ВЕРА

И неки српски епископи би да своју Цркву ставе у службу „Новог доба“ и ЕУ


И неки српски епископи би да своју Цркву ставе у службу „Новог доба“ и ЕУ

 

 НЕКОЛИКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ШТЕТНИХ ОДЛУКА И ЧИЊЕЊА У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ (1)

Пише: др Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ у пензији, наш најбољи црквени историчар и канонолог. Био је годинама руководилац пројекта Старог српског права. Његов рад на критичком издању друге књиге Законоправила Светога Саве (грађанско право) је при крају

Андреј Ћилерџић

  • Чланови данашње Комисије за промену Устава СПЦ треба да направе Уставкоји „мора да кореспондира са решењима“ најновијег Закона о верској слободи. А тај Закон ставља Цркву у службу „Новом добу“ и Уједињеној Европи која војује против помињања хришћанства у њеном Уставу
  • Последњих година се у Српској православној цркви, на жалост, умножише епископи на које могу да се односе наведене пророчке речи апостола Павла (о „грабљивим вуцима који не штеде стада“). Регрутују се из једног центра, а тај центар свима је добро познат
  • Андреј (Ћилерџић), не тако давно хиротонисан у достојанство епископа, у свом предавању при храму Светог Александра Невског у Београду, 17. новембра 2012. године супротно православној еклисиологији, дословно казује: „Циљ међуцрквених настојања јесте постизње пуног заједничког јединства, када све цркве међусобно буду признале једна другу као једнинствену цркву Христову“!
  • У складу сa таквим, неправославним еклисиолошким схватањем присуствовао је римокатоличкој божићној миси у Београду, 25. децембра 2011. године, где је одслушао Символ вере са јеретичким додатком Filioque и беседу надбискупа Станислава Хочевара, изговорену у духу „католичке вере“ у којој ће се постићи јединство свих хришћана, да би у одушевљењу, српски епископ, гласно на крају изговорио „Амин“
  • Епископ Андреј, у ствари, тражи да се Црква прилагоди „уједињавањима“, тј. нечему што је не би чинило Црквом. Истовремено жали што, како каже: „Растуће конзерватистичке и фундаменталистичке тенденције отежавају проширење, продубљење, међуцрквене породице“
  • Ово није далеко од маштања о томе како да се премости пут ка стварању глобалне религије ради учвршћивања глобализованог света на Земљи, и ради припреме за појаву Антихриста

СРПСКА православна црква има свој Устав, који није посве у складу са свештеним законодавством и светоотачком праксом, примљеном од њеног оснивача – Светога Саве. Али и тако мањкав Устав често се крши и неуједначено примењује, што за последицу има несклад у животу чланова Цркве, како оних који су духовни архипастири и пастири, тако и оних који чине њихово словесно стадо.

…Чланови данашње Комисије за промену Устава СПЦ треба да направе Устав који „мора да кореспондира са решењима“ најновијег Закона о верској слободи. А тај Закон ставља Цркву у службу „Новом добу“ и Уједињеној Европи која војује против помињања хришћанства у њеном Уставу.

Није ли и еп. Атанасије Јевтић, као члан једне такве велике комисије, себе сврстао међу оне које често, али насумице назива „еврослинавцима“? Нису ли се и на њему обистиниле речи ап. Павла: „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом (Дела ап. 20, 28-30)“.

Последњих година се у Српској православној цркви, на жалост, умножише епископи на које могу да се односе наведене пророчке речи апостола Павла, што ће се показати у даљем тексту. Регрутују се из једног центра, а тај центар свима је добро познат.

Судећи по томе, дакле, нови Устав Српске православне цркве биће по њу штетнији од данас важећег Устава, зато што он, по речима др Симе Аврамовића, проф. Правног факултета у Београду, „мора да кореспондира са решењима Закона који регулише односе државе и цркве“. Успут сам се у напред наведеној књизи (стр.83-85) задржао на таквом мишљењу проф. С. Аврамовића, написавши између осталог: „Али поставља се питање колико је Црква – Црква, или, другачије речено, шта остаје од Цркве уколико она свој Устав прави субординарно, тј. у складу са налозима државних и међународних установа?“ (стр.84).

