Биљана Диковић

ЕКСКЛУЗИВНО: ЈОВАН ТАРАБИЋ – Све што нам је отето биће опет наше


Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера, са посебним задовољством вам преносимо посебно интересантан интервју који је за ГЕОПОЛИТИКУ са Јованом Тарабићем, потомком познатих креманских пророка Милоша и Митра Тарабића, урадио уважени колега Милан Старчевић, за који смо добили писано одобрење…

Са одобрењем редакције магазина „Геополитика“, можете као први национални веб портал преузети ексклузивни интервју са Јованом Тарабићем, потомком Креманских пророка.
Срдачно вам се захваљујемо што не објављујете (као поједини портали) без нашег знања интервјуе и текстове. Свако добро од Господа и Богом благословени Божићни празници.
Милан Старчевић „Геополитика“ пресс

31.12.2012. за ФБР приредила уредник Биљана Диковић

 

ЗА ГЕОПОЛИТИКУ ГОВОРИ ЈОВАН ТАРАБИЋ, ПОТОМАК КРЕМАНСКИХ ПРОРОКА МИЛОША И МИТРА ТАРАБИЋА

Све што нам је отето биће опет наше

 

То су наши непријатељи измислили да ћемо стати под једну шљиву, али су се грдно преварили, јер ће Србија опстати, упркос свим недаћама. Када почне општи рат, Србија неће у томе учествовати, али ће зато сви журити да дођу у нашу земљу, како би пронашли мир, сигурност и економску стабилност.   

 Разговор водио: Милан Старчевић

Jovan Tarabic

Јован Тарабић

 

Свети оци Православне цркве стално су истицали да је за сваког верника од великог значаја да стално бди и стражари над својој душом, тако што ће испуњавати све хришћанске врлине и распознавати знаке времена. Према речима Светог Серафима Роуза, „ми проучавамо знаке времена да би могли да препознамо Господа Исуса Христа“.

Народима су знаци дати у библијском пророчанству, а потом и кроз Свете оце Цркве, све ради њиховог вечног спасења. У српском народу најпознатије је Креманско пророчанство, састављено од Тарабића, Милоша и Митра из планинског места Кремна, смештеног подно Таре. Њих двојица били су неписмени сељаци, па су све што су предсказали испричали свом угледном куму, проти Захарију Захарићу, који је то верно записао.

Јавност у Србији је подељена када је у питању веровање у истинитост Тарабићевих речи; за једне је то мит, а за друге стварност. Написано је на десетине негативних коментара о видовитим Креманцима, између осталих и онај Војислава Антонића у књизи „Креманско пророчанство: студија једне обмане“, који је утврдио да постоји 12 издања књиге „Креманско пророчанство“, која су сва различита и мењана током времена.

Најбољу одбрану Тарабићевих пророчанстава дао је нико други него Свети владика Николај у разговору са блаженопочившем архимандритом Велике Ремете оцем Данилом, када је на питање шта он мисли о Креманском пророчанству рекао: „У овој књизи, коју сам прочитао, истинито је све, ови су људи били побожни, њима је са Више (одозго) јављено“.

Данас се у појединим манастирима Руске православне цркве, попут Дивјева, са великом пажњом читају предвиђања Креманског пророчанства везана за будућност света, као и ове највеће православне земље.

Старији кремански пророк Милош (1809-1854) није оставио потомство иза себе, не желећи да се жени, пошто је прорекао своју рану смрт. Његов синовац Митар (1829-1899) оженио се врло млад и имао је пород. Године су пролазиле, догађаји који су се одиграли на светској позорници и унутар саме државе оставиле су трага на Митровим потомцима.

