АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Мајкл Мур: Празник мира у САД, земљи оружја


„Ми смо земља чије вође званично санкционишу насиље, а у исто време га спроводе као средство да оставре често неморалан циљ. Ми вршимо инвазије на земље које нас нису напале. Тренутно користимо беспилотне летелице у неколико земаља, често убијајући цивиле. Ово вероватно не треба да буде изненађење за нас, пошто смо ми нација настала на геноциду и изграђена на кичмама робова. Поклали смо 600.000 једни других у грађанском рату. Ми смо „укротили Дивљи запад револвером“, и силујемо у тучемо наше жене без милости и у запањујућем броју (свака три сата жена је убијена у САД, свака три минута је силована, а сваких 15 секунди пребијена)“, рекао је Мајкл Мур.

26.12.2012. НСПМ

После гледања поремећеног и суманутог обраћања Националне асоцијације за наоружање на конференцији за новинаре, било је јасно да се мајанско пророчанство о смаку света обистинило. Са једним изузетком, свет који престаје да постоји је свет који Национална асоцијација за оружје жели да наметне. Њиховом малтретирању је дошао крај. Нација је ужаснута масакром у Конектикату и то је свима јасно, а знакови су свуда.

Али, сад морам нешто да констатујем. Оружани масакри неће престати ускоро.

Извињавам се што морам ово да кажем. Али, дубоко у себи знамо да је то истина. Али то не значи да не требамо да наставимо са борбом против оружја. На крају крајева, ситуација нам иде на руку. Знам да би сви, укључујући и мене, желели да виде како председник и Конгрес усвајају строже законе о оружју. Потребна нам је забрана аутоматског и полуаутоматско оружје и шаржере који садрже више од седам метака. Потребне су нам боље провере и боље психијатријске службе.

Али, пријатељи, морам да кажем да, иако би све горе наведено свакако допринело смањивању смрти од оружја (питајте бившег градоначелника Њујорка Мајкла Блумберга – скоро је немогуће да се купи ручно оружје у Њујорку и резултат је да се број смрти од ватреног оружја смањио са 2.200 на 400 годишње), све те мере неће стварно зауставити масовне масакре и неће се позабавити суштином проблема. Конектитат има један од најстрожих закона у САД, али то није спречило убиство више од двадесеторо деце 14. децембра.

У ствари, хајде да будемо реални. Убица из Њутауна није имао криминални досије па се не би никад ни појавио у рутинској провери. Сво оружје које је користио је било легално купљено. Убица је имао психичких проблема, па је његова мајка тражила помоћ, али је све било узалуд. Што се безебедносних мера тиче, школа „Сенди Хук“ је била затворена и пре него што се убица појавио тог јутра. Вежбе су тог дана одржане баш због таквог инцидента. И све им то није баш много помогло.

И сад долази једна мала, прљава чињеница о којој нико од нас либерала не жели да дискутује: убица је прекинуо свој крвави пир тек када су полицајци преплавили школско двориште. Кад је видео да људи са оружјем долазе, прекинуо је масакр и убио се. Оружје које су полицајци носили спречило је додатних 20,40 или 100 убистава. Оружје понекад делује. (Али, са друге стране, током масакра у школи у Колумбајну, тамо је био наоружани заменик шерифа који није успео да га спречи).

Жао ми је што хладним тушем морам да полијем наш прекопотребни напредак према неопходним, али коначно козметичким променама закона. Жалосне чињенице су, између осталог, да и друге земље које имају оружје (као Канада, која има седам милиона комада оружја на 12 милиона домаћинстава) имају много мању стопу убистава. Деца у Јапану гледају исте насилне филмове и клинци у Аустралији играју исте насилне видео игрице. Примера ради, игруGrand theft auto су направили Британци који имају 58 убистава ватреним оружјем годишње на 63 милиона становника.

Једноставно, они не убијају једни друге попут нас. Зашто? То је питање које треба себи да поставимо док забрањујемо и стављамо рестрикције на оружје. Ко смо ми?

Желео бих да пробам да одговорим на то питање.

Ми смо земља чије вође званично санкционишу насиље, а у исто време га спроводе као средство да оставре често неморалан циљ. Ми вршимо инвазије на земље које нас нису напале. Тренутно користимо беспилотне летелице у неколико земаља, често убијајући цивиле.

Ово вероватно не треба да буде изненађење за нас, пошто смо ми нација настала на геноциду и изграђена на кичмама робова. Поклали смо 600.000 једни других у грађанском рату. Ми смо „укротили Дивљи запад револвером“, и силујемо у тучемо наше жене без милости и у запањујућем броју (свака три сата жена је убијена у САД, свака три минута је силована, а сваких 15 секунди пребијена).

Припадамо чувеној групи нација које и даље имају смртну казну (Северна Кореја, Саудијска Арабија, Кина, Иран). Не размишљамо о десетинама хиљада наших грађана које остављамо да умру сваке године, због тога што нису осигурани па не могу да оду код доктора док није прекасно.