У вези са тим питањем написао сам и ово: „Новим Законом о верској слободи мења се, односно замењује мисија Цркве. Наједном она као установа Божја мора да се повинује и саображава међународним световним законима о слободама, правима, толеранцији у међуљудским односима – она која свету непрекидно проповеда љубав и обзнањује ИСТИНУ ради ослобађања освих видова ропства. Отуда и оно наглашено у преамбули Закона позивање на: „члан 18. Универзалне декларације о људским правима, члан 9. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, члан 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члан 10. Повеље о основним правима Европске уније“ (стр. 84-85).

Тешко је побројати све штетне последице изазване одређеним неканонским одлукама и чињењима у Српској правослвној цркви, па је управо зато у наслову ове теме употребљена одредница „неколике“. И те „неколике“ штетне последице овде ће бити поменуте више у назнакама, под претпоставком и жељом да ће се неко упустити у писани дијалог који би водио ка свестранијем обелодањивању ИСТИНЕ.

То представља незаобилазни предуслов за ослобађање из ропства заблуда и фарисејства. ИСТИНА мора да претходи љубави. А ЉУБАВ, у ствари, постаје права, искрена само уколико се не раздваја од ИСТИНЕ.

Дубоки су и узнемирујући разлози који намећу ту неопходност да се, посебно данас, говори о значају те нераздвојности. Ово зато што се све више у име љубави и јединства са неправославнима запоставља значај исповедања праве вере као ненарушиве истине. У застрањивањима отишло се толико далеко да се и Спаситељеве речи, упућене Апостолима: „Ако имате вјере…ништа вам неће бити немогуће“ (Мт 17, 20; уп. Лк 17, 6) прекрајају тако што се „вјера“ замењује речју „љубав“. Тужно ми је било кад сам то извртање недавно чуо у беседи једног свештеника из Епархије шумадијске.

Слично слободоумље не чује се само из уста појединих свештеника, него и појединих епископа који не стоје чврсто у истини вере зато што превише обзира имају према нецрквеним глобалистичким кретањима у свету. И управо ради тога се све чешће на римокатолички начин тумаче Христове речи: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн 10, 16), као и речи које се на свакој божаственој литургији молитвено чују – „за јединство вере и заједницу Светога Духа“.

Ради општих глобалистичких кретања у свету, дакле, тежи се ка томе да хришћани чине „једно стадо“. Али појам „хришћани“ је данас изневерен; погрешно се поима, јер средњовековни словенски и грчки извори јасно казују да су хришћани само они који су православни, а да се отпали од њих, због догматских и многих других застрањивања, не убрајају у хришћане.

Не може бити више врста правих хришћана и правих хришћанских цркава зато што је Христос један. Следствено томе, и вера у Њега треба да је једна, што ће рећи – да је и Црква једна, о којој иСимвол вере сведочи.

Једно само истинско стадо постоји, које Цркву чини Црквом, јер је једна и глава њена – Христос. И управо у име те једне главе – Христа, свакодневно се узносе молитве за јединство хришћана у „Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“. Њеним апостолима је речено: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 19). Више је Апостола, али је један Христос и једно хришћанско стадо обједињено свезом једне исте вере која је, по апостолским речима „једанпут предана светима (в. Јудина, стих 3). Није вера, дакле, различито предана од Христа Бога и Његових „светих“ за „свете“. Овима, као светима, упућене су, у наведеној посланици, речи: „А ви,  љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вјером, молећи се у Духу Светоме“ (стих 20).

И као што не могу бити две или више глава једнога тела, тако не могу бити ни две или више хришћанских цркава. Једино тако се може поимати постојање Једне само хришћанске Цркве, на шта нас обавезује сазнање о томе да је она одговорна и послушна целим својим устројством, једној глави – Христу. Као таква, она је надахнута Духом Светим који њене чланове везује у јединство и неразрушиво тело ИСТИНОМ и ЉУБАВЉУ.

У складу са таквим еклисиолошким учењем које су нам предали Апостоли и Свети Оци, Свети Сава је у свом отачаству Србији основао Српску православну цркву. За њу је саставио Законоправило у које је сабрао учења о устројству и мисији „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“.

