Биљана Диковић

Из дневника Косаре Гавриловић – Грачаница под дечанском окупацијом


Грачаница под дечанском окупацијом 

*текст је при пут објављен на СРБском ФБРепортеру 15. марта 2012. , али да се подсетимо сведочења сестре у Христу Косаре Гавриловић о времену које би сваки православни Србин требао да памти, као страдање правоверних, светосавски опредељених Срба на Косову и Метохији, заједно са њиховим духовним оцем и епископом, владиком рашко-призренским Артемијем… (уредник Биљана Диковић)

05.01.2013. извор: СРБИ НА ОКУП

 

Косара Гавриловић

 

Пре месец дана напунило се две године од мог прогонства из Грачанице. Још мало па ће се напунити две године од прогонства владике Артемија са Косова. Ја сам била први изгнаник. Тачно је да је неколико монахиња и искушеница отишло пре мене, али то је био њихов избор — избор изнуђен, али ипак избор. Њима није било наређено да „одмах“ напусте манастир, мени јесте.

Пре скоро седамдесет и једну годину почела је моја емиграција кад сам 6. априла 1941. године пешке прешла грчку границу. Можда човек који постане емигрант остаје заувек емигрант, чак и кад се врати у своју земљу. Тако сам ја сад емигрант у Београду у коме сам се родила пре више од 87 година. А има и оних којима је судбина доделила статус емигранта мада никад нису крочили преко иједне границе своје земље. То је судбина многих монаха и монахиња Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, која саму себе назива сада епархијом у изгнанству.

Између њих и мене има само једна разлика. Они су тек почетници који нису још научили ни азбуку тог новог стања које се полако претвара у њихов стални живот, мада није ни налик на пређашњи живот који се никад више неће вратити али од кога се они никад неће опростити, док ја могу да напишем енциклопедију о животу у емиграцији.

Њима, монасима и монахињама Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, мојој браћи и сестрама по изгнанству, мојим ратним друговима, поводом ове двогодишњице, шаљем ово неколико редова о крају старог и почетку новог живота.

ГРАЧАНИЦА ПОД ДЕЧАНСКОМ ОКУПАЦИЈОМ*

Ово шта пишем сада није дневник који водим само за своју душу. Морам да забележим шта се дешава око мене да би негде остао траг о догађајима који су важни за цео српски народ, мада српски народ у овом тренутку и не зна од какве су важности ови догађаји за њега, његов опстанак као независног европског народа са својом прошлошћу и, даће Бог, будућношћу. Видим, слушам и бележим јер сматрам да је важно да се истина чује. Бележим јер знам да се истина неће чути сама од себе; њу треба изнети, извући је из таме незнања и свесног скривања, показати је свима упркос свега, упркос свих.

Први дан

Субота, 13. фебруар 2010

Отишла сам код Дaнијеле на наш последњи мрсни доручак и да се опростим од ње, Љиљане и Момирке, три суоснивача нашег Књижевног друштва, које, ако ћемо истини на вољу, никад није ни постојало, али се у њему створило доживотно пријатељство између три младе жене, које су рођене на Космету и на њему остале и остаће, и једне осамдесетпетогодишње београђанке, која се после шездесет седам година странствовања вратила у Србију да у Грачаници проведе остатак свог живота као преводилац владике Артемија.

Опроштај је био тужан. Данијела и Љиља су биле против мог одласка. Биле су уверене да би се Момирка, која је отишла у Старо Градско да посети родитеље, сложила с њима. Међутим, ја нисам могла да замислим живот у манастиру са митр. Амфилохијем за кога смо у том тренутку мислили да ће бити администратор. У ствари, није ме плашио живот под истим кровом са њим, јер сам знала да за мене неће бити живота са Администратором у манастиру. После оног што сам рекла у једном предавању одржаном прошлог септембра у Парохијском дому руске православне цркве Св. Јована Претече у Вашингтону, није постојала ни најмања могућност да ће ми бити дозвољено да останем у својој келији у манастиру. Плашила ме је сама помисао на могућност да се сретнем било с којим од четири клирика СПЦ које сам назвала верним слугама Запада. И зато сам тешка срца, после много проливених суза, после учестаних наизменичних напада гнева, очајања, негодовања, неизмерне туге решила да напустим Грачаницу што пре могу.

Моје су сестре чланице грачаничког несуђеног Књижевног друштва жене такве доброте и људскости да им не би пало на памет да ме оптуже за издају и бекство, али како другачије назвати оно што сам чврсто решила да учиним? Била сам решила да, чим се Владика врати из Београда то исто вече, затражим благослов и у понедељак отпутујем за Београд.

У пола два била сам на ручку код једног проте и протинице у њиховом малом изнајмљеном стану у селу – два минута хода од манастира. Они и ја смо били у сличном положају, тј. нисмо знали какав је наш положај нити шта ће се од нас тражити сада. Прота и протиница су стигли из Аустралије пре четири месеца јер су хтели да на Косову и Метохији раде за владику Артемија и српски народ. На овом ручку је требало да буде утврђен наш стратешки план. Ја сам знала тачно шта ја хоћу, односно нећу.

