АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Дмитриј СЕДОВ: Серијал “Лобања и кост” 1-3


Серијал “Лобања и кост” – чланак 1.
Трикови са “зеленим папирићима” или јавност је глупа

Дмитриј СЕДОВ | Фонд стратешке културе
 За ФБР приредила уредник Биљана Диковић

Верујте ми поштовани читаоци, ваш аутор не припада присталицама теорије завере, који се у великој мери састоје од ентузијаста превртљивог ума.

Аутор је такође далеко од теорије светске завере, у коју су, по теорији истих ентузијаста, неизбежно увучени не само сви познати политичари, него и судеди из викендица.

Упркос свему, аутор се одлучио на обраду теме тајних друштава, које је означио називом “Лобања и кост” (тако се зове масонска ложа универзитета у Јелу, која је дала Америци највеће политичаре и председнике).

Циљ је једноставан – хтео бих да разјасним шта је реално, а шта измишљено, у делатности англосаксонских масона.

То је огромна тема. Ако покушате да саберете материјале о делатности масона током неколико векова на једну гомилу, та гомила ће достићи висину двоспратног “Дома мртвих” у коме се окупљају чланови ложе “Лобања и кост”.

Истина, велики део тог писанија отпада на жврљање теоретичара завере и маштовитих писаца попут Дена Брауна, који су на масонској теми зарадили својих “пет шолди”.[1]

Веома мало је истинских, поузданих докумената о делатности “браће”. А ако ми не желимо пуштати машти на вољу и свој мозак доводити до тачке усијања, онда ћемо се обратити само оним стварима које представљају необориве чињенице.

Највероватније, требало би почети са разматрањем зеленог папирића са називом “један долар”, који, сложићете се са мном, лежи у основи читаве конструкције, не само америчке, него и светске економије. Симболика приказана на папирићу има конкретан смисао и носи у себи информацију о односу њеног аутора према свету.

Због тога није лоше да, свако ко користи долар, зна каква се порука крије у његовом новчанику.

Дакле, шта се скрива иза 1$ USA, који је оформио руски уметник Николај Рјерих 1928. године, по наруџбини будућег потпредседника Велса.

За почетак, хајде да се запитамо зашто су људи који су стајали иза Рјериха, изабрали управо монету од 1 долара? Зар није боље да су циљали на 100 пута већу вредност папирића? Или на десетицама или хиљадицама (штампали су и такве!)?

Овде се мора признати да су наручиоци били масони, јер је сва симболика монете обележена неспорно масонским обележјима.

Многа тајна друштва су од давнина придавала јединици неки сакрални значај, уздижући је изнад свих других бројева. У првом реду – легендарни темплари, оснивачи савремене масонерије. За темпларе, јединица је представљала “јединство у различитости”. За јавност, ти можеш преузети свакојаки лик, иступати у име било које, чак и непријатељске партије. Но унутра, међу “својима”, мора да се сачува јединство. По учењу темплара, јединица такође значи да нема никакве разлике између зла и добра. То је и било забележено на застави тајних витезова: четири наизменично црна и бела квадрата. Бели је – симбол добра, црни – симбол зла. Или по латински: “EPLURIBUSUNUM”.

Овај натпис од 13 слова ми видимо на траци у кљуну орла, на десној страни монете од 1 долара.

На орла треба пажљивије обратити пажњу. Његове груди покрива штит са 13 трака. У једној канџи је стегнуто 13 стрела, а у другој, маслинова гранчица са 13 листова и 13 плодова. На једном орловом крилу налазе се 32 пера – то је степен иницијације у обичним масонским ложама. А 33 пера на другом крилу, симбол су вишег и поготово, тајнијег степена.

А над самим орлом, вероватно над Сједињеним Државама, уздиже се шестокрака Давидова звезда (симбол изабраног народа), која се састоји од 13 белих звезда петокрака.

Слева на монети од 1 долара, Рјерих је сместио пирамиду, један од главних симбола слободних зидара. Тако себе називају браћа-масони, као да им родослов сеже из времена жречева и тајних друштава Древног Египта. Но, ова пирамида је некако чудна. Усечена, сложена из 13 ступњева. Истраживачи је зову “Пирамидом Илумината (Просвећених)”. То је читава група старинских масонских ложа. Структура Илумината састоји се од 13 степени иницијације, што је очигледно одражено и на 13 ступњева пирамиде на долару.