Да ли се, и колико, садашња Српска православна црква удаљила од онога што нам је предао њен оснивач – Сава? Напред рекох да јесте, и то умногоме. Он је учења о Цркви предао Србима онако како је и примио, што је у складу са јеванђелским и апостолским порукама:

– „Као што нам предадоше они који су од почетка били очевици и слуге Ријечи“ (Логоса), каже јеванђелист Лука (1,2);

– „Хвалим вас, пак, браћо, што све моје памтите и држите предања као што вам предадох“, каже апостол Павле хришћанима у Коринту (1.Кор 11, 2); – „Јер вам најприје предадох што и примих…“, каже такође апостол Павле (1. Кор 15,3);

– „Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за вјеру једанпут предану светима“, пише у Посланици апостола Јуде (стих 3).

*  *  *

Уместо привржености таквој освештаној пракси у Цркви, поједини архипастири и пастири словесног стада у Српској православној цркви (али и у другим помесним православним црквама) уводе новине које им нису предате. То су они који се упорно стављају у службу јалових дијалога са неправославнима које и црквом називају; стављају се у службу некаквих „међуцрквених настојања“, по речима Андреја (Ћилерџића), не тако давно хиротонисаног у достојанство епископа.

Овај нам у свом предавању при храму Светог Александра Невског у Београду, 17. новембра 2012. године супротно православној еклисиологији, дословно казује: „Циљ међуцрквених настојања јесте постизње пуног заједничког јединства, када све цркве међусобно буду признале једна другу као једнинствену цркву Христову“!

Andrej

У складу сa таквим, неправославним еклисиолошким схватањем присуствовао је на римокатоличкој божићној миси у Београду, 25. децембра 2011. године, где је одслушао Символ вере са јеретичким додатком Filioque и беседу надбискупа Станислава Хочевара, изговорену у духу „католичке вере“ у којој ће се постићи јединство свих хришћана, да би у одушевљењу, српски епископ, гласно на крају изговорио „Амин“, како је то сниматељ за телевизију лепо ухватио и пренео. И поред тога убеђује наивне и неупућене вернике Српске православне цркве да тај његов чин није заједничко мољење!

Таква схватања о вери и Цркви нису потребна српским православним верницима. За таква своја поимања место треба да тражи негде ван Србије и далеко од православних Срба. Јер то што епископ Андреј и слични њему чине, јесте учествовање у молитвама са отцепљенима од Цркве какву су нам предали Свети Оци који строго забрањују и кажњавају сваког православног хришћанина ако се моли са неправославнима.

Није реч, дакле, о „верској мржњи или нетрпељивости“; нити о бежању од разговора у настојању да се отпаломе од Цркве каже ИСТИНА која претходи сабирању и јединству у вери предатој нам дејством Духа Светога, а не дејством људског импровизовања што чини епископ Андреј ради, како каже „прилагођавања изазовима Новог доба“.

Он, у ствари, тражи да се Црква прилагоди „уједињавањима“, тј. нечему што је не би чинило Црквом, јер каже како „имамо дужност да сви будемо одговорни једни према другима“ у оном смислу како он то схвата: „Док се овај процес уједињавања на међународном, односно политичком пољу, полако остварује, овај процес би морао да тече у директним контактима у међуцрквеним односима“, па наставља: „У погледу заједничког живота европског друштва различитих култура, подељено хришћанство још увек храмље у поређењу са радом међународних политичких институција и организација“. Истовремено жали што, како каже: „Растуће конзерватистичке и фундаменталистичке тенденције отежавају проширење, продубљење, међуцрквене породице“.

То није далеко од маштања о томе како да се премости пут ка стварању глобалне религије ради учвршћивања глобализованог света на Земљи, и ради припреме за појаву Антихриста.

Да се не би рекло да претерујем, или да не схватам задњу намеру епископа Андреја (Ћилерџића), навешћу неколико његових завршних речи у поменутом предавању: „Процеси промена, који се одигравају у свету, воде нас да преиспитамо не само самосвест за међуцрквена настојања и њихову орјентацију, већ да, такође, и за саму Православну Цркву… Тек тада ће екуменски покрет бити у стању да одлучније делује у потрази за прихватљивим моделима једне људске мирољубиве заједнице у 21. веку у овом свету који се неминовно глобализује“.