Зашто ми ово радимо? Једна теорија је она једноставна – „Зато што нам се може“. Постоји ниво ароганције у, иначе, пријатељском америчком духу. Варамо себе да има нечег изузетног у нама што нас дели од свих оних „других“ земаља (постоји много добрих ствари у нама, али исто се може рећи и за Белгију, Нови Зеланд, Француску, Немачку и друге). Убеђени смо да смо први у свему, а истина је да су наши студенти 17. у природним наукама и 25. у математици, а по просечном животном веку смо 35. у свету. Верујемо да гајимо најбољу демократију, али имамо мањи одзив на изборима од било које западне демократије.

Највећи смо и најбољи у свему и ми захтевамо и узимамо шта хоћемо. И понекад морамо да будемо насилни к…..и с…ви како бисмо то и добили.

Али, када један од нас покаже потпуно психотичну природу и то резултира бруталним насиљем у Њутауну или Аурори или Вирџинија теку, онда сви постанемо жалосни и „наша срца и мисли су упућене према породицама“ и наши председници обећавају да ће предузети „одлучне потезе“. Па, можда овај садашњи председник то и мисли. Боље би му било. Гневна руља коју чине милиони неће допустити да ово олако прође.

Док ми дискутујемо и захтевамо да се нешто уради, желим вас најљубазније замолима да застанемо и погледамо на оно што су, верујем, три фактора која могу да одговоре на питања зашто је насиље код нас Американаца заступљено више него код других.

1. Сиромаштво. Ако постоји једна ствар која нас одваја од остатка развијеног света, онда је то чињеница да 50 милиона наших грађана живи у сиромаштву. Један од пет Американаца бар једном током године није имао новца за храну Већина оних који нису сиромашни живи од плате до плате. Нема сумње да ово ствара више насиља и криминала. Зараде средње класе спречавају насиље. (Ако не верујете у ово, запитајте се: Уколико ваш комшија има посао и зарађује 50.000 долара годишње, које су шансе да ће провалити у вашу кућу, упуцати вас и узети ваш ТВ).

2. Страх / Расизам. Ми смо страшно плашљива земља имајући у виду да, за разлику од других нација, никада нисмо били нападнути (Не, 1812. године се није десила инвазија. Ми смо је започели). Зашто нам је потребно 300 милиона комада ватреног оружја у нашим домовима? Разумем зашто су Руси мало уплашени (више од 20 милиона их је погинуло у Другом светском рату). Али који је наш изговор? Забринути смо да ће Индијанци из казина да крену ратном стазом? Забринути смо што Канађани нагомилавају превише продавница крофни на обе стране границе?

Не. То је због тога што се превише белих људи плаши црних људи. И тачка! Велика већина оружја у САД продаје се белцима који живе у предграђима или на селу. Кад год замишљамо како нас нападају на улици и отимају нам новац или нам пљачкају кућу, каква нам се слика починиоца ствара у глави? Да ли је то пегави клинац из комшилука или неко ко је, ако не црн, оно барем сиромашан?

Мислим да би вредело да а) учинимо све што можемо да искоренимо сиромаштво и да поново створиму средњу класу какву смо некад имали и б) престанемо да промовишемо слику црнца као баба-роге која ће да нас повреди. Смирите се, бели људи, и одложите своје оружје.

3. „Ја друштво“. Мислим да нас је принцип „свако за себе“ на којем почива ова земље увалио у невољу и верујем да нас је упропастио. Побрини се сам за себе! Ти ниси мој проблем! Ово је моје!

Очигледно, ми више нисмо чувари своје браће и сестара. Разболите се и не можете себи да приуштите операцију? То није мој проблем. Банка вам је кућу послала на добош због дугова? То није мој проблем. Немате новца за студирање? То није мој проблем.

Ипак, пре или касније то постане наш проблем, зар не? Ако уклоните превише „сигурносних мрежа“ сви ће почети да осећају последице. Да ли желите да живите у баш таквом друштву, у којем ћете имати легитимне разлоге да осећете страх? Ја не желим.

Не кажем да је било где друго ситуација савршена, али, путујући по свету приметио сам да у другим цивилизованим земљама цела нација има користи од тога што људи брину једни о другима. Бесплатна здравствена нега, бесплатно или јефтино студирање, помоћ ментално оболелима.

И, питам се – зашто МИ не можемо да учинимо тако нешто? Мислим да је то због тога што у многим другим земљама људи једни друге не виде као раздвојене и усамљене, већ радије као уједињене на стази живота, где је свака особа саставни део целине. И труде се да помогну онима који су у невољи, а не да их кажњавају због тога што су имали лошу срећу или лош период у животу. Морам да верујем да је један од разлога због чега су убиства ватреним оружјем тако ретка у другим земљама то што је менталитет „усамљеног вука“ мање заступљен међу њиховим грађанима.

Многи од њих одгајани су у духу повезаности и заједништва. И због тога им је теже да убијају једни друге.

Ето, имамо о чему да размишљамо док идемо кући за празнике. И, не заборавите да у моје име поздравите вашег шурака-конзервативца. Чак ће вам и он рећи да, уколико нисте у стању да усмртите јелена са три хица – а тврдите да вам је за то потребан оквир муниције од 30 метака – онда пријатељу мој, нисте никакав ловац, па вам пушка и не треба.

Уживајте у Божићу тј. нека вам 25. децембар буде леп!

Michael Moore | The Huffington Post

Превод: Душан Дреновац

(РТС)