Данас је једини његов живи потомак унук Јован Тарабић, крепки, харизматични и духовити старац од 90 лета, кога сви у Кремнима зову деда Јово. Једно је од четири детета његовог оца, чувеног борца Милана О. Тарабића, учесника ослободилачких ратова 1912-1918. и мајке Јованке, која га је од седам месеци сама подизала, пошто му је отац преминуо. Јована је у најбољим годинама младости затекао Други светски рат, у коме је учествовао на самом крају. Најпре је с пролећа 1944. приступио Равногорском покрету, да би након месец дана службовања био отпуштен кући због самохране мајке, а недуго затим мобилисан је од стране партизана, у чијој војсци остаје све до краја рата, па и две године после, као активни војник нове државе. По повратку кући, одмах је био принуђен да тражи посао како би прехранио своју породицу – супругу Дивну и две кћерке – Наду и Јованку. Већи део радног века провео је као транспортни радник у шумарској управи у Ужицу (испостава у Кремнима), да би на Светог Саву 1975. године отишао у заслужену пензију.

Како би читаоци овог магазина и шира јавност Србије били упознати шта се заиста крије иза истине или лажи о Креманском пророчанству, и у нади да ће нам нека загонетна пророковања бити протумачена, Геополитика је дивног новембарског дана уочи Аранђеловдана посетила деда Јову у његовој кућу у Кремнима, у засеоку Тарабићи. С осмехом на лицу и у добром расположењу, домаћин нас је дочекао са старим српским поздравом: „Помоз` Бог!“ Пре него што смо почели разговор, пожалио нам се да у последње време нема мира од разних медијских кућа и мешетара, који злоупотребљавају Креманско пророчанство, правећи од њега добру подлогу за бизнис, а притом веома често, на груб и срамотан начин, изврћу његове речи.

 

Деда Јоване, за почетак кажите нашој читалачкој публици да ли је икада пронађен оригинални рукопис Креманског пророчанства забележен од проте Захарија?

– Није никада пронађен. Верује се да је прота Захарије свој рукопис предао пријатељу проти Гаврилу Поповићу, који га је затворио у флашу и зазидао у темеље своје куће из турског доба у Ужицу.

 

До сада је књига „Креманско пророчанство“ имала више издања, од разних аутора. Које дело се може сматрати најпоузданијим и истинитим?

– Књига др Радована Казимировића „Тајновите појаве у нашем народу и креманско пророчанство“, која је објављена 1940. године у Београду. Рецензент књиге био је владика Николај Велимировић. Сва остала, каснија издања била су пуко преписивање или фалсификовање пророчанства.

 

Милош Тарабић је као релативно млад исказао своје видовите моћи. Шта га је навело на ту мисију?

– Он је отишао да напаса краве у ливадицама и недуго после тога је заспао. Када се пробудио, око њега су стајале три девојке са расплетеним косама, од којих се уплашио, иако су га оне умиривале говорећи му да је све у реду. Рекле су му да су краве отишле намирене кући, а да су оне од Бога послате да му кажу да народу прича шта ће бити у будућности и да су му донеле тајанствену књигу на читање. Он им је одговорио да не зна да чита, да је неписмен, док су га девојке уверавале да ће бити у стању све да прочита. Чим се вратио кући, испричао је мајци шта га је снашло, а она му рече: „Сине, то да више ником ниси причао“. Није се о том случају дуго ништа знало, све док сестри Боси није рекао да се због своје ране смрти неће женити, а да ће она бити лоше среће у браку.

 

Која су најважнија Милошева предвиђања?

– Све што је казао се обистинило, почев од телефона, кога је назвао „сокоћало“, па до авиона – „летелице гвоздене“.

         

Ко је од двојице Тарабића више пророковао?

– Митар је више предзказао, можда и зато што се Милош  веома често после смрти јављао Митру и говорио му шта ће се збити, а те речи си биле даље преношене. После 25-30 година рекао му је да му више неће долазити у сну.

 

Какви су људи били Милош и Митар? Да ли су били побожни?  