Такво људско умовање не може бити по Духу Светоме, јер је исувише чулно и далеко од православне еклисиологије. Оно је потврда, истовремено и супротност, наспрам апостолских речи: „А ви љубљени, сјетите се ријечи које су већ казали апостоли Господа нашега Исуса Христа, јер вам говораху да ће се у посљедње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим безбожнијем жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су Духа немају“ (Јуд 17-19).

У смислу одговора на то куда тежи да нас усмери епископ Андреј (Ћилерџић) и слични њему, навешћу оно што сам 2004. године написао у поменутој напред књизи Христос и Христ, на стр. 99: „Уједињена Европа је сва у служби „Новом добу“. А тај покрет корене свог настанка вуче из гностицизма, неоплатонизма, источњачког пантеизма; разних видова тајанствености као што су, на пример, бела и црна магија. Од покрета „Ново доба“ посебно су угрожени једнобоштво и Црква Христова. Јер тежи да установи и свим народима наметне заједничку религију, а помоћу ње и владу за читав свет. На тај начин биће остварени основни предуслови за појаву Антихриста који ће сваком народу показивати „сва царства овога свјета и славу њихову“ уз обећање: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 8-9). Али Бог ће дати да се међу народима нађу и они који ће на такву примамљиву и заводљиву понуду одговорити Христовим речима: „Иди од мене Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4, 10).

Исте те 2004. године, у наведеној књизи (стр. 98-99) написао сам и ово: „Како ће се правоверни Срби осећати у Уједињеној Европи кад ова од њих захтева да само са заборавом могу постати њени чланови? Захтева се, у ствари, да Срби забораве своју историју, традицију, самобитност, тако што ће све то подредити начелима и правилима која намеће Уједињена Европа. Зато се често питам: Зашто се од мене тражи да се мењам, а ја тако нешто ни од кога не захтевам? Зашто, другим речима, овакав какав јесам не одговарам тој Уједињеној Европи, иако мени не смета сусед друге народности или друге вере? Шароликост у свету није пука случајност; она је Богом дата. Иако ту шароликост потискујемо неком унификацијом, односно уравнивањем, не градимо ли својеврсну Вавилонску кулу која се лако може стропоштати, после чега би се ствари опет вратиле на поредак по Божјој вољи, не по вољи човека“.

Нису ли: тероризам и трговина дрогом светских размера; презадуженост код међународних банкарских фондова до банкротсва; све учесталије изазивање грађанских ратова тамо где се хоће; наметање санкција, ембарга и блокада; насилничко прекрајање државних граница појединих суверених држава; преобликовање идентитета људи; масовна злоупотреба моћних медија са циљем да се сатанизују читави народи; оснивање трибунала, са крајње тенденциозним, неправедним циљевима; ширење осећаја опште несигурности; озакоњивање истополних бракова и др. – плод спровођења идеја о глобализацији света уз помоћ уједињавања Европе?

(Из ширег текста који објављује часопис за духовни препород „Свети кнез Лазар“ )

***

НЕКОЛИКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ШТЕТНИХ ОДЛУКА И ЧИЊЕЊА У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ (2)

  • Многи верници у СПЦ дубоко су прожети свешћу о потреби живљења у вери по јеванђелском смислу. Али такви данас, на жалост, нису у милости код многих архипастира и пастира који су задужени да нам намећу и проповедају идеје о зближавању и уједињавању са неправославним верницима; о потреби и значају да папа римски, његови кардинали, надбискупи, бискупи, фратри и верници у што већем броју дођу у Ниш 2013. на обележавање јубиларног седамнаестог века Миланског едикта
  • Могу да разумем представнике државних власти у Србији, и Општине Ниш, у томе што од обележавања таквог јубилеја очекују вишеструку добит. Не могу, међутим, а да се не замислим – какву црквенодуховну корист од тога може да има Српска православна црква, односно њени верници?
  • Славље таквог нивоа, па и већег, требало је организовати у Милану, а треба имати на уму и то да цар Константин није као хришћанин рођен у Нишу, него као незнабожац. Али некоме је стало до тога – да се чином славља на тлу православне Србије демонстрира моћ и бројност присутних римокатоличких и других верника
  • Манастир Студеницу нам је Свети Сава предао са обавезом да она буде узор богослужбеног поретка у читавом његовом Отачаству. У манастиру Жичи је са узвишеног места надзирао да ли се богослужење врши онако како је и сaм од мудрих црквених Отаца примио. А сада су та два манастира узор прекрајања и импровизовања наслеђеног богослужбеног поретка; претворила су се више у туристичка средишта

Пише: Миодраг М. Петровић

ПУТ ка глобализацији света уз помоћ и некаквих „међуцрквених настојања“ није јеванђелски пут, јер не води тражењу најпре Царства небеског, већ Царства земаљског, заснованог на владавини јачег.