Ни у ком случају нисам хтела да се сретнем са администратором у Грачаници и зато ми је било лако да решим шта да радим. Прво, имала сам веома добар разлог зашто нећу да се суочим с неким кога сам јавно назвала јеретиком и кукавицом. Друго, имала сам куда да одем. Имам једну сестру у Београду, две сестре у Америци и брата у Енглеској. Сви они би ме радо примили на извесно време, а можда чак и на дуже. У годинама сам кад не морам више да мислим шта да радим са животом. Што год живот смишља да уради са мном прихватићу. Можда је ово била прилика коју сам повремено прижељкивала да први пут у животу баш ништа не радим.

Отац Радомир и попадија Снежана су били у положају врло другачијем од мог али и врло сличном мом. То су били релативно млади људи. Он је рођен у Аустралији куда су његови родитељи емигрирали после Другог светског рата. Породица је очигледно била присно везана за завичај судећи по чињеници да о. Радомир врло добро говори српски шта није увек случај са нашим емигрантима. Снежана је рођена у Србији. Обоје су студирали на Београдском универзитету – он теологију, она књижевност. Чинило ми се да је њихова приврженост Србији јака и страсна, док је њихова приврженост Аустралији јака и стварна. Дуго су имали парохију у једном малом пустињском граду чије име на српском значи „место где белац живи у рупи“. Изгледало ми је да су били подједнако везани за своје парохијане, емигранте из Србије, као и за аустралијске урођенике. И о. Радомир и попадија Снежана су интелигентни, добро образовани и дружељубиви људи, увиђавни према другима и одани Цркви.

Осетили су зов мајке Србије, а сама мисао да могу да служе српском народу на Косову, и то код владике Артемија, била је неодољива за њих. У свему томе је улогу одиграла и чињеница да се нису баш најбоље слагали са епископом аустралијским и новозеландским Иринејем Добријевићем. О. Радомир је затражио канонски отпуст из Епархије аустралијске и новозеландске и пријем у Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску. Требало је више од годину дана да се та процедура заврши. Кад се све завршило, они су или продали или раздали или се на други начин ослободили од свега што су имали и стигли у Грачаницу где су провели четири месеца чекајући да чују шта ће с њима бити и никако да чују, јер нико није знао шта с њима да ради и сад… Сад шта?

Сад чекају од мене савет, а ја не знам шта да им кажем. Имам неко нејасно, магловито осећање да би можда најбоље било да признају да су направили грешку, ма колико тешко и непријатно то било, и да се врате у Аустралију. Можда су и они осећали нешто слично томе, али сама помисао на ГОСПОДИНА Иринеја како великодушно шири своје руке и привија блудног сина на очинске груди била је довољна да спречи и њих и мене да та осећања гласно изразимо.

Ово је све било тако замршено, тешко и тужно да смо решили да о томе више не говоримо и да целу пажњу посветимо телевизији преко које су се преносили извештаји о догађајима у Патријаршији и на улици испред ње. На екрану је вл. Иринеј Бачки говорио штампи. Наш владика је ослобођен одговорности за финансијске малверзације; приписује му се само недовољан надзор над финансијским и другим административним пословима што је довело до тешког финансијског стања епархије. Умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије је постављен за администратора.

Атанасије! Још горе него Амфилохије. Амфилохије бар не би викао на мене. Додуше, ја сам навикла на Атанасијево викање. Увек је викао и често ми се обраћао са „еј, ти мутава“ или „еј ти смотана“. Али то нико није узимао озбиљно. Осећам да ће овог пута Атанасијево викање бити нешто сасвим друго.

Упознали смо се негде крајем седамдесетих, прошлог века. Крајем осамдесетих преводила сам за њега и тадашњег Епископа рашко-призренског Павла приликом сведочења пред Конгресом о стању на Косову и Метохији, а у пролеће 2000. дошла сам у Грачаницу на позив владике Артемија где сам највише радила са вл. Атанасијем. Седели смо заједно у Великој Сали – он за једним, ја за суседним столом, сваки за својим компјутером. Он је вршио коректуру свог превода псалама, ја преводила извештаје о убијеним, киднапованим и несталим Србима. Заједно смо обилазили Србе, где год их је остало, носили ускршња јаја и друге понуде у старачки дом у Приштини, у лудницу у Штимљу, у Штрпце где су нас каменовали. („Ах, сестра Косара, није тако страшно. Много је боље него прошли пут“. „Како може да буде боље кад нас каменују“? „Па јесте, али ово су деца и мало камење. Прошли пут су били одрасли и каменице“.) Мислила сам онда да никад нисам видела тако храброг, тако јаког човека. Затим сам га девет година касније назвала кукавицом и јеретиком. И сад њега шаљу да буде администратор у мојој Грачаници.

Хтела сам одмах да одем да завршим паковање, нађем неки превоз и одем из манастира без благослова владике Артемија. Отац прота ми привлачи пажњу на екран. Трудим се да чујем, али је тешко јер сам глува. Уз протину помоћ схватам да у надлежност администратора спадају само административни послови. Административни послови су растегљив појам али ипак наш владика остаје наш надлежни епископ и духовник свог монаштва на Косову и Метохији. И, некако, стиче се утисак да ће проћи неко време док се све то среди. Имаћемо времена да се ми спремимо и посаветујемо са владиком Артемијем и од њега узмемо благослов пре него што нам стигне администратор.

