АУТОРИ

ФБР ФЕЉТОН: Часлав Кузмановић – Маске су пале (1)


Мини фељтон: Са чим се Русија суочава као председавајућа „Групом 20“ (1)

Маске су пале

Часлав Кузмановић

 

„Русија свету нуди партнерство цивилизација“ — Сергеј Лавров, шеф руске дипломатије на међународној конференцији „Русија у Свету моћи XXI века“, (Фонд стратешке културе, 7. 12. 2012)

„Проблеми глобалног карактера одређују садашњост и будућност народа и држава.“ — Сергеј Караганов, декан Факултета светске економије и политике Националног истраживачког универзитета „Виша школа економије“ (Руска реч, 29. 10. 2012)

01.02. 2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

У складу са опредељењем да учвршћује своје позиције у сфери управљања глобалном економијом, Русија је у суботу 1. децембра 2012. преузела једногодишње председавање у „Групи 20“ — неформалној заједници највећих економија света. Земље учеснице представљају 90% светског БДП, 80% светске трговине и у њима живи две трећине светског становништва.

Русија је, кроз речи свог председника Владимира Путина, изразила спремност да заједно са земљама БРИКС-а на предстојећем самиту Г-20 уложи озбиљан напор како би се поправило стање постојеће светске економске архитектуре које је довело капитализам до озбиљне и свеобухватне кризе.

Постојећа криза се оцењује као највећа од Другог светског рата. Maда се то негира и маскира, утемељеност кризе је у циљној функцији носилаца неолибералног капитализма — максимални профит крупног капитала а не благостање друштва .

Профит као темељни критеријум понашања свих делова друштва довео је до тешких деформација читаве скале друштвених вредности. Између осталих, и личног морала, као и друштвеног морала. Отуда и висока толеранција неолибералног, вулгарног капитализма, према социјалној неједнакости. При неравнотежној расподели, кризе су законитост: „од 1970. до 2008. године, у свету је било 124 банкарске кризе, 208 курсних криза, 63 дужничке кризе, 42 двоструке и 10 троструких криза.“ (IMF, Initial Lessons of the Crisis, 2009).

Криза је била намерна

 

Криза није морала настати, јер је у суштини последица политичких одлука о неравномерној расподели дохотка између рада и капитала. Таква неправедна расподела је маскирана доктрином да ће у условима искључивог постојања приватне својине, развој друштва (државе) наступити као природни резултат тржишног аутоматизма и његове невидљиве руке, а у условима опште приватизације, либерализације, дерегулације и уклањање свих контролних механизама државе.

Доказано је да невидљива рука тржишта не постоји, да се у кризама појављује гвоздена рука државе (национализација банака, посрнулих привредних џинова), а за оне слабије који неће „добровољно“ да примене неолиберални самоуништавајући модел, приправна је и челична рука НАТО пакта. Одавно се зна, а и озбиљни научници, попут нобеловца Џозефа Штиглица, јавно тврде да је слободно тржиште утопија. Неолиберали не одступају од своје демагошке тврдње да нуде „универзални модел будућег уређења света.“

Намерно се ствара лажна аналогија између глобализације и универзалности. Универзалност припада људским правима, слободама, култури, демократији, док се глобализација односи на технике, тржишта, информације…

Највидљивије светске последице овог „универзалног“ модела су да богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији, и да непрестано расте светска армија незапослених која у овом моменту премашује бројку од 200 милиона радно способних људи. Запад нуди „решење“ примењено у Првом и Другом светком рату. Због тога је, током предстојећег самита Г20, на Русији и земљама БРИКС-а огромна одговорност и задатак да понуде нова и другачија решења одрживог развоја светске привреде која ће да зауставе и преокрену ретроградне токове који су већ виђени.

Овај задатак је изузетно тежак јер је неолиберализам „конзервативна доктрина која не дозвољава промене и тражење алтернатива, будући да промовише један неупитни модел устројства модерног друштва, као нову месијанску концепцију ‘савршеног друштва’“ (Загорка Голубовић, Моји хоризонти, 2012.)

ММФ и Светска банка јављају се у том „савршеном друштву“ као „неприкосновени налогодавци новца којима условљавају путеве промена и умишљеног развоја“. Многи сматрају (међу њима и амерички интелектуалци) да је друштвени систем који нуде неолиберали толико „дехуманизован диктатом логике профита да уништава људски смисао постојања“. Такође, са неподношљивом лакоћом се потире креативна својеврсност у историјским токовима различитих цивилизација и култура (Голубовић, исто).

Због тога ће један од најважнијих задатака Русије као председавајућег предстојећег самита Г-20 бити покушај промене структуре моћи ових прозападно усмерених финансијских силника, а у складу са постојећом и надолазећом снагом брзо растућих економија и појавом нових центара економске и трговачке моћи у свету.

По Голубовићкиним речима: „Са протеривањем социјалне државе (‘државе благостања’) избачене су из демократских принципа вредности: социјална једнакост, солидарност и социјална правда, а завладале су прагматичне/утилитарне вредности (корисности, и то пре свега са аспекта појединца/приватног власника), служећи интересима појединачног добра, док се ‘опште/јавно добро’ одбацује као остатак комунистичке прошлости.“ (исто).

Банкарске канџе

 

Ако се погледа структура актива и прихода великих банака и завири у било чије брзо и нагло богаћење, видљиво је да се општа и јавна добра „одбацују“ право у њихове канџе. Брзо и лако стварање огромног капитала провоцира криминализацију друштва, тероризам, нереде, грађанску непослушност.