Оглушују се глобалисти о Христове речи: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову…“ (Мт 6, 33). Пут Цркве је различит од пута којим иду глобалисти.

Суштина и устројство Цркве је такво да се она не може ставити у службу неправедног света проистеклог из глобализације по људском плану, а не по Божјем плану. Зато не пријања за правоверну душу Србинову оно за шта се заносно залаже епископ Андреј (Ћилерџић).

Верници очекују да их архипастири и пастири уче јачању у вери, а не у идејама о „међуцрквеном настојању“, о Уједињеној Европи и „Новом добу“. Такве идеје нису услов за спасење душе, као што ни знање многих језика, или поседовање разних диплома, нису од помоћи ако нисмо прожети оним што казују и значе јеванђелске речи: „Вјера твоја спасла те је“ (Лк 17, 19); „све је могуће ономе који вјерује“ (Мр 8, 23); „Не бој се, само вјеруј“ (Мр 5, 36); „како си вјеровао нека ти буде“ (Мт 8, 13); „и све што узиштете у молитви, вјерујући, добићете“ (Мт 21, 22) и др.

А сви треба једнако да верују зато што је Један Онај који нам је њу открио и предао, у складу са сведочанством јеванђелиста Јована: „Овај (тј. Логос – Христос) дође за сведочанство, да свједочи о свјетлости, да сви вјерују кроз њега“ (Јн 1, 7).

Многи верници у Српској православној цркви дубоко су прожети свешћу о потреби живљења у вери по јеванђелском смислу. Али такви данас, на жалост, нису у милости код многих архипастира и пастира који су задужени да нам намећу и проповедају идеје о зближавању и уједињавању са неправославним верницима; о потреби и значају да папа римски, његови кардинали, надбискупи, бискупи, фратри и верници у што већем броју дођу у Ниш 2013. године на обележавање јубиларног седамнаестог века Миланског едикта 313. године.

Могу да разумем представнике државних власти у Србији, и Општине Ниш, у томе што од обележавања таквог јубилеја очекују вишеструку добит. Не могу, међутим, а да се не замислим – какву црквенодуховну корист од тога може да има Српска православна црква, односно њени верници, имајући у виду, између осталог и то – да је славље таквог нивоа, па и већег, требало организовати у Милану, као и то – да цар Константин није као хришћанин рођен у Нишу, него као незнабожац. Али некоме је стало до тога – да се чином славља на тлу православне Србије демонстрира моћ и бројност присутних римокатоличких и других верника.

Челници и организатори из редова Српске православне цркве, који желе и све чине да римски папа ипак дође у Србију, најпре би требало да се потруде да сопствене редове збију и Српску цркву представе јаком у духу какву нам ју је предао њен оснивач, Свети Сава, који је и писаном речју римокатолике сматрао јеретицима.

Зато се питам: је ли требало Јовану, епископу нишком да за Телевизију Србије дa изјаву како на том јубилеју у Нишу треба да се нађу, првенствено, поглавари Старог и Новог Рима. И уместо да се у Српској православној цркви види „настојање“ у васпостављању богослужбеног и другог црквеног поретка, који данас није онакав какав нам је предан од оних који су поштовали оно што им је предано, пренаглашено се брига води о припремама и о форми ради што скоријег постизања „јединства цркава“.

Манастир Студеницу, на пример, Свети Сава нам је предао са обавезом да она буде узор богослужбеног поретка у читавом његовом Отачаству. У манастиру Жичи је са узвишеног места надзирао да ли се богослужење врши онако како је и сaм од мудрих црквених Отаца примио. А сада су та два манастира узор прекрајања и импровизовања наслеђеног богослужбеног поретка; претворила су се више у туристичка средишта.