Гледамо уживо како Епископ Иринеј завршава конференцију за штампу и скоро непосредно затим, свакако не дуже од можда четврт сата после завршетка конференције, зазвоне звона на грачаничком звонику. Ја се сетих 25. марта 1941. године и испричам својим новостеченим пријатељима како је тога дана Патријарх Гаврило упутио ултиматум влади: даје јој двадесет четири сата да поништи потписивање пакта са Осовином или ће сва звона свих цркава диљем целе Југославије почети да звоне и неће престати док год се пакт не поништи. „Можда је ово одговор Грачанице на одлуку Синода? Звона целе Епархије ће звонити док год се одлука не повуче.“ У том звона занемеше. Ми се погледасмо, брзо се опростисмо и ја пожурих у манастир.

На капији ме сретне мати Теодора, коју познајм од 1976. године. „Јеси л’ чула, сестро“. „Шта, Теодора“? „Имамо новог владику“! Сваки акценат на другом слогу – све како треба на грачаничком српском. „Немамо новог владику, Теодора. Наш владика је још увек наш владика.“ „Ма ене га седи у Сааалу“! „Ко седи у Сали“? „Атанасије, бре.“ Ја почнем да се смејем. „Што се смејеш“? Ја не могу да престанем да се смејем. И Теодора почне да се смеје. Кад смо се мало умириле, Теодора пита „А зашто се ми смејасмо, сестро“? „Ништа, Теодора, ништа. Све је у реду и биће боље“. Пољубим је и брзо пођем ка својој келији.

До моје келије се не може доћи а да се не прође кроз Велику Салу, а у Великој Сали седи Атанасије. Погледам на светло косовско небо и помислим „Хвала ти Боже што си ме спасао бекства“.

Пењем се у Салу. Сваки од тридесет и једног степеника ударам штапом да се јасно чује како се неко пење уз степенице зато што ми је увек било непријатно да одједном видим нечију главу, као одсечену од тела, како се појављује на врх степеница без икакве претходне најаве. Често сам пожелела да кажем „А откад ви ту стојите и слушате шта се овде говори“?

Сала крцата пуна – пуна монаха које никад раније нисам видела. После сам дознала да су сви били дечанци, осим једног. Било је и цивила. Мислим да су били присутни сви цивили који раде у Епархији. Приметила сам одмах г. Марковића, епархијског благајника. Видим једног од „наших“ монаха – оца Фотија који једини није отишао у Београд да буде с владиком за време владикиног састанка са Синодом. Видела сам и Синишу, некадашњег епархијског возача, који је прошле године био отпуштен, и питала сам се зашто је он ту и како је знао да треба да дође. Он не живи у селу Грачаница. Од сестара само сестра Јустина која је ове недеље задужена за гостопримство.

За владикиним столом седе с десне стране владика Атанасије, који нешто прича као увек, и с леве владика Теодосије, који ћути, као скоро увек. У средини, између њих, владикина столица стоји празна. Знак да је наш владика још увек надлежни епископ. Можда ће се све добро свршити. Атанасије заћути, приметио ме је како стојим на последњем степенику. Климнем главом, прођем поред њиховог стола и одем у келију.

Одмах сам телефонирала јерођакону Дамјану, владикином личном секретару. Био је на путу из Београда и већ су му јавили да су дечанци „запосели манастир и да је Грачаница под дечанском окупацијом“. Питам кад се владика враћа. Не зна, мисли да су владикина кола испред њих. Њихов аутобус касни. Каже ми да телефонирам о. Паладију који је у владикиним колима. О. Паладије ми каже да су на прелазу код Мердара. Стижу за пола сата. Јавиће се из Ајвалије.

Чекам. Паладије се не јавља. Гледам на сат. Решим да сиђем да не закасним. Сала је потпуно празна. Журим колико могу низ степенице. Пред улазом у Епархијски дом нешто се чудно дешава, не схватам тачно шта. Видим само две сестре Јустину и Сару. На самом степеништу мноштво црних мантија, лепршају као јато огромних гавранова. Неко благо комешање. Где је мој владика? Прилазим Сари: „Сестро, јесте ли узели благослов од владике?“ „Нисмо могле“, показује на групу на степеништу која се полако креће ка отвореним вратима. „Нису нам дали“. У том тренутку угледала сам владику који се окренуо ка нама и као да је направио неки скоро неприметан покрет у нашем правцу. Његово ужасно бледо лице је на тренутак блеснуло и одмах ишчезло иза мантија много виших и крупнијих монаха. Све сам то гледала и нисам схватила да су дечанци у том тренутку заробили нашег владику.

Сестра Сара поче да плаче и пође ка трпезарији. Ја пођох за њом. У трпезарији је била само сестра Јустина. На дужности. Њено послушање је да служи владику. Стајала је уз његову столицу у чело стола. Лице потпуно сиво, као исклесано од гранита. Она цела као кип од скамењеног бола. Долази још једна сестра – Серафима. Чекамо да владика сиђе на вечеру.

