Биљана Диковић

Ранко Гојковић: Година без Кијука или о “Хришћанству без Христа”


Ранко Гојковић: Година без Кијука или о “Хришћанству без Христа”

Примиче се прва годишњица од тужног растанка са учитељем патриотске Србије – Предрагом Драгићем Кијуком. Као да је Свемилостиви Господ желео да сачува овог националног борца осетљиве душе, од искушења кроз која је његов народ прошао у протеклој години. Јер речи српског песника – мене све ране мога рода боле – као да су написане за Кијука и не могу ни да замислим колико би њега болеле неправде космичких размера Запада према Србима, које су обележиле 2012. годину.

02.02.2013. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Kijuk

Можда ће ово некоме звучати патетично, али заиста мислим да је сваки сусрет са Пеђом био изузетно драгоцен. Било да се радило о разговору у кући, кафани, на улици или митингу, на предавању или промоцији, Пеђине речи су се урезивале дубоко у срце. Био сам у прилици да упознам или слушам многе познате посленике речи, али са изузетком појединих духовних лица СПЦ и РПЦ, ни један световни човек кога сам упознао ни приближно није имао ту моћ да се његове речи слушају са тако усрдном пажњом и да се урезују не у памћење, него директно у душу човекову. И оно што је карактеристично, што ми се учинило као један утисак са неколико скупова посвећених Предрагу Драгићу Кијуку и његовом делу, чак и најближи пријатељи и познаваоци нису знали за многе детаље из његовог живота, који се нису тицали његовог приватног живота, већ су били од општег националног значаја. На овогодишњем Сајму књига појавила се и прва књига о Предрагу Драгићу Кијуку. Уверен сам да ће се његов национални рад све више изучавати у временима која су пред нама, па се у овом тексту нећемо бавити биографским детаљима.

Приликом једног од последњих сусрета са Предрагом, он ми је рекао да очекује излазак своје нове књиге и да би било добро да се у Србији штампа књига Олге Четверикове “Завера папизма против хришћанства”. Питао ме је да ли бих могао ступити у контакт са ауторком и превести ту књигу. Ја сам по том питању брзо одреаговао и рад на превођењу књиге већ је био у току када је стигла тужна вест о Пеђиној смрти. Када сам, благодарећи љубазности Предрагове породице, одмах по изласку његове нове књиге, имао исту у руци, морам да признам да сам био помало изненађен насловом “Хришћанство без Христа”. Ово пишем због тога да се види колика је била ширина Предрагове личности. Јер он препоручује издавање књиге о папизму у тренутку када очекује излазак сопствене књиге на исту тему. Међутим, када сам прочитао књигу “Хришћанство без Христа”, видео сам колико је било потребно да те две књиге скоро истовремено изађу пред српског читаоца. Предрагова књига, пре свега говори о вековном геноцидном односу паписта према Србима као православном народу, док књига Олге Четверикове говори о тој истој борби против Православља у планетарним размерама, о томе како је Ватикан прерастао у политичког гиганта, истовремено се потпуно срозавши на духовном плану. Предраг је осетио да те две књиге једноставно надопуњују једна другу. О тој књизи “Хришћанство без Христа”, желео бих рећи неку реч више.