Донедавно је манастир Љубостиња одолевао притисцима од стране бив. епископа Атанасија Јевтића да престане са улогом окупљања и напајања верника у духовности и неизмењеном вршењу Божаствене литургије. Однедавно је новопостављени епископ крушевачки Давид насилнички то прекинуо, чиме је ревносне вернике одвратио од уобичајеног црквенодуховног свијања око Љубостиње.

Тако се на поменутим манастирима, због промењене њихове улоге у смислу да мање служе верницима, а више туристима, потврдило светоотачко учење које гласи: „Не освећује место човека, него човек место“, што значи да манастир постаје свет онолико колико му је епископ свет и колико у њему има светих подвижника, не посетилаца као туриста.

Човек чини и говори у складу са оним што представља садржину његове душе. Из себе не може да изнесе и на другог пренесе нешто што нема. Ако нема свест о вредности праве вере, а архипастир је, или пастир, како може да паствује (израз Светога Саве) поверено му словесно стадо?! Да би се то боље схватило, вредно и поучно ће бити ако се задржимо, са забринутошћу, на „Интервјуу са његовим преосвештенством г. Давидом, епископом крушевачким“, објављеном у „Богољубљу – листу Богомољачког покрета Епархије крушевачке“ за април 2012, у бр. 2, на стр. 2-9. Интервју је водио о. Иван Милановић, протонамесник, 8. марта 2012. године у Крушевцу.

Суштина изјава епископа Давида своди се, углавном, на настојање да преобликује душе ревносних верника; на употребу недоличних израза, какви ни кочијашима не пристоје; на сервилност према онима који су му омогућили да постане епископ, односно према својим учитељима као „визионарима“, јер настоје да реформама и „међуцрквеним настојањима“ преобликују Српску православну цркву; они су му узор за слично, и још горе, поступање. Тиме показује колико није у стању да схвати и прихвати значај и начин јеванђелског, апостолског и светоотачког „преношења“, односно предавања утврђеног црквеног учења и праксе.

Тако, епископ Давид за ревносне вернике каже да су „хришћани само по имену, тврдоврати и умртвљени“. На те мисли кад у наставку истиче да „није за похвалу агресивност и задртост неких људи и групација; њихово добровољно и намерно незнање, па и ревновање, не по разуму. Та и таква незнавеност тих хришћана и особа тиче се литургичког предања и његовога богатства… Упркос томе, они себе сматрају позваним да свима, укључујући и самог епископа, дакле свима који нису као они, издају признанице и потврде о православности?!“ (стр. 3). Такође на те мисли кад каже да „не разумеју суштину ствари“ кад се ради о измењеном чину вршења Божаствене литургије. Зато их софизмима овако подучава: „Познаваоцима историје богослужења и мноштва литургичких Анафора итекако је јасно да је старо уствари ново, а да је ново уствари старо!“… „Познаваоци древних литургичких Анафора, које незнавени и неразумни и пакосни зилоти и гочобије у нас називају новотарцима, ништа суштински не мењају када указују на места и моменте у, рецимо, Златоустовој и Василијевој Литургији…“ (стр. 5).

У стилу неуобичајеног архипастира који сматра да га епископство чини недодирљивим и кад дубоко греши и ружне речи изговара, епископ Давид се критички обраћа правоверним и ревносним члановима Цркве, сматрајући, како каже, да „су се они засад управо непоправљивом тврдоглавошћу нашли у безизлазној позицији, и у стању окамењености“ (стр. 9); они су „незнавени и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи“ (стр. 7). „Ту су се, каже даље, обрели и самозвани борци за веру, полутани, смутљивци и опадачи који патолошки ненавиде све оне који неће да губе време у испразном надметању са њима, погубљенима на Интернет – Мрежи“ (стр. 7). Затим епископ Давид ревнитељима у јеванђелској вери даје квалификацију: „…њихово огавно неваспитање и њихов ноторни безобразлук постали су њихово додатно оптерећење!“ (стр. 7). Питам га – зашто се упустио да губи време у, како каже, „испразном надметању са њима“, тј. са ревнитељима у вери? Можда је тиме хтео да покаже како обилује прљавим изразима?!