Врата се отварају. Улази владика Атанасије. Пролази поред мене, зауставља се и каже:

„Косара“?

„Јесте“.

„Гавриловић“?

„Јесте“.

Стојимо тако, нос уз нос. Он ћути, ћутим ја. Онда климне главом и као да се присећа:

„Хм. Рекли су ми да ћу те наћи овде.“

Ја ћутим.

„Па како си“?

„Одлично“.

„Хм“.

И онда, изненада, тури ми стиснуту песницу под нос. Мало сам устукнула мислећи да ће ме ударити пре него што сам схватила да само жели да ме подсети да треба да му целивам руку. Међутим, његова песница ми је тако прибила спљоштене усне уз моје зубе да, и да сам хтела, не бих могла да му пољубим руку.

Прође и седне на прво место с владикине леве стране. Прво место с владикине десне стране је игуманијино. Игуманијино место је празно. Прође минут два и Атанасије устаје, каже „Нећемо више да чекамо“, нагиње се преко стола и удара у звоно које стоји десно од владикиног тањира. После молитве ја узмем свој штап и излазим. У вратима се мимоилазим са сестром Параскевом. Тако је тог првог дана у манастиру Грачаница владика Атанасије вечерао сам са четири, односно са две, сестре, јер је сестра Сара некуд ишчезла а сестра која је на дужности не седа за сто.

Из трпезарије сам отишла право код оца Дамјана у канцеларију. Ускоро су нам се придружили о. Ранђел, један од грачаничких пароха и прота из Аустралије. Нас троје смо тражили да видимо владику. Дамјан га је одмах позвао и ми смо се попели у његов салон. Кад смо ушли, отац Паладије, владикин кувар, је баш излазио и показујући руком на своје грло прошапутао: „глас“. Владика није могао да говори.

Владика је стојао пред вратима која воде у његову келију. Први му је пришао о. Ранђел, узео благослов и нешто је доста дуго говорио, чини ми се о томе шта им је Атанасије говорио на „збору“ у Великој Сали. Затим му је пришао прота Р, и рекао неколико речи. Онда је био мој ред. Ја сам му рекла оно што увек говорим: све ће бити у реду. Једном давно, врло давно, неко ми је рекао: Те ће речи бити уклесане на твом надгробном споменику.

Други дан

Недеља, 14. фебруар 2010.

Пола шест увече. Веома узбудљив дан који је могао врло рђаво да се заврши али хвала Богу није.

Синоћ, кад сам се вратила у своју келију, пошто сам видела владику и рекла му да ће све бити у реду и таман почела да се спремам за ноћ, неко је тихо загребао на врата. Буквално сам се најежила јер сам помислила: Атанасије! и одмах сам се самој себи насмејала јер да је био Атанасије он не би „гребао“ већ би песницом ударао и викао. Отворим врата и видим јеромонаха о. Варнаву, који више није код нас јер је добио свој манастир – манастир Брајну – и јерођакона о. Дамјана, владикиног личног секретара, који је наравно одмах по доласку в. Атанасија и дечанаца био смењен и избачен из његове келије-канцеларије. Нису дошли да разговарају са мном већ зато што је Епархијски дом врвео од дечанаца и нису имали где да на миру поразговарају о свему шта се догодило. Дуго смо причали. Односно, они су причали а ја, углавном, покушавала да нешто чујем. Тешко – ја глува а они шапућу, свесни да нас од Атанасија раздваја само зид. Оно што их је највише интересовало била је сутрашња служба. Ко ће да служи? Надлежни епископ? Надлежни епископ са својим викарним епископом? Или једина неприхватљива варијанта – сва три епископа од којих је један јеретик? Уследила је дужа дискусија, која стварно није била потребна јер нам је свима било јасно да наш владика неће служити са администратором.

Ово је можда прва недеља (недеља у смислу седми дан у седмици а не седмица) коју сам провела у Грачаници а да нисам била на литургији. Ни ја ни скоро нико од нас.

Сутрадан сам дознала од оца Радомира, који је са парохијским свештеницима саслуживао:

1. да су свега две сестре биле за певницом;

2. да је црква била пуна људи који су однекуд довезени аутобусом (аутобусима?);

3. да су се скоро сви они причестили што је било просто невероватно јер су биле покладе. Сви Срби знају како се једе целе недеље пре поклада. Можда сви Срби не знају да се у српској православној цркви, пре причешћа пости бар три дана на води, али свештенство свакако зна, и зато се у нашој цркви по правилу на причешћује на покладе. И ко је све те људе исповедао? И где их је исповедао? Али сва су се ова питања, која су мучила нас, одлично уклапала у Атанасијеву „нову стварност“ у којој исповест и пост више немају онај значај који су имали раније;

4. да је било очигледно да Теодосије није био најбоље упознат са „новом литургијом“ јер га је Атанасије сво време исправљао, њега и његовог ђакона, тако да је „литургија“ више личила на генералну пробу неког позоришног комада него на литургију и

5. да је Атанасије при завршетку Великог Входа, кад су за певницом запевали „Јако да Царја всех подимем….“, викнуо „Станте!“, окренуо се пастви и рекао „Јесте ли чули? Чули сте да смо поменули Артемија? Он је још увек ваш надлежни епископ“. И тако је Атанасије од Великог Входа, који најављује почетак најсветијег дела литургије – канона евхаристије – направио политички митинг.

