ИНТЕРВЈУ

Борис Малагурски: Кад ме не неко пита да ли ћемо успети, одговорим – имамо ли избора?


Пробудити успаване грађане

30. 12. 2012. 05:54х | З. Глигоријевић – Вести

Још од када се као 18-годишњак из Ванкувера у Канади, где је тада живео, отиснуо Косово и снимио документарац „Косово, да ли можеш да замислиш“, Борис Малагурски, редитељ и продуцент, сада 22-годишњак, не посустаје у својој борби за истину. Он то назива „жељом да бар мало промени свет набоље“.

290554_boris-1--na-protestu-protiv-oslob.-presude-gotovini-i-markacu-skupstina-novembra-2012_f

Имамо ли Избора: Борис Малагурски у Београду на протесту против ослобађајуће пресуде хрватским генералима

Теме којима се до сада бавио у својим ангажованим документарним филмовима су положај Срба на Косову и распад Југославије изазван утицајем западних сила (филм „Тежина ланаца“), а јединствен дух Београда и његову специфичну енергију настоји да забележи у документарном филму који је још у фази стварања. Други део „Тежине ланаца“ се већ увелико снима и то је био повод да поново разговарамо са младим редитељем кога смо представили нашим читаоцима пре три и по године.

У очекивању подршке

Како си склопио финансијску конструкцију другог дела филма „Тежина ланаца“?

Што се финансијских средстава тиче, још увек скупљам донације за реализацију овог филма, као и за прошли филм, те љубазно молим све људе који желе да подрже мене и мој рад, да то учине тако што ће донирати преко званичног сајта новог филма www.weightofchains.com/2
Иза мене не стоји ниједна велика продуцентска кућа или корпорација, већ само обични људи широм света који подржавају мене и мој рад.

Шта је тема другог дела филма „Тежина ланаца“, где се све снима и ко су саговорници?

– Други део „Тежине ланаца“ наставиће причу тамо где је први део стао. У првом филму сам описао на који начин су нас западне силе завадиле и искористиле током последњих неколико деценија, а у другом делу ћу да опишем који су домаћи фактори довели до ситуације у којој се данас налазе државе бивше Југославије. Дакле, фокусирајућу се на период од 2000. до данас, анализирајући који догађаји, које организације и који појединци су највише допринели томе да се западна политика спроведе на простору бивше Југославије, а идем и корак даље.

sd040912_2_velika

– Испричаћу позитивне приче о људима који се успешно боре против свих негативних аспеката система у којим данас живе становници Балкана, као и против апатије која је највише заробила грађане Србије, али и осталих држава у региону. Понудићу решења за кризу, и то решења која ће моћи да примене обични људи који буду гледали овај филм, с циљем да освестимо људе и натерамо их да предузму иницијативу како би нешто променили на боље. Филм ће се снимати широм Северне Америке и Европе, у свим државама бивше Југославије, али највише у Србији. До сада сам интервјуисао вероватно највећег филозофа данашњице Ноама Чомског, историчара Мајкла Парентија, аутора Мајкла Руперта, бившег директора ЦИА Р. Џејмса Вулзија, бившег званичника Унмика Џона Хатона, економисту Јована Б. Душанића, министра економије Млађана Динкића, председавајућег Генералне скупштине УН Вука Јеремића, новинара Мирослава Лазанског, нуклеарног физичара Јасмину Вујић, а пошто планирам да се детаљно позабавим утицајем невладиних организација на потлаченост Западу у Србији, интервјуисао сам Соњу Бисерко, Борку Павићевић, Јелену Милић и Душана Гамсера. Наташа Кандић ми је спустила слушалицу кад сам је питао ко је финансира. Иначе, снимао сам тај разговор.

Имаш ли довољно подршке у Србији за своје филмове и за ставове које заступаш?

– Ситуација у Србији није толико тешка да нема спаса. Нажалост, највећи проблем у Србији јесте тај што грађани нису свесни своје моћи и утицаја у решавању кључних проблема у земљи. Свака држава има проблеме и сви пролазе кроз кризне периоде, али је способност једног народа да дигне главу, засуче рукаве и уради нешто конкретно без кукања та која дели успешне државе од неуспешних. Медији, политичари и неке невладине организације пуне уши грађанима како ће неко други да реши њихове проблеме, било да се ради о неком политичару за кога само морају да гласају па да сви проблеми нестану, било да се ради о Европској унији која у Србији треба да чаробним штапићем створи благостање. Такве приче одговарају политичкој елити и они користе пасивност грађана ради свог богаћења.

– Мислим да већина грађана Србије цени мој рад и моје ставове, чак и ако се не слажу са мном. Мој циљ није да убедим друге људе у моје ставове, већ да отворим дебату и подстичем грађанску иницијативу. Људи знају да дубоко верујем у оно што говорим и да то што радим чиним из једног јединог разлога – да променим ствари на боље. Из тог разлога добијам подршку од многих људи у Србији с којима заједно радим на овим пројектима. Пре свега, архивски материјал који је неопходан за мој рад добијам од Програмског архива Радио-телевизије Србије и за то сам бескрајно захвалан господину Милету Кечини.