Неолиберални капитализам носи у својој суштини стварање „дугорочно неодрживе неједнакости у друштву а самим тим спречава дугорочно одрживи, стабилни раст привреде“ (Љубо Јурчић: „Велика трансформација за излазак из кризе“, Acta Economica, год. 9, бр. 14 / фебруар 2011). У свакој држави, на регионалном и глобалном нивоу.

Наднационални, необуздани и у великој мери шпекулативни финансијски систем му служи као „невидљива рука“. Свој опстанак, неолиберални капитализам може одржавати једино у условима сталног произвођења политичке и економске нестабилности, даљом пљачком и поробљавањем слабих и немоћних, изазивањем грађанских ратова и отвореним колонијалнима агресијама.

У оваквима условима већина светског становништва је осуђена на економску и сваку другу бесперспективност до самоуништења (ниском стопом природног прираштаја) или уништења од стране креатора „економије олоша“. Неолиберално дефинисање „слободе“ и „демократије“ у транзиционим земљама подразумевало је пљачкање државне својине, растурање унутарсистемских привредних, транспортних, научних, образовних и културних веза.

Како је стање светске привреде једна од сталних тема самита Г- 20 није на одмет да широј читалачкој публици представимо досадашње домете неолибералног капиталистичког модела и изазове пред којима се налази Русија као председавајући групом.

Ми више Америку не разумемо

 

И поред свакодневног промовисања „економског опоравка“ за многе у САД глад је постала део живота. Средња класа наставља да се топи, а број Американаца који живи у сиромаштву непрестано расте. Употреба државних купона за храну је на рекордној висини а државних складишта хране за сиротињу нема довољно. Многи свакодневно не стигну до пуног казана.

Број грађана који примају купоне за храну већ је превазишао укупан број становника 25 савезних држава САД. Током октобра 2008. године 30,8 милиона становника је примало купоне за храну, а у августу 2012. тај број је нарастао на 47,1 милион. Једно од четворо америчке деце је прималац купона за храну. Процена је да ће половина све америчке деце бити примаоци купона за храну пре него што напуне 18 година живота.

Званични број сиромашних износи 49,7 милиона, а од тога 6 милиона им се придружило у претходне четири године.

Један од свака четири радника у САД не зарађује довољно за основне потребе. Око 57% све деце живе у домаћинствима за које се сматра да су сиромашна. За близу 100 милиона грађана САД се сматра да су сиромашни или да су близу сиромаштва.

Породично бескућништво у престоници Вашингтону (једном од најбогатијих региона у савезној држави) повећало се за 23% од како је почела последња економска рецесија.

Истовремено, према Националном савету за унутрашње ресурсе, око 40% све хране у САД се на разне начине редовно баца (по Мајклу Снајдеру: „Двадесет чињеница о глади у Америци“, Видовдан, 28.11. 2012).

Сиромаштво, страх, расизам и недостатак солидарности су препознати као главни покретачи оружаних масакра по школама, од стране познатог америчког редитеља Мајкла Мура. Део одговора Мур види и у политици САД према остатку света.

„Ми смо земља чије вође званично санкционишу насиље, а у исто време спроводимо насилне акте да би често постигли неморалан циљ. Изводимо инвазије на земље које нас нису напале.“

Мур квалификује САД да је настала на геноциду и изграђена на леђима робова.

„Поклали смо 600.000 једни других у грађанском рату. Припитомили смо Дивљи запад револвером и силујемо и тучемо наше жене без милости и у запањујућем броју — на свака три сата једна жена бива убијена у САД, на свака три минута је силована, а на сваких 15 секунди пребијена“.

Осврћући се на демократију у САД, Мур констатује да је лажљиво уверење да су највећа демократија света, јер је одзив на изборима мањи од било које западне демократије. Народ се смишљено одучава од одлучивања. Управљање се препушта “експертима“, технократама.

Критикујући принцип по коме свако брине своје бриге а на туђе се и не окреће, Мур је изнео запажање да у свету постоје другачије цивилизоване земље где цела нација има користи од тога што људи брину једни о другима. (Танјуг, 25. 12. 2012.)

Захваљујући важећој неолибералног догми богатих, „амерички сан“ не одсањају милиони америчких грађана лишени елементарних људских права: права на социјалну и здравствену заштиту, права на више образовање због високих школарина на универзитетима, права на интеркултурну комуникацију, пошто су етничке заједнице своју културу могле практиковати само у националним гетима, без утицаја на доминантну западну/америчку културу како се не би одрекла оружја и пљачке.

Критички настројени Европљани увиђају погубност америчког модела неолибералног, тоталног капитализма. Познати новинар немачког Шпигла, Јакоб Аугштајн тврди да је Америка уништена тоталним капитализмом и да је унапред изгубила изборе јер избора и нема много у условима непостојања демократије онако како је Европа схвата. Одлучивање је подређено интересима војске, банака и индустрије („Уништени тоталним капитализмом — Америка је већ изгубила изборе“, Advance.hr, 6. 11. 2012).

„Истина је, да ми више једноставно не разумемо Америку. Гледајући је из Немачке и Европе, видимо страну културу. Политички систем је у рукама крупног капитала и лобиста. Провере и равнотеже су пропале. Перверзна мешавина неодговорности, похлепе и верског фанатизма доминирају јавним мњењем.“

(Крај првог дела)

1 reply »