–Милош је био повученији од Митра, и није много разговарао са људима. Одговарао је само кад су га питали. С друге стране, Митар је више био у народу и отворенији за комуникацију. Једном приликом, када је Митар био са друштвом на пијаци у Ужицу седећи око ватре, у једном тренутку попео се на брдо и повикао: „Ала, погине књаз Михаило! Гледам како га боду ножем“. Одмах га пријаве полицији и притворе га уз константацију да је луд. Ујутру, када је дошао курир из Београда и саопштио вест да је књаз погинуо, њега су отпустили кући. Њих двојица су се трудили да живе хришћанским животом, знало се за пост, молитву и добра дела. Да нису били побожни, не би од Бога добили дар да народу говоре шта ће се догодити.

 

Митар је, попут стрица Милоша, предсказао своју смрт. Како се то догодило?

– Косио је ливаду и послао синовца да каже куму проти Захарију да дође да га опоје, јер ће те ноћи умрети. Неколико минута касније наишао је на коњу прота Захарије, рекавши куму да се чуди што га је звао да га опоја када коси. „Само ти мене опојај, ноћас ћу умрети“, одоговори му Митар. Прота га није послушао, а није стигао ни до куће када му је исти синовац јавио да се Митар упокојио.

 

Тарабићева пророчанства записивао је њихов кум прота Захарије. Зашто само он, зар се нико други није могао латити пера?

– Зато што је у то доба прота био једини писмен човек у Кремнима. Касније је он њихова пророчанства пренео др Казимировићу, а овај их је објавио у својој већ поменутој књизи. Сведок тих истинитих речи био је кум Захаријев, прота Милан Ђурић, који је веровао да Милош и Митар нису обмањивачи. Сам прота Захарије испочетка није веровао у пророчанства, док се својим очима није уверио у њихову веродостојност, и тек тада је почео све записивати. 

 

Митар је прорекао судбину Обреновића, од смрти краља Милана и кнеза Милоша, па до женидбе и смрти краља Александра и доласка Карађорђевића на престо. Предвидео је балканске ратове, Први светски рат, међуратни период, Други светски рат, долазак комуниста на власт...Нису сасвим јасна његова предвиђања за време Јосипа Броза Тита, као ни његова смрт и управљање земљом.

– Казао је свом куму Захарију да ће доћи време под знаком који се показује кад се расече јабука. Тада ће доћи и владати земљом човек под звездом петокраком, а народу ће бити добро у материјалном смислу. Речено је још за Тита да ће се школовати у манастиру, а сада нам је, након свих историјских дешавања, јасно да се под манастиром мислило на Ватикан.

 

Шта је са пророчанством да ће земљом владати човек на белом коњу плавих очију? Многи су то тумачили као да је реч о Титу.

– Тако нешто никада није писало у оригиналним записима, ради се о измишљотини.

 

Није никаква тајна да је свака власт мењала Креманско пророчанство придодавала, па и брисалаоно што им не иде у прилог. Нарочито су у томе били вешти комунисти.  После петооктобарских промена 2000. године, у Србији се прочула вест да су Тарабићи пророковали долазак Коштунице на власт. Питам вас, као директног потомка Митра Тарабића, шта је истина у овом случају?

– Коштуница је 12. септембра, неколико дана после избора, посредством Драгана Пјевића, дошао у Кремна, а ја сам од Пјевића добио позив да га дочекам. Изашао сам пред њега и рекао му: „Добро дошао, наш будући председниче“. Просто речено, желео сам да му пожелим срећан и успешан државнички рад. Касније је Пјевић то злоупотребио и пустио гласине да су Милош и Митар најавили његов долазак на власт. Ето, то је цела истина.

 

Ми живимо у смутним временима, када је љубав међу људима охладила, кад владају завист, пакост, љубомора и ратови на све стране. Да ли су Тарабићи знали шта очекује човечанство? На који начин су то описали?