Око три сата после подне била сам у епархијској кујни јер је дечанска војска владике (умало не написах војводе!) Атанасија присвојила манастирску кујну, тако да су се сестре трпезарке и сестре куварице разбегле и нашле уточиште у владикиној кујни. У ствари мислим да су скоро све сестре (монахиње и искушенице, биле у епархијској кујни кад је монаштво из свих манастира Рашко-призренске и косовско-метохијске епархије почело да пристиже пред манастирску капију. Дошли су да виде свог духовника али им је улазак чак само у манастирску порту био забрањен. Ускоро затим позвао ме је телефоном о. Варнава и тражио да одмах изиђем на улицу испред главне манастирске капије. Треба им помоћ.

Код капије, с унутрашње стране, затекла сам доста велику групу дечанских монаха и с њима викарног владику Теодосија, игумана отпадничког манастира Дечана. Пробила сам се кроз њих, изишла на улицу и видела масу наших монаха и монахиња и још дечанаца. Ту сам нашла Варнаву који ми је рекао да су дечанци тражили од шведског КФОРА, који чува Грачаницу, да позову појачање. Дошли су Ирци и то с тенковима, додуше малим. Здружене снаге шведског и ирског КФОРА, потпомогнуте дечанском војском, забраниле су нашим монасима да уђу у манастирску порту. После подужих разговора, Ирци су нам рекли да, што се њих тиче, они не виде разлога да не пусте монахе владике Артемија да уђу у манастир Грачаницу и посете владику. Дечанци су рекли нешто као „преко нас мртвих“. Тихо сам рекла Варнави да морамо наћи други улаз јер кроз овај не можемо да прођемо. Поред обе стране велике електронске капије, зване Гвоздена капија, има мала врата за пешаке. Ја имам кључ за једна од њих, али су дечанци још синоћ променили браве. Тако не можемо ни на тај улаз да уђемо. Онда сам се сетила капије поред звонаре која ми је увек изгледала не баш најбоље осигурана. Рекла сам Варнави да проба. Не знам да ли ме је чуо јер су у том тренутку наши монаси и дечанци почели да се кошкају и ћушкају. Ја сам викнула: „Не браћо! Не брат на брата“! Можда је то била грешка јер је онда кошкање и ћушкање прешло у нешто озбиљније. У тој општој гурњави неко је и мене гурнуо – не јако, али довољно да изгубим равнотежу. Бацила сам штап и десном руком покрила очи да спасем наочаре док сам испруженом левом руком махала као крилом покушавајући да повратим равнотежу. У томе нисам успела и пала сам. И док сам падала чула сам нечији глас „Пази баку“ и други како одговара првом: „Ј… ту стару к…“ и помислила сам „Боже зар монах“? Кончулске сестре су ми помогле да устанем, да нађем штап и капу. Почеле су да ме чисте. Плакале су. А ја сам свима говорила „Није ништа. Није ништа. Све је у реду“. (Док ово пишем мислим да је све у реду. Чим све запишем, окупаћу се и јавићу вам да ли је све у реду или није.) Све ово је проузроковало малу диверзију. Кад сам добила штап, покрила главу уверила сестре да ми стварно није ништа приметила сам да наши монаси и монахиње, полако, по један, по двоје, одлазе у правцу звонаре. И ја сам пошла за њима. Последња сам ушла и, на моје велико задовољство, видела сам да су сви успели да уђу! Видели су Владику. Поразговарали су с њим отпевали му „Многаја љета“ и отишли. Владика је изгледао светлије и ведрије после посете својих духовних чада.

Кад су сви монаси отишли, Швеђани су поставили један тенк испред капије код звонаре. Све је било некако светло, радосно и празнично. Варнава ми је дао нов надимак. Кад сам на крај крајева успела да уђем у владикин салон, Варнава је устао и рекао „Ово је наш сопствени Тројански Коњ“. У томе тренутку ми је постало јасно зашто ме је био позвао да изиђем, зашто сам им била потребна – не да преводим, већ да нађем начина да монаси дођу до владике.

Мене је све то подсећало на дане када смо се као деца у Винограду и на Фортеци изнад Хвара играли лопова и жандара. Сви детаљи су били ту: деца која дођу да се играју па се посвађају, почупају и разиђу – неко са пригњеченим ребром, неко са изгребаним коленом. Све као што се то дешава скоро увек после игре.

Али ово, ипак, није била игра.

Трећи дан

Понедељак. 15. фебруар 2010.

Пола пет после подне. Први дан тримирја. Никог целог дана нисам видела. Никог нисам чула. Можда је свако у својој келији, као прошле и претпрошле године. А можда нису. А ако нису, где су? Видећу у пет на великом повечерју.

