БАРИКАДЕ

ТАБЛОИД – Јелена Бјелица: НЕМА СЕКСА БЕЗ ЕУЛЕКСА


Јелена Бјелица: НЕМА СЕКСА БЕЗ ЕУЛЕКСА

ЕКСКЛУЗИВНО:
Наркоманка Ирина и лезбијка Урлика: ко на Косову и Метохији Србима кроји будућност?

***01.02.2013. ТАБЛОИД 

Ко су службеници такозване међународне заједнице у Србији, какве су им биографије и са каквим препорукама долазе на стратешки најважније функције? Чињенице говоре да су „кадровска решења“ која стижу по налогу Европске уније и других „фактора“ који одлучују о животу и смрти на овом делу Балкана, невероватна, скандалозна, бесрамна и чешће провоцирају међунационалне конфликте него што их смирују. Таблоид је тим поводом истраживао биографије Ирине Гудељевић, портпарола мисије Еулекса на Косову и Улрике Луначек, известиоца Европске уније за Косово.

пише: Јелена Бјелица
Irina-Gudeljevic

Углађена гласноговорница мисије Еулекса на Косову, Ирина Гудељевић, потпуно је непозната српској јавности, упркос томе што врши једну од важнијих функција у организацији које одлучују о судбини Србије. Ипак, добро упућени извори говоре да је госпођица Гудељевић, из Баточине код Крагујевца, својевремено била регистрована као наркоманка, те да је успут „продавала опијате локалних албанског трговаца смрћу“.

Наравно, Ирина Гудељевић није „пала са небеса“ у наручје Еулекса, а и њен породични педигре говори нешто. Наиме, њен отац Божидар, као „грамзиви и болесно амбициозни лекар опште праксе“, био је дословно протеран из Лебана због проневере неког новца, и касније се настанио у Баточини. И ту је више био опседнут примањем мита него лечењем грађана, а забележене су у његовој „пракси“ два смртна случаја од пенцилинског шока, због чега никада није одговарао.
У Баточину је дошао са новом супругом Душицом, пошто је претходну избацио из куће заједно са сином из тог брака. Душица је дошла из Приштине као зубар, са врло лошом репутацијом, заправо као врло нестручна и конфликтна личност, склона аферама и подметањима. Ипак, Божидар је остао у Баточини и ту саградио огромну кућу (где и данас живи) и отворио приватну праксу. У пензију је отишао почетком деведесетих, а 1991. године, био је и кандидат за народног посланика, али је неславно пропао на изборима.

Друга супруга Душица му је родила две кћери, од којих је Ирина као старија, била стално проблематична. Још у основној школи је уз помоћ сталне протекције некако стигла до прилике да упише крагујевачку гимназију, али је због опијања и дрогирања током школовања премештена у Јагодину, да би после мучних четири године уписала Филолошки факултет, али је на томе све и завршено. Наставила је по старом користећи дрогу коју су јој редовно испоручивали извесни Албанац Бобаја и Ром по имену Звонко, који су, иначе, били чувени нарко-дилери у Баточини.

Ирина је пар пута нађена у бесвесном стању, а њено стално друштво били су брат и сестра Јовановићи, такође наркомани. Њихова мајка је радила у Дому здравља Баточина као медицинска сестра заједно са Душицом и „покривала“ је локалне продавце дроге, од чега је и сама добро зарађивала. Локални полицајци су Ирину Гудељевић често скидали мртву пијану са кафанских столова, а чувени су били и њени испади и проблематична понашања…

Пред крај деведесетих, прикључила се организацији „Отпор“, и ту почиње, на неки начин, њена политичка каријера. У међувремену је дословно купила диплому Учитељског факултета у Јагодини. Удружила се и са једним наркоманом у Мајданпеку, где се убрзо запошљава као водитељка на локалној телевизији. И ту је одржавала све врсте односа са Албанцима, нарко-дилерима…

У животу Ирине Гудељевић, случајно, посредно или на неки трећи начин, улогу је имао и председник општине Баточина (у два мандата) Радиша Милошевић, који је такође повезан са албанским нарко-дилерима, вероватно још од времена кад је студирао у Приштини. У његовој кући полиција је једном приликом пронашла и узгајалиште марихуане, али се уз велики новац и подршку Демократске странке докопао још једног мандата па је све брзо заборављено.