– Да, они су јасно казали да долази време ратова, да ће ударити брат на брата, пријатељ на пријатеља, да кум куму неће примати здравицу, да ће бити тешко народу. Питао је прота Захарије свог кума Митра: „Када ће бити народу тешко?“ Биће му најтеже када се десе грађански ратови, јер се неће знати ко ће против кога и с ким ратовати, ко ће коме бити пријатељ, а ко непријатељ, па ће доћи време да се каже: „Устаните ви мртви да легнемо ми живи!“ Није узалуд парола „Само слога Србина спасава“, мада је за данашње прилике, на нашу срамоту, прикладнији слоган „Србин Србина секиром сече“.

Да ли је речено где ће народ боље живети, да ли на селу или у граду? Шта можемо очекивати у будућности када је у питању биолошки опстанак нашег народа?

– Тужна је демографска слика нашег народа, коју су моји преци јасно предсказали. Само у Кремнима данас има између 250 и 300 нежења на 800 становника. Девојака скоро да нема, све су отишле у град, јер неће у селу да живе, пошто не виде никакву перспективу. Шта да вам кажем кад у засеоку Тарабића нема више од три краве, а свака је кућа некада имала најмање толико крава? Углавном је, као и у читавој Србији, омладина отишла у градове, једино су старији људи верни свом завичају. За све је крива лоша политика државе. Ипак, долази време када ће људи бити приморани да услед губљења посла и немаштине напусте градове и врате се у село. Не може се у граду јести камење и зидови, од тога се не живи. Ко намерава да остане у граду, тешко да може издржати битку до краја. Питали су Митра како ће народ опстати, односно како ће преживети, а он им је одговорио: „Само они у крстастим горама“. Крстасте горе су четинари: бор, смрчак и јела.

 

Речено је да се неће знати ко је мушко а ко женско. Нема сумље да се мисли на данашњи период и начин облачења, пре свега омладине. Један цитат из пророчанства је веома упечатљив: Кад мирис изиђе из пољског цвијећа, кад милост изиђе из човјека, кад ријеке изгубе своје здравље, ондакар ће наступити највећи општи рат. Да ли се све ово речено управо одвија пред нашим очима?

–Апсолутно, нема никакве сумње. Казано је да нас очекују еколошке катастрофе у читавом свету, економска криза великих размера, појаве разних болести, епидемија… Сви Срби, који су отишли из Србије, мораће се једног дана, због свеопштег хаоса у свету, вратити у своју отаџбину, да пронађу мир и спас. Сведоци смо шта ураган и цунами чине Америци. Све је то Божја казна! Знате како се каже: „Ничија сила није Богу мила“. Западном свету се не пише добро, ничија не гори до зоре; како су заслужили, тако ће и проћи. Бог је милостив и даје само по заслузи. Ни ми Срби нисмо више оно што смо некада били, погазили смо своју веру и морамо своје грехе платити. Погледајмо само како су се Срби понашали за време Тита. Хрвати су неговали своју веру и обичаје, док су наши комунисти бранили Србима да буду верници, да верују у Бога, да иду у цркву, славе крсну славу и негују свој национални индентитет. Чинило се све по вољи и директиви партије, једном речју, многи Срби су продали веру за вечеру.

 

Црне су прогнозе за будућност, па се поставља питање ко се може спасти? Остају ли само најачи и најупорнији?

– Изнад свега, вера у Бога ће спасти људе. Пост, покајање и доброчинства. Онај ко цени себе и поштује, он ће ценити и другог, у супротном опстанка нема. Знате како се каже: „Баци добро низ воду, стићи ће те, баци зло уз воду, стићи ће те“. Није све тако црно у нашем народу као што се чини. Примећујем да има знакова покајања, па ће се и  Бог смиловати.

 

Никако да дођемо до пророчанства да ће сви Срби стати под једну шљиву. Зар то није важна тема за разговор?

