ВЕРА

ОПОМЕНА ПАТРИЈАРХУ – прогнани вероучитељ Милан Јездић


ОПОМЕНА ПАТРИЈАРХУ – прогнани вероучитељ Милан Јездић

Episkopi-ispod-Stepinca-300x161

Када сам се некада духовно рађао у манастиру Црној Реци, нисам могао ни помислити да бих могао опомињати србског Патријарха, па макар то било и овако.

Молитва, која да будем искрен и није молитва. Молитва се обавља у тајности, обавља се удвоје. Између човека и Бога. Ово је заправо „опомена“ Патријарху србском. А да ли сам ја кадар да Патријарха „опоменем“?

Када Црква ступа на пут јереси, онда је сваки хришћанин, човек који носи то узвишено име, позван да „опомиње“, па макар и Патријарха. Зашто да не, и он је човек одговоран за поверену му паству? Па ако сваки лаик види и осећа да је он у служби „увођења јереси у Цркву“, а не у служби Богу и своме роду, онда, по речима Св. Григорија: “Ћутањем се издаје Бог“, ја издајем Бога и Православље. А издати оно што нам је од наших светих предака предато чисто и изворно, поред Бога, значи издати себе, своју децу и своје претке.

Изгледа да је данас издаја у моди. Државни врх издаје Косово и Метохију, а врх Цркве издаје веру. Рекло би се синхронизована акција без озбиљног отпора тој издаји.

Кад гле чуда, и Црква и родољубље и ревновање за веру и за Србство, повукло се у савремене катакомбе. Оно зрно соли, које ревнује за веру и Србство, сада чучи у катакомбама широм Србије и чека моменат да народ србски осоли. Нисам песимиста, али некако осећам да Бог још не допушта да се Срби опораве од црквених и националних „нокаута“ и да Срби, а потенцијала итекако има, узврате ударац. Једноставно се не да.

Ако потражимо узрок, он сигурно није у последицама. Грехови народа су главни узрок једног оваквог стања у коме се Срби налазе. Народ следује и црквену и световну власт и тешко је очекивати од народа, изузев изузетака, да из те матрице искочи, али га то никако не ослобађа одговорности. Пред Богом свако одговара за своје (не)чињење.

Ипак, гнев Божији се излива на читав народ, понајвише због грехова народних и црквених вођа. Нарочито „јавни греси и саблазни“ онога који Црквом управља. И није овде крај и сигурно да лека има. Свакако да је лек у свенародном покајању, ако је то могуће очекивати и покајању црквених и народних вођа. Од црквених се то свакако очекује јер су они позвани да друге позивају на покајање. Па ако друге позивају, требало би и сами да то испуњавају.

Зато, нека ово буде опомена за њега, србског Патријарха, да народ србски безакоње у Цркви препознаје, осећа и прати, да се то безакоње рефлектује и на световну власт, да се рефлектује и на народ и да народ губећи Цркву и део по део територије своје, полако силази са сцене светских народа. Е, за то ми „опомињемо“ и указујемо на „пут“ којим је Црква кренула, истовремено свесни да наша слаба десница није у стању да заустави пропаст у који је „црквена и световна власт“ повела народ и да је тако нешто гордо и помислити. Ипак, јеванђелски лек – покајање (а то је Богу враћање), увек остаје као шанса сваком створењу Божијем.

о Јовањдану, 2013. године Лепосавић

извор: СРБИ НА ОКУП инфо

———-

 

1 reply »

  1. Ovaj tekst je vrlo lepo i posteno napisan, ali kome.Zar nije nepobitna cinjenica da od 1945 pa naovamo nije sustinski bilo nikakvih kriterijuma za prijem u bogoslovije.Upisivao je ko god je hteo i bezao od motike.I sada imamo sve ovo sto imamo.Da li vi gospodine Jezdicu mislite da ti ljudi veruju u Boga i da imaju minimum Srpskog nacionalnog ponosa i osecanja.Po svemu sudeci ne.Izgleda po onoj narodnoj ;Nit se Boga boje niti sveta stide.

    Свиђа ми се