Девет увече. Велико повечерје. Читање Великог покајног канона Андреја Критског. Метанисање. Нисам веровала да ћу моћи да метанишем са два модра, натечена колена, али моћ навике је таква да кад уши чују „Помилиј мја, Боже, помилуј мја“, колена се савијају, чело дотиче под и ја сам већ поново на ногама и не осећам да ме нешто боли.

Владика је у олтару. Наш владика. Запљускује ме талас огромне љубави, захвалности, олакшања. Негде око половине службе улазе Атанасије и Теодосије. Атанасије одмах запоседа певницу; Јустина се јежи; Серафима се топи од милине. Теодосије стоји с верницима. Хвала Богу да је капела тако мала да просто нема места у олтару за три епископа.

Атанасијев глас је као грактање промуклог гаврана. Шта се то десило с њим? Где је оно његово орлово кликтање?

По завршетку владика Артемије излази из олтара и иде ка целивајућој икони. Атанасије му пресеца пут, целива икону и иде ка вратима. Врата су већ отворена. Ја сам их отворила мислећи да ће владика Артемије први да целива икону и први да изиђе. Атанасије излази и нико му не прилази за благослов. Он се окреће лево и десно и благосиља ваздух око нас. После њега владика Артемије иде ка вратима и све монахиње, сви монаси и сви остали верници слећу се око њега. То се не дешава увек. Обично му прилазе само они који се налазе непосредно између њега и врата. Он сваког благосиља. То траје вечност, и Теодосије који стоји иза њега почиње да се нервира. Владика излази. Сад је ред на Теодосија и сви без договора окрећу се од њега и прилазе целивајућеј икони. Теодосије излази сам.

Нисам успела ни с ким да говорим, али колико видим, сви су на окупу.

Четврти дан

Уторак 16. фебруар

Најновије и на брзину. Добро сам. Не осећам се више физички угрожена од Атанасијеве/Амфилохијеве стране под условом да они могу да контролишу своје гориле. Атанасије ми је послао поруку по мати Игуманији. Надам се да га је добро разумела јер она мало што-шта разуме ових дана. У капели пре великог повечерја она ми каже: „Био је страшно љут јуче на тебе. Хтео је да те одмах избацим из манастира. Викао је ‘Ко је њу послао овде? Шта ће она овде’? Ти знаш њега. И стално виче да не трпи лажове и оне који шире неистине“. Али то је било јуче.

Данас је уторак и мати овако каже: „Не брини се. Данас ми [Атанасије] каже да ти је опростио зато што си тако стара“. Према игуманији, могу да останем колико год хоћу али да му се склањам с пута „… јер опет је рекао ‘Не могу да поднесем лажове а она је о мени и Амфилохију лагала у Америци. Рекла да смо јеретици’. Али не брини. Он ти је опростио“.

А ја се питам зашто? Да ли зато што смо синоћ у капели на великом повечерју заједно метанисали безброј пута? Сумњам. Или зато што му је од неког вишег стратега стигла порука са опоменом да је агресија против мене непожељна? И мени је јасно да то не би нимало улепшало њихов имиџ. Мислим да већ знате или не знате (нисам више сигурна шта сам већ послала а шта сам заборавила да вам јавим) суштина мог одговора њему, посланог по игуманији, била је: не треба ми и не прихватам његов опроштај јер нисам лагала. Он јесте кукавица и јеретик. Да није, да сам ја лагала, он би ме већ давно тужио грађанском суду за клевету усмену и писмену.

Али не верујем да ће му игуманија пренети моју поруку. Требало би да у свом срцу, бар прошлог пријатељства ради, нађем неку мрву сажаљења према њој али не могу. Зашто се људи тако мењају. Чега се стари људи и то монаси плаше?

Према томе, ја нисам физички угрожена. Психички? Под притиском? То је нешто друго. Ја сам исто онолико затвореник као и мој владика. Наравно, ја могу да изиђем ако хоћу. (И излазим да купим новине, на пример.) Али док сам овде, бићу у потпуној изолацији. (Баш као владика.) Нико ми више не долази у келију. Кад изиђем, нико ми не прилази. Ни с ким не говорим осим непосредно пре или после великог повечерја. Знам да се не ради о нечијој вољи или жељи да ме не види и да не мењају више мисли са мном. Сви се сваког боје. На крај крајева Атанасије је смештен у Патријарховој соби која је баш поред моје. Никад не знамо кад ћемо да налетимо на њега.

Сећате се Huis Clos? Питам се да ли је икад постојао тренутак кад су врата била отворена за мене?

Дан пети

(Дане 5. – 8. у ствари 10.1 транскрибоваћу и послаћу касније)

Девети (у ствари једанаести) дан

Понедељак 22. (24.) фебруар

2Јуче су Данијела и Љиља однели један велики кофер мојих ствари код Данијеле у стан. Осећам да морам да будем спремна сваког часа да изиђем и зато сам још пре неки дан већ спаковала највећи кофер.

