Бранко Станић

ФБР ФЕЉТОН: ПЕТИ ОКТОБАР… (14), Бранко Станић


Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (14)

Дан када је поново ослобађана Србија


Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

епилог – први део

Србија, петак, 22. децембар 2000. године

Да ли је горе или малчице боље, него што је раније било? Тешко је рећи.

Оно што се види и осећа, већ на први поглед, је да више нема оне непрекидне тензије између власти и опозиције која нас је тотално измрцварила. Јер опозиција сада и не постоји, а ако постоји онда је тотално маргинализована. А тај привид постојања опозиције стварају тренутно округли столови на телевизији пред републичке изборе.

Међународна дипломатија је оживела.

Дошао нам је и принц Александар Карађорђевић. Примио га је председник Војислав Коштуница. Вероватно је ово први сусрет на овако високом нивоу са неким од чланова краљевске породице од како су напустили земљу.

Она еуфорија с почетка мала је с малаксала, мада се још осећа ехо свега доживљеног и преживљеног.

Одмах по конституисању нових локалних власти почела је јагма ко ће шта пре и где да ћапи, не физички, већ политички. А ко води политику, води и физику. Око оног што не ваља нико се и не отима мада се и тамо дешавају смене руководства.

Неколико дана у нашој фабрици ништа се није комешало. Владао је привидан мир. У време септембарских и октобарских немира руководство фабрике на неки начин је подржало штрајкове. Ником нису ни бранили да иде нити некоме да не иде на трг где се одигравала главна представа. Можда су тиме били мало уљуљкани да талас смена и неких већих промена неће ући у наш колектив, вероватно рачунајући на некакве заслуге због подршке.

А онда, био је четвртак, 12. октобар 2000. године, дођосмо и ми на ред.

Почело је од синдиката и његових захтева од још увек непромењеног руководства уз присуство тројке из групе Г-17, од којих су два из наше фабрике. Већ истог дана настала је, верујем, обострана љутња.

Наредног дана, сада је то петак, неки радници су почели са прикупљањем потписа за смену председника синдиката, јер се он наводно сагласио са ставом генералног директора, а против интереса радника. Кад пођох на доручак

сретох председника синдиката.

– Је ли, шта се ово дешава у фабрици? – упитах га у пролазу.

– Ни мени није јасно – одговори ми кратко.

Истога дана у току преподнева из општине долази пар одборника из ДС-а са указом председника Општине да се један од њих постави за генералног директора фабрике. И баш тај кандидат је радник наше фабрике који никада није био ни на једном руководећем месту, чак ни неки шефић, колико ја знам, а јесте члан ДС-а. То знам. Начуо сам да је по струји ДС-а директор требао бити и неко ко никада раније није ни радио у нашој фабрици. Не знам о коме је било реч. А Лаза, онај мој пријатељ који ме је звао оне ноћи када су провалили у Скупштину, ми рече да је он предлагао и мене, али они тамо у Општини никада нису ни чули за мене и нису хтели да експериментишу. Хвала Богу што ме познају. А како је протекао сам разговор двојице одборника са директором сигурно да никад нећу сазнати, али до смене не дође.

Ово је тек почетак.

Поподне у фабрику долазе представници ДСС-а, али са својим предлогом. Њихов став је да је ипак приличније да се у генералну фотељу устоличи неко из фабрике, и то из реда дотадашњег управљачког кора. Ни њихово не прође. Било је ту још и неке фрке као да се праве некакве барикаде и спречи некима, не знам ни ја коме, улазак у фабрику. А онда, у понедељак, у 7 ујутру, генерални директор смењује три своја директора и поставља два нова, трећег није нашао. Пола сата касније генерални директор даје оставку. У 9:00 се састаје Управни одбор и поставља ВД генералног директора или генералног директора. Ту баш нисам сигуран, а нисам баш сигуран ни у назив органа управљања. У тим стварима се увек тешко сналазим.

Ово још није крај свих промена. Следећег дана, био је то уторак, почињу зборови појединих група. Предлажу се кандидати за Надзорни одбор. Ваљда сам

га сад потрефио шта је.

И коначно, у среду, после много натезања и вишеструких гласања, изгласани су нови органи управљања. А изгласан је и нови генерални директор који је дотле био заменик.

Наредног дана, у четвртак, сретох колегу који је био кандидат из наше радне јединице за Надзорни одбор и који је прошао на гласању.

– Је ли све завршено? – упитах га онако, иако сам већ знао резултате.

– Јесте!

– И шта ћемо сад?

– Сад ћемо да радимо?

– А шта смо досад радили!?

Но, ни ово није крај. Има још.

Упражњено место директора заузео је члан групе Г-17 из фабрике, мада је то место било нуђено несуђеном генералном директору али је он то из неких разлога одбио. Нови директор оставио је иза себе упражњено место шефа које је попунио човек за кога не верујем да би био устоличен у неком другом амбијенту, а исто не верујем ни за новог директора.

Можда од свега овога што сад испричах ништа није тачно, али је сигурно тачно да је заменик постао генерални. Ту нема омашке.

6 replies »

  1. Кх, кх… Хронолошки испрофилисани (готово) сви! Питам се само шта шта би данас рекли „заслужни“ који су ономад махали некавим положеним тестовима интелигенције и другим доказним материјалима???? Хвала Богу, нисам из те приче.

    Свиђа ми се

  2. Хвала имењаче! Писао сам како сам у том трену доживео, видео, осетио… А за Удружење? Још треба размислити…

    Свиђа ми се

  3. Свака част за документарност и суптилне описе понашања људи у одређеним ситуацијама. Посебно на томе што ниси накнадно паметовао, што си нам верно пренео оно што си тог, испоставиће се, блесавог октобра десило.
    Ред је да формализујеш чланство у Удружењу књижевника и грунеш са једним од припремљених дела.

    Свиђа ми се