После читања поменуте Кијукове књиге, поређење са познатим делом Николаја Јаковљевича Данилевског “Русија и Европа”, јавља се и нехотице. Данилевски карактерише културно-историјски развој неке цивилизације са пет карактеристичних особености, али за нашу тему главни је следећи његов закључак – темељни принципи једне цивилизације не могу се пренети на другу цивилизацију, то јест, не постоји могућност примирја двеју различитих цивилизација. Књига Данилевског (1869) представља доказ да Русија припада потпуно другој, вишој културно-историјској јединици од западно-европске (Данилевски западно-европску цивилизацију назива романо-германском) и она је у ствари својеврсна пресуда духу Чадајева, духу који све европско ставља испред руског. Кијук бриљантном анализом српске хришћанске историје показује да су и Срби као припадници те више православно-словенске цивилизације, у непријатељском окружењу туђе им цивилизације, изложени непрекинутом ланцу злочина. Од Млетачке Републике, до НАТО пакта, мења се само форма, а суштина је увек иста – беспоштедно сатирање српског православног народа од стране туђе му западне цивилизације, која је цезаризам заменила папизмом. Кијукова књига представља пресуду српским тужиоцима који су озаконили безакоње! ТакоКијук модерном нацисти Весли Кларку (који је после смрти Милошевића изјавио да је умро мали Хитлер), поручује: “Е, то не може! То је недопустиво! Хитлер је резервисан само за западну Европу, јер га је она политички родила и политички однеговала. Баш зато и јесте недопустива замена теза и разводњавање немачко-нацистичких злочина. Хитлер је неупоредив и на њега имају право само његови творци. Евроатлански милитаризам одгојио је Хитлера и он се не може избрисати из евроатланске историје.[1] Господо тужиоци, судије и наредбодавци “Хашког трибунала за суђење Србима” (Кијуков израз), џаба сте кречили историјску истину! И када би било могуће да уништите све доказе српске невиности и својих злочиначких активности и када би остала само ова књига – она би представљала смртну пресуду вашој правди. Јер је писана руком великог зналца, вођеног љубављу према свом роду, љубављу према Истини, због тога што је његово духовно расуђивање утемељено на Јеванђелској правди. Кијук се не бави попут Данилевског типовима цивилизација као таквих, најразличитијим природним условљеностима њиховог настанка, развоја и нестанка, он већи аспект даје верској, духовној суштини тих цивилизација, то јест – православљу и римокатолицизму. Као да свака страница ове књиге потврђује оно што је недавно поручио Д. Седов модерним “српским великашима” – насилним гурањем нације у содомску ЕУ (којој духовно не припадамо), отвара се широка могућност српској интелигенцији да чисти клозете германском становништву.

То је књига у коју би се могле сместити неколике врхунске докторске дисертације и још више од тога. То је енциклопедијски приручник српског страдања од стране “хришћанства без Христа”, то јест, римокатоличког Запада. Немајући начина да изађу из круга који су омеђили “цивилизовани варвари под контролом римокатоличког центра”, Срби су у том својеврсном резервату вековима били осуђени на борбу и страдање или потпуни нестанак православних Срба као таквих. Кијук свеукупну хришћанску историју Срба види као мартиријску историју, одлично увиђајући да нема никакве разлике у односу према Православним Србима у временима верског тоталитаризма и лихварског хуманизма са краја како он каже “логорског XXвека”. Европску и свехришћанску политичку савест оптерећује историјска хрестоматија српског народа. Било да се ради о млетачким казаматима, аустроугарским гетоима, усташким концентрационим логорима или се ради о замкама савремене манипулације – страдање Срба је константа која вековима лежи на савести Запада. Кијук је својом књигом унапред обесмислио покушаје ревизије историје коју је за римокатолички Божић најавио београдски надбискуп Станислав Хочевар “потребом да Срби и Хрвати коначно утврде тачан број жртава у Јасеновцу”.[2] Данашња наука поседује могућности да се утврди приближан број јасеновачких жртава и да Ватикан то заиста жели, то би се релативно брзо и утврдило.Тиме би се прекинула срамна лицитација са бројем закланих Срба у овој римокатоличкој монструм држави, али овде се не ради о искреној жељи надбискупа Хочевара (читај Ватикана) да се заиста установи истина, већ је у питању покушај оправдања историјске кривице коју Кијук пластично описује следећим речима: “Дакле, прећуткивање истине о Јасеновцу и улози Римокатоличке цркве у геноциду над Србима 1941-1945. у директној је вези порицања удела римокатоличке цркве и у распаду друге Југославије, односно саучесничком ватиканско-вашингтонском погрому Срба 1991-1995.[3] Хочевар је дао сигнал и већ се шушка о некаквој конференцији која треба да “коначно утврди истину” о броју јасеновачких жртава. По свој прилици, за извршење тог задатка биће задужени подобни “научници” и поједини проунијатски епископи СПЦ који “каче каноне мачку о реп” и који покушавају да умање број жртава у Јасеновцу. Наравно, уз подршку српских либералних (= сорошевих, = антисрпских, = антиправославних) медија, који такве епископе проглашавају “личностима године”.[4] Због тога је и оправдана бојазан да се овде уопште не ради о истинској тежњи историјског утврђивања истине о Јасеновцу, већ о покушају ревизије историје, како би се оправдали злочини нове, вашингтонско-ватиканске коалиције. Међутим, само у овој књизи Кијук наводи на десетине западних извора о стравичним масакрима и о броју од преко 700 000 Срба закланих само у Јасеновцу. Навешћемо само један цитат специјалног изасланика немачког министарства иностраних послова, Хермана Нојбахера, из књиге К. Дешнера:“На основу извештаја који су допрли до мене, ценим да је број оних који су голоруки поклани три четвртине милиона”.