– Затим, имам много сарадника који ми помажу у истраживању, интервјуисању саговорника итд. За филм „Тежина ланаца 2“ у том погледу ми највише значи помоћ и подршка мог драгог пријатеља Златка Богатиновског. Даље, захвалан сам свим људима широм Србије који ме зову на пројекције и трибине у њиховим градовима и дају ми прилику да упознам пуно различитих људи, стекнем нова пријатељства и да ширим моју причу која има изузетно позитиван одјек у многим срединама. На тим пројекцијама и трибинама увек имам и кутију за донације јер без донација не могу да исфинансирам своје филмове.

Какав је по твом искуству осећај Срба према држави Србији, свему што се догађа у региону и у светским размерама? А какав странаца са којима си разговарао?

– Кад Срби у дијаспори посматрају дешавања у Србији, мислим да, поред духовитих коментара о неким апсурдима који се стварно сваког дана могу чути на домаћим вестима, осећају неку врсту туге што се ствари у отаџбини не дешавају онако како мисле да би требало. Гледају понашање нашег руководства, политичара, тајкуна, као да сви они раде против интереса народа, а дијаспора се осећа немоћно да било шта учини. Међутим, оно што можете већ данас да урадите јесте да причате са својим комшијама, да им скренете пажњу на неправду коју смо доживели током деведесетих и коју и дан данас проживљавамо, да им објасните зашто медији изврћу истину кад говоре о нама, да их подстакнете да и они нешто учине да другим људима промене слику о нама. У разговору са многим странцима приметио сам да има многа људи који су уз нас, иако власти причају сасвим другу причу. Не ради се овде о томе да су, рецимо, Американци против Срба, већ је америчка спољна политика против нас. Оно што дијаспора може да учини јесте да придобије те обичне људе, па и људе на вишим позицијама ако може да дође до њих, јер се никад не зна кад ће неко од њих моћи да утиче на ситуацију на нашим просторима.

0

– Кад се ради о дијаспори, мислим да сви људи у дубини душе воле своју отаџбину, била она Србија, Република Српска, Црна Гора или нека друга област. Кад би животни стандард на нашим просторима био исти какав је у Канади, Америци, Аустралији или Немачкој и Шведској, верујем да би људи у огромној већини радије живели код нас. Нажалост, реалност је другачија и то мора да се узме у обзир, али то не значи да ти људи не могу да утичу на дешавања у Србији. Сваки Србин у дијаспори је амбасадор Србије и српског народа. То значи да никако не смемо да будемо затворена заједница, већ да будемо конструктивни чланови заједнице у којима живимо, али да лобирамо за наше интересе где год, кад год и колико год је могуће. И, наравно, да родитељи уче своју децу да говоре српски језик, без тога ће престати да буду Срби. Језик је национални идентитет, а то мора да се негује.

Одакле црпеш снагу и где налазиш мотивацију да радиш више и боље?

– Неки критичари ме с времена на време оптуже да све ово радим да бих се обогатио, мада вероватно они не знају да ја изнајмљујем стан у Београду и од продаје ДВД-ија таман успем да подмирим кирију, рачуне и неке најосновније животне потребе. Да сам хтео да се богатим и да ми је то био животни циљ, кренуо бих да пљујем по Србима и сигуран сам да би се појавило милион фондација, Сорош и компанија, које би стале иза мене и сад бих, можда, пливао у неком базену на Карибима. Мене то не занима. Сви ми имамо један живот, на крају живота ми неће ништа значити ни намештај, ни техника, ни аутомобили, ни некретнине, већ спознаја да сам учинио овај свет макар за нијансу бољим. Чак и ако не успем да остварим интерес свога народа и читав овај пројекат пропадне, нека остане негде забележено да се тамо неки Борис Малагурски борио против пропасти, да се борио за нека боља времена, али није успео.

– Ипак, ја сам вечити оптимиста и борићу се док будем имао ваздуха у плућима, а ако се довољан број људи освести и створи се критична маса, променићемо много тога набоље. Мислим да је филм тренутно најбоље средство за буђење успаваних грађана Србије, па и бивше Југославије. Кад ме не неко пита да ли ћемо успети, одговорим – имамо ли избора?

__________
http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Kanada/Vesti/280835/Probuditi-uspavane-gradane

Категорије:ИНТЕРВЈУ

Tagged as: , ,

1 reply »

  1. Борис је ЦАР! Гледала сам репортажу коју је снимио у Београду у вези ћирлице и натписа на енглеском у тржним центрима. Мени лично много смета што су многе фирме исписане на латиници или имају енглеску реч у називу. Само да напоменем „Далију“, која и своје производе,козметику, назива на енглеском, шампоне , регенераторе, разне маске . Декларације су на писане наравно латиницом и врло ситним словима, ко незна енглески тешко се сналази, стим што производи нису наменјени извозу. Свака част Борису што промовише ћирлицу.

    Свиђа ми се