Биљана Диковић

Херој Отаџбине: Вељко Миланковић ВУК, командант „Вукова са Вучијака“


Поручник Вељко Миланковић је био командант батаљона Вукови са Вучијака. Рођен је 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора (РС), а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду.
По професији је био саобраћајни техничар, а пре рата приватни предузетник. Оснивач је и командант јединице „Вукови са Вучијака“ 1993. године.

31.12.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић, извор: ФБР аутор Branko Ilic

Поручник Вељко Миланковић

Поручник Вељко Миланковић

На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу „Вукови с Вучијака“. Убрзо он и његови „Вучијаци“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.
Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. У току борбе на Брончицама, јединица „Вукови са Вучијака“ која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка Т-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције.

Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији одакле је пребачен у Бања Луку где је оперисан и превежен на ВМА на лечење.

Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“.
Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Као командант јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992).

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци `вечитог поручника Миланковића` извели су једини класичан јуриш `на нож` виђен у рату 1992. године.
Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде `НОЖ НА ПУШКЕ` полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.“

Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства Масленица артиљерије током операције погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни.
23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.

Вјечна му слава!!!

————————————-

ФБР ДОДАТАК:

*једна улица у Прокупљу носи име овог србског хероја: Улица Вељка Миланковића Вука

КОМЕНТАР: ВРС

„Вељкини Вукови су били 1. ударни батаљон 1. КК ВРС након његовог формирања као и формирања Војске Српске Републике БиХ, касније ВРС. Након Вељкове смрти, Вукови су практично расформирани, али их је опет окупио Шикарац, и ушли су у састав 1. прњаворске лпбр као ударни одред, и такви су били све до краја одбрамбено-отаџбинског рата.

Добро би било да се мало више пише о тој јединици, да се сакупе информације, јер јединица је званично формирана у селу Кремна код Прњавора 22.06.1991. г. и као таква отишла је да помогне српском народу у РСК.“

 

3 replies »