Коначно, госпођица Гудељевић, упркос скандалозној биографији која стоји иза ње, пре неколико година је препоручена Еулексу (како од стране ДС, тако и од „албанских пријатеља“), а у њеном ЦВ-ју, на високом месту је истакнуто и чланство у „Отпору“, као доказ да је „радила против Милошевића“. Нигде нема ни алкохола ни дроге, сексуалних суноврата и других ружних детаља са којима ни у једној цивилизованој држави не би успела да се запосли ни као чистачица, а не као портпарол Еулекса.

 

Ulrike-Lunacek

Још једна „икона“ евроатланске кадровске политике на Балкану, свакако је Улрике Луначек, посланик у Европском парламенту (ЕП) од 2009, портпарол за спољне послове Групе зелених, а касније известилац за Косово ЕП, председник групе ЛГБТ у ЕП и активиста у скупштинским Одборима за грађанске слободе и за права жена…
Рођена је 1957. године у Кремсу, Аустрија, средњу школу је завршила у Бечу, а студирала је у месту Боне, држава Ајова, САД. Дипломске студије, (преводилац енглеско-шпанско-немачки) завршила је на Универзитету у Инсбруку, у Тиролу. Од 1979. до 1982. била је ко-оснивач и помоћни социјални радник у првом склоништу за претучене жене и њихову децу у западној Аустрији. До 1995. Улрике Луначек радила је као новинар, уредник, преводилац и наставник у развојном образовању и кампањама у феминистичким и невладиним организацијама за геј-заједнице (ЛГБТ). Била је прва политичарка из Аустрије која се јавно борила за права лезбијки и посланик у аустријском парламенту, као портпарол аустријске Партије зелених за спољне послове и питања развоја као и за равноправна права лезбејки, геј, бисексуалних и трансродних групација.
Њен долазак на Косово, посебна је прича и има везе са њеним лезбијским аспирацијама и ширењу ЛГБТ идеја „на подручја заосталог Балкана“, баш међу Албанцима, који су традиционално конзервативни (мада је од тога мало шта остало после доласка Американаца). Наиме, Улрике Луначек се сама пријавила да буде известилац Европског парламента из Приштине, након што је упознала пар Албанки, политичарки, сличне сексуалне орјентације, међу којима се истакла декларисана лезбијка Едита Тахири (бивша представница албанске делегације у преговорима са Србијом), али и председница Косова Атифете Јахјага, која, упркос „службеној удаји за мушкарца“, свесно и подсвесно нагиње женском бићу и телу. О томе се на Косову међу Албанцима не говори јавно, али „у пола гласа“ за ово сви знају. Али, каква је Улрике Луначек као политичар који кроји судбину Србије? Мада на неки волшебан начин медији у Србији избегавају да цитирају њене претње, Луначек се потрудила да у свакој прилици запрети влади у Београду, „да се не шали са својом европском перспективом“ и да „нико у Србији не може да се нада било чему док не призна Косово као државу“. Њене присне пријатељице, Албанке из Приштине на утицајним местима, сада чине један озбиљан геј-клуб, чија политичка снага расте из дана у дан. Са друге стране, из Аустрије стижу информације да је Улрике Луначек обавила „епохалан посао као мисионарка ЛГБТ популације“, а да ће последице по патријахалност Албанаца бити „неповратне“!

Чему нас учи ова прича о две жене и једној политици? Европска унија, као стари Рим, шири расну, етничку, сексуалну и свака другу декаденцију, до коначне пропасти. Може ли Србија избећи судбину цивилизацијског контејнера, препуног овакве трулежи?

2 replies »

  1. Autor ovog teksta,Jelena Bjelica,je psihicki poremecena licnost.Tako da je tekst odraz njenog psihickog stanja i sudeci po svemu,ne bas velike maste i loseg obrazovanja.Ovoj osobi istina nije svojstvena tako da je tekst tako i napisan.Gospodjici Bjelici predlazem da se ne bavi novinarstvom i zatrazi psihijatrijsku pomoc.

    Свиђа ми се