Пошто не идем више на јутарње службе јер не знам ко ће да служи, решим да проверим пошту. Писмо од Банета. Један од мојих дневних билтена које шаљем широм света доспео је на нечији сајт3. Не знам чиј. Из оног што ми је Бане послао видим само ко је њему послао копију. Неки Илеа (Илија?) Бачки. Ко то може да буде? Шаљем Банету одговор „Овим сте ме буквално убили. Ако ме не убије Атанасије, убиће ме мој владика“. Њему са обећала да нећу ништа да објављујем. Журим да отштампам овај мејл од Банета и да га однесем владици. Не желим да чује ово од неког другог. Неко куца на врата. Отворим и видим Теодору. Она се сва тресе. Тресе се и писмо које држи обема рукама.

„Ух. Ух. Како може тако. Једну стару жену. Ух. Ух“.

„Смири се, Теодора, све ће бити у реду. Шта се десило тој старици и ко је она“. Не пада ми на памет да сам ја та старица.

Узимам из њене руке писмо. Погледам. Наслов „ТЕРОР У ГРАЧАНИЦИ“ није мој, али је текст мој. Изнад наслова руком написано:

„23. (прецртано, па одозго написано 24. а данас је у ствари 22. мора да је страшно изнервиран) 2. 2010. у +Грачаница. Г-ђи Косари Гавриловић – због ових и сличних ранијих лажи да одмах напусти Манастир Грачаницу. Нећемо се играти цркве. +Еп. Ат.“

Гурам Теодору напоље из келије и тешим је. „Све ће бити у реду, али сада морам да идем да видим владику“.

„Ама куд ћеш, јадна моја“?

„Имам, имам куда. Али сада морам код владике“.

У епархијској кујни већ сви знају. Време је ручку, кoји се сада по новом типику служи у 10. На тај начин, штедимо један оброк дневно. Владика улази. Ја прилазим под благослов, целивам му руку.

„Наш изгнаник,“ каже владика као да ме представља монасима. Дамјан се смеје. Није тако страшно. Бар ме мој владика неће убити овде и сад.

„Владико, нисам ја…“ Владика ме прекида. „Прво ћемо да ручамо“.

После ручка се опраштамо и он ми каже

„Вратићете се ви на белом коњу“.

„Али ја не јашим“.

„Научићете“.

Вратим се у келију. Не знам одакле да почнем да се пакујем. Шаљем поруку Данијели која ме је звала на ручак у два. Питам може ли ми помоћи да се спакујем у место ручка. Данијела живи преко пута Гвоздене капије. Није прошло ни два минута и већ је стигла. За њом долази низ сестара, монахиња и искушеница. Или је то било још пре ње – време је некако ишчашено, сломљено. Није јасно да ли је ово минут који је сад баш протекао или који тек сад почиње да откуцава. Телефонирам Дамјану да сам спакована и да дође да нам помогне да однесемо све код Данијеле.

Објашњавам Дамјану да је његов задатак да моје књиге, ако може, спакује после мог одласка и однесе код Данијеле. Дамјан хоће да зна да ли имам превоз. Идем комбијем. Подсећају ме да треба да телефонирам да задржим место. Питају ме где желим да се укрцам? Не знам. Данијела суфлира „Код Гвоздене капије“ и излази с Јустином – свака носи по две торбе. Фотина односи торбу са стварима за Дом за хендикепирану децу. Ја кажем да морам да попијем шољу чаја. Дамјан каже да немам времена за чај. Ја кажем да морам да попијем шољу чаја јер ми се врти у глави и ноге ми дрхте. „Знам како се осећате“, каже Дамјан, „али немате времена. Сада је пола један. Данијела спрема ручак а комби полази у пола три“. Дамјан може да ми буде праунук, али има дана када ми је старији брат. Данас је такав дан, као да је Алекса са мном. Искушеница Биља каже да ће она да ми направи чај. Ја узимам електрични чајник који сам добила од Вукосаве и питам Биљу да ли смем да га поклоним њој и искушеници Ирени. Она га узима и са неким другим стварима које остављам сестрама одлази. Питање мог чаја је решено. Гледам полице с књигама, гледам књиге на писаћем столу и не гледајући видим књиге у картонским кутијама. Боже, шта ће ми толико књига?

„Дамјане, ово је лудило. Заборавите на књиге. Нека све остане овде“.

„Не може да остане све овде. Морате да имате речнике. Како ћете функционисати без речника“?

Функционисати? Како ћу функционисати уопште али на то не смем да мислим. Све ће бити у реду.

Враћају се Јустина и Биља. Ја им кажем:

„Сад сви изиђите. Само на минут. Хоћу да се помолим“.

Око мене, на сваком зиду иконе. Иконе које сам ја донела са собом и много више икона које сам овде добила. У торби коју носим са собом је икона св. Јована Шангајског, коју ми је поклонио Варнава, и икона Пресвете Богородице, коју сам овде затекла и коју је пре једног сата, можда два, Фотина скинула са зида изнад мог кревета и рекла:

„Ово је моја икона. Једна од првих које сам насликала, и волела бих да је понесете са собом“. Икона прелепа. Из ње зраче вера и љубав. Треба да питам Фотину зашто је престала да пише иконе.

