може. Тако би чак можда и они сами могли да се спасу будуће одговорности. Али не, они се и даље грабе за своје фотеље, своје богатство, своје привилегије, са све видљивијим страхом да ће ђаво, са којим су садили тикве, да дође по своје.

 

ИМА ЛИ НАДЕ?

 

Признајем, и сама сам дуго била без наде. И мене су отупели лажима, па сам се окренула спорту, књигама, чак сам једну сезону Фарме одгледала. Да побегнем, од проблема, од лажи, од живота, од себе. Од страха, од немаштине, од духовног суноврата.

 

Све док се једног дана, у тим мојим беговима, нисам саплела и пала. Тек кад паднеш и кад се добро угруваш, ту на земљи најбоље сагледаш све, и проблем и узроке и решење. И тада сам се сетила оне: Док паметнији попушта, будале светом владају! Подсетих себе да проблеми које гурнеш под тепих само расту, да неће нестати док ја бежим. Подсетих се и да треба да чувам и браним оне и оно што волим. Помислих, Србија, то сам ја. Ја плаћам порезе, ја радим и градим за себе и за њу, ја рађам војника, ја сам се родила овде и овде ћу да умрем. И ништа више Србија није онога ко одлуке доноси у моје име, но моја. Опет сам се осетила јаком, опет скупих снагу да се борим!

 

Али како?

 

У време обележавања 100 годишњице балканских ратова, не може човек а да се не запита: како је могуће да је из већине ратова, Србин излазио као победник и зашто увек уз тако велике жртве? Тај, скоро по правилу, необразован, лоше војно опремљен, па почетку демотивисан и натеран да уђе у неравноправну борбу, ратник, опет на крају изађе као победник. Како је то могуће?

 

Моје мишљење је да се тај победнички дух ствара управо у оваквим смутним временима, када се сваки човек, па и војник, осети беспомоћним, угроженим и када у њему проради природни инстинкт за самоодбрану. Та српска лоша особина да дуго ћути и трпи, управо је фитиљ који се не може угасити. Јер све што дуже ћутиш и трпиш, спреман си на већу жртву да избориш слободу. Зато луди Србин губи битке, ал’не и ратове. Јер кад дође до оне пресудне, он не осећа да има избора и иде до краја. На све ил’ништа. Ретки су народи који су на то спремни. Већина се бори стално и помало. Србин се бори много и до краја. И зато излази као победник и зато слободу плаћа огромним жртвама.  Али, је ли победник онај ко толико крви пролије у рату за слободу, а онда опет дозволи да га у миру поробе?

 

Можемо ли ми ишта да научимо из те славне историје, па да жртве, којих ће неминовно и нажалост бити још, смањимо на минимум?

 

Убеђена сам да можемо, али и за то треба променити овај накарадни систем. Исто тако сам убеђена да неће баш толико пуно времена требати, као што сам испрва мислила.

 

Наиме, сваки грађанин Србије види да проблема има на сваком кораку. Један добар део не схвата узроке, а велика већина не зна како да се избори, јер од силних лажи више не верује ни својим очима. Тек је мали број оних који су спремни да се боре (наравно не против државе, већ против накарадног система који нам једе државу). Та чињеница никако не сме да обесхрабри, јер број оних који се спремају, све је већи. Чак нам и догађаји, ма колико то болело и  чудно звучало, иду на руку.

Ослобађајуће пресуде хрватским и шиптарским ратним злочинцима, подизање границе у сред Србије, привредно-финансијски систем пред урушавањем и даље задуживање, јасно и гласно одбијање ЕУ да се даље шири… Све то чак ни ослепљени медијски мрак више не може да сакрије, пробија се трачак светла, додуше стидљиво, али пробија се истина. А вала је и био ред. Доста смо се лажи наслушали, за пет живота.

 

Да се истина полако шири, а притисак јача, има и доказа. Захваљујући ангажовању једног дела патриотских организација, отказана је парада срама. Још се већи број ујединио око одбране Косова. Јесте да су границе ипак подигнуте, ама примећујете ли да премијер сваки дан демантује своју јучерашњу изјаву, да се све више упетљава и све више да муца, све му је теже да превали лаж преко уста? И та чувена платформа, је мали корак напред. Ма колико јој се измена да спрема, сада је на нама да наставимо притисак да ниједна измена не буде на нашу штету.

 

Дакле, сви ми који видимо којим путем иду Домановићеве вође, ма колико нам се чинило да нас је мало, да смо медијски блокирани, ипак наше деловање има утицаја. И то већег него што су се  многи надали, а још већег него што многи препознају у овом тренутку. Бар у Србији, западњаци виде и зато реже све више и више!

 

Некад и најмање грудва може покренути лавину, најмања улога променити ток представе, а и неки „мали“, „обичан“ човек може изменити ток историје. Примера је безброј, само морамо да верујемо. Вера рађа наду, нада жељу, а жеља покреће свет. Колико год да смо нестрпљиви, стално нам мора бити на памети: СТРПЉЕН, СПАШЕН! А биће, све у своје време. За сада, сви смо ми мале грудве које се сада спремају да направе лавину.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s