Сам наслов књиге “Хришћанство без Христа” – потврђује стару истину, да се савршенство огледа у једноставности. Ове једноставне речи боље од хиљаду сувопарних трактата карактеришу садржај Предрагове књиге. Ова књига потврђује умне речи руског светитеља, светог Игњатија Брјанчанинова: “Достојан је горког ридања призор – хришћани који не знају шта је хришћанство”. Енциклопедијско знање, студиозно познавање грандиозног дела највећег српског канонисте и великог зналца историје Никодима Милаша, несвакидашње изучавање не само српских него и многобројних западних извора, синтеза свега тога облагодаћена великим трудом у Хиландару и ходочашћима по многобројним српским манастирима и православним светињама, неуморни рад на пољу националне борбе српског народа – учинили су да српска национална мисао овом књигом добије један бесмртан споменик. Но, Кијук није мрзео Запад, мрзео је само његов грех и он је попут Достојевског, Запад доживљавао као “драго гробље на коме се плаче”. После извештаја Дика Мартија, о коме се крајем јануара 2011. године расправљало у Скупштини Савета Европе, Кијук се ипак пита: “Има ли наде за Европу, поринуту у кал синдрома бонапартизма и папизма”?[5] Да је доживео пресуде Хашког трибунала за суђење Србима, са краја 2012. године, не знам да ли би било ове крхке наде, да ће Европа која поприма лице некрофилске културе[6] ипак препознати и своје христолико лице.

Проницљивом анализом Постдамске драме, када се Черчил конфронтирао са Стаљином најављујући чак и стратегију за наставак рата (која се касније и претворила у нову агресију названу “хладни рат”), Кијук изврсно показује да ни западни обрачун на крају XXвека са СССР-ом као злоћудном империјом, уопште није представљао бригу за хришћанску цивилизацију (како је то Запад покушавао да представи), већ је то био покушај обрачуна са православноруском цивилизацијом.[7]   