Прилазим икони св. Николе коју сам добила од парохијана руске цркве Светог Јована Крститеља у Вашингтону кад сам полазила за Косово. Не могу да се молим. Не сећам се ниједне молитве. Шта да кажем сад св. Николи? Има молитава за све прилике. Има молитава јутарњих и на сон грјадушчим. Има молитава за пре јела и за после јела. Има молитава за болесне, за живе и за мртве, за умируће и за оне чије су се душе тек раставиле од тела. Постоје ли молитве за растанак са кућом? Не знам. Не знам сада као што нисам знала ни оног јутра 5. априла 1941. кад смо одлазили из Винограда у који се више никад нисмо вратили. Без речи, без суза челом се дотичем иконе св. Николе и излазим.

Чекају ме Јустина, Биља и Дамјан. И баш у тренутку кад их видим како стоје уз ограду балкона, а иза њих неописиво лепа црква као да лебди тик над земљом, Атанасије пролази између нас и улази у своју собу. Отвара врата, предомишља се и окреће се ка мени.

„Одлазиш“? Гракће као промукли гавран.

„Одлазим“. Ја, вероватно, гракћем као промукла врана.

Он нешто промумла и окреће се ка вратима и опет се предомисли. Окреће се ка нама и, обраћајући се више Јустини, Биљи и Дамјану него мени, каже нешто као „Срамота. Брука. Потомак једне тако чувене куће, једне такве породице да се тако изметне и постане лажов“ и улази у собу.

„Владико“! викнух. Он се послушно окрену ка мени. „Баш зато што сам из те породице нећу вам дозволити да се играте Бога. Ви нисте Бог“.

Иза мене као да неко јекну. Јустина? Владика нестаје иза затворених врата. Дамјан се безвучно смеје. Биља каже „Баш сте га изиритирали, сестра Косара“. Ја манем руком. „Њега увек иритира кад се неко не слаже с њим. Хајдемо“.

Кад смо већ изишли из конака сестра Јустина каже:

„То је оно што нам он прича сваки дан за ручком и вечером“

„Шта вам он то прича сваки дан, сестра Јустина“?

„Да је велика брука кад се неко из честите породице изметне и постане лажов као ви.“

„Да сам ја лажов, сестра Јустина, он не би осећао потребу да о томе прича сваки дан за ручком и вечером. Њега савест мучи, сестро. Не покушава он вас у то да убеди, већ самог себе. И никако не може да се убеди. И зато сваког дана он то вама понавља“.


 * Овај текст је први пут био објављен марта месеца 2010. године на сајту Српски лист.

1 Ја сам тек 26. фебруара у Београду кад сам видела датум у новинама схватила да сам изгубила два дана свог живота. Било ми је јасно да је немогуће да су Политика, Вечерње новости, НИН и Печат, неком невероватном случајношћу направили исту неприхватљиву типографску грешку и сви носе погрешан датум. Онда сам схватила да нисам напустила манастир и стигла у Београд у понедељак 22. већ у среду 24. фебруара али уопште нисам могла да се сетим ниједне појединости тих изгубљених дана. Тек сам се у понедељак 1. марта сетила да сам већи део та два дана провела код оца Радомира и попадије Снежане разговарајући о њиховом положају који је у том тренутку изгледао много тежи од мог.

2У ствари то је било пре четири дана. Види напомену 1.

3 Ово је текст е-мејла због кога сам била избачена из Грачанице.

Conversion by Starvation 2

Do you know the meaning of the term Soup Kitchen Protestant? In the big potato famine the Protestants opened soup kitchens for those Irish people who became Protestant. Hunger is a powerful persuader.

Someone must raise the question how the monastics can survive this siege when all diocesan accounts are blocked? The Bishop has no access to them. Has it occurred to anyone to ask „How do these people survive?“ They have no money for the basics: food, transport, hygiene, emergencies.

Theodosije said publicly that he had told the now deposed Abbot of Crna Reka Fr. Nikolaj „if you want money to feed your brethren come and bow down to us“.

In the last 10 days I’ve spent 450 Euros on food, transport and a car emergency of some monks. Today I spent another 50 Euros because I realized that our cook, young Fr. Paladije didn’t have any money and felt that he could not ask the Bishop because he was sure that the Bishop didn’t have any. Paladije almost cried when I brought in the supplies. For how long do you think my today’s purchases will feed the Bishop, 4 monks and me? Don’t worry about me. I can always eat with my friends in the village. But the Bishop wants me to eat with him and his monks. But how could I eat knowing that they don’t?

My friends, even if I could go on indefinitely spending 500 Euros every ten days (which of course I cannot) it would do as much good as a band-aid on a severed artery. The public must know. The public must know before it is too late.

Any ideas?

Kosara

PS. My friends, I’ve already received a number of offers of money. That is not the answer. We must make the World force the Serbian Orthodox Church to do the right thing. This is such a many-layered problem. It is not just some people going hungry. After all they are monastics and used to the concept of trimirje, going for three days without a bite to eat or a sip of water to drink. It is not even of trying to destroy Bishop Artemije because his worldview does not coincide with the values of the New World Order. It is about emptying a holy Orthodox place of the Orthodox presence and, in the process, attempting to break the spirit of young (and old) monastics by making them choose between a bowl of soup and their spiritual father. It is diabolical.

_______________
Извор: Срби на окуп