Ако епископ Давид у ревносним верницима, који су кроз сву историју били прави чувари Цркве Христове, види, како каже, „домаће незналице богословља и полутане и завидљивце и рекла – казала смутљивце и мешетаре, па и хулигане…“ (стр. 8), зашто онда осећа толики страх кад им поручује: „Љуто се варате ви који мислите да ћете у оквиру граница епархије крушевачке вратити православље у форму – црквено – мртвено, и задржати га у форми црквено – мртвеног!… Варате се у нади да ћете баш ви, са вашим јатацима моћи да претворите Православље у своју слику и прилику!“ (стр. 8-9).

Зашто се толико боји оних које „окамењеним“ сматра?! Мртвог вука се нико не боји; може слободно и реп да му мери, ако жели.

Више разлога има због којих сам навео одређене одељке из интервјуа епископа Давида. На основу тога може се видети његов речник као одраз нивоа васпитања и као копија речника бив. епископа Атанасија Јевтића. И као што сам својевремено овоме написао да остављам читаоцима на процену: о коме више говоре такви прљави изрази – о ономе који се њима служи, или о ономе коме се упућују, тако и сада нека исто то важи за епископа Давида.

Наиме, читалац нека закључи ко је „огавно неваспитан“ и „безобразан“? Правоверни хришћани свакако нису, јер им управо правоверје, којим су дубоко прожети, не дозвољава да се служе недоличним изразима и неоснованим квалификацијама. ИСТИНА у вери, којом су по Јеванђељу испуњени и због тога прибрани, сама све казује.

У том интервјуу се оцртава и ниво богословског знања епископа Давида. Његови узори богословља су поименце наведени: бив. епископ Атанасије Јевтић, митрополит црногорскоприморски Амфилохије, епископ бачки Иринеј, епископ жички Хризостом, епископ браничевски Игнатије, проф. Ненад Милошевић и, како каже, „колосални, планетарни богослов, митрополит Пергамски Јован Зизјулас“. Додатно наглашава: „Међу њима какав је само колосални подвижник – изградитељ Цркве на свим пољима – епископ бачки Иринеј! Какав је само неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве он исти! Па какав само колосални подвижник и визионар богословља епископ Атанасије Јевтић, неуморни ревнитељ у својој Српској и паралелно у целој Цркви Православној!“ (стр. 8).

Е, овде важи она народна: „Певам песму онога чији хлеб једем“. Није ли додела епископу Давиду епархије крушевачке цена за војевање против затечене црквености и духовности код ревнитеља за веру о којој се у Јеванђељу говори?! Није далеко од памети да се потврди да његов „неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Иринеј бачки“ представља напред поменути центар за кројење новог лика Српске православне цркве, која, на жалост, треба да се разликује од оне какву нам је предао њен оснивач – Свети Сава, и која мора бити спремна да се у сваком тренутку укључи у служење „међуцрквеним настојањима“ ради зближавања са римокатолицима и припадницима других вероисповести на путу ка глобализацији.

Ради спремности на такву мисију је и поменути епископ Андреј (Ћилерџић) добио епископско достојанство. Основано се, дакле, може очекивати да ће и свака следећа додела епархије бити цена за покорност и обавезно служење „Новом добу“. Спремност за такво служење постала је сновни предуслов и квалификација за хиротонију у епископско достојанство и за добијање епархије на управу. Увелико поновљена таква пракса последњих година најречитије говори о томе.

Зато епископ Давид није у стању да види дубље и даље од наведених узора за његову еклисиологију и теологију. Те узоре је попут завесе ставио испред себе, од које не може, или неће, да види Светога Саву и Велике црквене Оце, јер се са овима не може у свет „Новог поретка ствари“.

Др Миодраг М. Петровићнаучни саветник Историјског института САНУ у пензији, наш најбољи црквени историчар и канонолог. Био је годинама руководилац пројекта Старог српског права. Његов рад на критичком издању друге књиге Законоправила Светога Саве (грађанско право) је при крају

(Из ширег текста који објављује часопис за духовни препород „Свети кнез Лазар“)

_______________
Извор: Равногорски покрет Вишеград Дражевина

1 reply »