– То су наши непријатељи измислили, да ћемо стати под једну шљиву, али су се грдно преварили, јер ће Србија опстати, упркос свим недаћама. Када почне општи рат, Србија неће у томе учествовати, али ће зато сви журити да дођу у нашу земљу како би пронашли мир, сигурност и економску стабилност. Овде мислим на све народе: Американце, Енглезе, Немце, Аустријанце, Шпанце и Србе широм дијаспоре. Ми смо веома богата земља, са великим природним ресурсима. Нажалост, очајна политичка ситуација учинила је да смо скоро сва своја богаства продали странцима

         

Митар је говорио о ваздужној бици између Пожеге и Ариља. Очигледно је да се мисли на будући нуклеарни рат великих сила. Такође, има говора о томе шта ће бити са Цариградом, а најављује се и долазак „риђег човека“, који треба да отвори врата наше сутрашњице. Можете ли нам протумачити ове речи?

– Мислим да ће се главна битка у том великом рату водити између Русије и Турске, и то у рејону некадашњег Цариграда. Речено је да ће, када почне општи рат, наићи човек с Истока на белом коњу и казати: „Стој народе, Бог на небу, цар на земљи!“ Ради се о будућем руском цару, који ће ослободити све православне и српске земље; где ће бити српска кућа, то ће бити српско. Крушевац ће бити престоница наше државе. Цариград ће бити свачији и ничији, али након свеопштег рата он ће припасти православнима. Оптимиста сам, иду боља времена за српски народ.

 

Мислите ли под тим и на повратак Косава и Метохије и осталих српских земаља?

– Ништа не брините. Све ће опет бити наше.

         

 

 

          О Креманцима

 

          Село Кремна са својом надморском висином од 800 метара, са идеалном климом, која настаје сударом планинских и морских ветрова, гостољубивим домаћинама, здравом храном и дивним пејсажима, обраслим густим четинарским шумама, раздваја две најлепше планине у Западној Србији – Тару и Златибор. Веза са природом је овде нарочито изражена. Научно је доказано да кремански камен спречава сателитско снимање из ваздуха, једноставно не може се ништа регистровати, и то је феномен који је необјашњив. Биљке су овде чудесне на свој начин. Војне екипе су испитивале биљке у Тарабићима и пронашле много ендемског биља. За воду се поуздано зна да је лековита. Уз ивицу села теку извори „изворне воде“. Овдашњи мештани тврде она лечи повишени крвни притисак, екцеме по телу и нервне болести. Углавном се у Кремнима умире због старости, ретко од болести. Од рака у Тарабићима и два околна засеока, у Милосављевићима и Бешлићима, нико није умро. Кремански сељаци воле да кажу да је њихов крај Богом благословен. Због свега наведеног више није толико тешко схватити појаву необичних и видовитих људи као што су то били Милош и Митар Тарабић.  

 

 

„Геополитика“, број 58, децембар 2012.

5 replies »

  1. Глуп је ТОМАС прво што није СРБИН јер нема антене за пријем
    БОЖЈИХ порука иѕ ЈЕЗГРА ВАСЕЉЕНЕ о коме је НИКОЛА ТЕСЛА говорио
    1919.године. Глуп је ТОМАС јер није прочитао порука америчког
    видовњака ЕДГАРА КЕЈСА (умро 1944.годф, после Тесле)које су
    скоро истоветне са порукама Тарбићама, МИлоша и Митра и садашњег
    ЈОВАНА у емисији МОЈА БСРБИЈА.А још и пише ЛАТИНИЦОМ, која није
    духовно писмо. Душа му је у репу.БОГ ЧУВА СРБИЈУ. СРБИЈА ЈЕ
    БОЖЈЕ ОКО, КОСМЕТ ЈЕ ЗЕНИЦА БОЖИЈЕГ ОКА!!!!

    Свиђа ми се

  2. Dokle ove gluposti? Kakvo bre crno kremansko prorocanstvo.

    Креманско непророчанство: студија једне обмане:
    ttp://www.scribd.com/doc/46565894/Kremansko-neprorocanstvo

    Свиђа ми се

    • Свиђа ми се