Прочитавши ову изузетну књигу, пред нама као да се појављује једна слика историјске неминовности због које треба неуморно понављати нашим политичким и црквеним вођама – српска историја не може се тумачити ван контекста Православља. Онај део српске интелигенције који непоколебљиво верује у величину и спасоносност европске цивилизације, у мимикрију парола о слободи, братству и једнакости, а све друго (посебно Православље) за њега је одвратна маштарија – представља у суштини пету колону српске историје. И те мртве српске душе током читаве српске историје, отпадањем од Православља брзо би отпадале и од српског националног корпуса, брзо примајући милитантни дух постајући Хрватима, муслиманима, у новије време Македонцима и Црногорцима. Та спољна сила без унутрашњег садржаја, није ни могла да служи светлом имену Србиновом и његовој светлој и светој историји и ти српски отпадници су одрицањем од Светог Саве и Крсне Славе, врло брзо били спремни да, како каже Дучић “ките цвећем сваког освајача”.[8]Кијук се посебно осврће на римокатолике Хрвате, као верне савезнике европске политичке патологије. Срби од 863. године имају богослужбени језик у српско-словенској редакцији и читав средњевековни период све до Вукове реформе, филозофски или песнички текстови код Срба писани су нормираним народним језиком. Можда Вук није био свестан политичко-религиозне злоупотребе своје реформе, која са чисто лингвистичке тачке гледишта може и изгледати као духовна надградња, али по својим религиозно-политичким последицама, допринела је више ствари папизма од свих вишекевовних покушаја унијаћења Срба. За књижевну норму српског језика узет је дијалект којим се говорило у малом делу српског народа (део западне Србије и Херцеговина), чиме је практично одбачен добар део српског народа из културно-језичког јединства. А колико политика утиче на све видове духовности западне цивилизације, Кијук показује на примеру народа “тисућљетне културе”, чији најпознатији изум представља србосек и који у свом слугерањском односу према папизму иде толико далеко, да се одриче и свог језика прихватајући српски, како би асимиловао покатоличене Србе и како би се извршило језичко-културно одвајање Срба од Руса. Кијук цитира став Јернеја Бартоломеја Копитара (1827): “СПЦ чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке”.[9] (Кад већ говоримо о Вуковој реформи, додао бих и једну кратку дигресију. Кијук се није посебно бавио једино југо-источним границама српског етничког простора јер тај простор није био у директном додиру са римокатолицима, али овде је умесно додати да је Вукова језичка реформа и тамо изазвала праву катастрофу по српске националне интересе. Када имамо у виду да и данас, на свега двадесетак километара од Београда, (на пример Гроцка и предео према Смедереву) Вуково правило “читај као што пише” изазива забуну и деца морају да доучавају у школама граматику, онда можемо замислити какве је тешкоће Вукова реформа представљала за Србе из Македоније. Дакле, направљен је књижевни језик који радикално форсира само један дијалект, а остале говоре истог народа дефинише као нешто необично и далеко. То је довело до постепеног одвајања и регионализације доброг дела српског народа Вардарске Македоније од своје матице, јер народ на рубним подручјима није желео да се одрекне свог говора. А наша политичка стварност нам сведочи да регионализација Срба и данас представља успешно оружје Запада за даље сатирање српског националног корпуса).

Земаљска Србија јесте све мања, али је Небеска Србија све већа, међутим, сваки прави Србин зна за истините речи кнеза Лазара: “Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека”. По том кнежевом завету витешки је живео и проживео свој живот и велики учитељ патриотског српства Предраг Драгић Кијук. Да није урадио ништа друго, а урадио је много и да није написао ништа друго осим ове књиге, а написао је још много тога истински вредног и трајног, Предраг Драгић Кијук би избегао осуду коју је пророк изрекао јудејима: “Исчезоше у сујети дани њихови и године њихове са хитањем”.[10] Никакве сујете и уображености није било у овом човеку, само гигантски рад на њиви српског националног препорода у чијем језгру лежи вера Православна и то је оно што више од свега карактерише овог великог Србина. Данас када је наш народ биолошки угрожен од стране некрофилске културе Запада, Кијукова смрт представља ненадокнадиви губитак за патриотско српство. Но, ако нема живе речи Предрагове и конкретне акције на коју је увек био спреман, остало је, слава Богу, његово непролазно дело, као инспирација и гаранција да је још жив дух Србинов.

На крају, речи Стефана Митрова Љубише које неодољиво асоцирају на Кијука: “Имасмо те, не знасмо те – изгубисмо те, упознасмо те”. Професоре српског патриотизма, нека ти Свемилостиви Господ надокнади сва твоја одрицања у борби за Истину о свом крстоносном народу српском.

 



[1] Предраг Драгић Кијук – “Хришћанство без Христа”, издавач “Рашка школа”, Београд 2011, С. 325

[2] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/279610/Papa-nece-posetiti-Jasenovac

[3] Предраг Драгић Кијук – “Хришћанство без Христа”, издавач “Рашка школа”, Београд 2011. С. 312.

[4] http://borbazaveru.info/content/view/5405/1/

[5] Предраг Драгић Кијук – “Хришћанство без Христа”, издавач “Рашка школа”, Београд 2011. С. 398.

[6] Исто, стр. 390.

[7] Исто, стр. 186.

[8] http://borbazaveru.info/content/view/5288/1/

[9] Предраг Драгић Кијук – “Хришћанство без Христа”, издавач “Рашка школа”, Београд 2011. С. 379.

[10]Псалми (77: 33)