Врх обезглављене пирамиде као да се уздиже на зракама, изнад основе. У троуглу (још један масонски симбол!) види се око. Њега различито називају, но чини се да је најисправнији назив “свевидеће око”. Изнад ока је натпис, који се поново састоји од 13 слова: „AnnuitCoeptis“. “Оно нас подржава (благослови)!” Мисли се на тајанствено око у троуглу. Доња трака окружује пирамиду и на њој је латиницом написано мото: „Novusordoseclorum“ (Нови светски поредак).

Шта смо ми добили у резултату? “Благословен нови светски поредак!”. Онај у коме владају масони. Свевидеће око, Луцифер, царује над пирамидом – над свим народима света. За оне који прихватају нови поредак – маслинова гранчица у орловој канџи. За непокорне – стреле!

Ви се не слажете? Пробајте понудити друго објашњење ове симболике.

Главну тајну Рјерих је зашифровао у центру монете. Изнад се види светли натпис: “Сједињене Америчке Државе”. Мало ниже је наизглед благочестива фраза: „InGodWeTrust“ (Ми верујемо у Бога). У каквог? Америка је званично хришћанска земља. Међутим, на доларској монети ви не можете наћи ни један уобичајени хришћански симбол. На пример, одсуствује и сами крст. Зато свуда царује “вражији број”, за обичне људе несрећан број 13. На невеликом папирићу појављује се минимум 8 пута. У каквог онда “Бога” предлажу да верују Американцима и целоме свету? Одговор је дат у самом центру монете. Орла и пирамиду са оком уједињује реч “ONE”. ЈЕДАН, ЈЕДНО. Рекло би се да је то ознака номиналне монете. Но, већ ниже имамо такав натпис. И у сваком од четири угла нацртана је јединица (бројем и словима). А та крупна реч од три слова стоји посебно, без икаквих допуна. Та реч има сасвим другу улогу, представљајући централни део композиције:

Ми верујемо у Бога

Он је један

Један долар

 

Зар није Конфучије рекао: “Знаци и симболи владају светом, а не реч и закон”.

А ако измеримо ширину монете? Испада 66,6 мм. Случајна подударност?

Но, вратимо се “несрећном броју”. Познато је колико се САД и Европа боје тог несрећног броја. У неким хотелима чак нема тринаестог спрата. Постоји чак и научни термин који дефинише бојазан од броја 13 – трискаидекафобија. Још већи страх доноси петак тринаести! Тог несрећног дана разапет је Христос, Каин је убио Авеља, Адам и Ева су пробали забрањени плод.

И тако, уверили смо се да основна једдиница светског финансијског система носи у себи масонску генеалогију, која предвиђа тајне начине управљања политиком, туђе хришћанском погледу на свет.

Веома важна је и та околност, што се ова “једнодоларска декларација” масона из 1928. године појавила после стварања и ступања на снагу Федералног Резервног Система САД, који је постао моћан инструмент у достизању њихових циљева.

Овде се треба присетити да од масона изабрани демократски систем власти не предвиђа никакво народно вршење власти. Разлог је једноставан – од народа изабрани политичари одвојени су од канала са новчаним токовима. Те канале контролишу крупна финансијска друштва. Политичари могу до миле воље говорити о свом служењу друштву, но реалне послове стварају реални новци, под којима су ови ангажовани као извођачи.

У тачки у којој се пресецају политика и новац, управо и расту масонске ложе. О томе искуство САД очигледно сведочи. Сви угледни финансијери и политичари у тој земљи повезани су међусобно масонским ложама.

Ипак, поставља се питање какав је смисао те појаве? Зар Ротшилди не могу да се сретну са Рокфелерима и Морганима и приликом игре голфа и да у неизнуђеним околностима донесу потребна им решења? Због чега та сва масонска бесовштина?

Ротшилдима и Рокфелерима заиста није нужна црна конспирологија и они могу мирно да воде дијалог са председником државе. То су становници Олимпа на који тешко могу да се попењу шпијуни из противничког табора. Но, одлуке које они доносе, понекад су апсолутно тајне, и од великог броја извршилаца тих одлука захтева се да држе језик за зубима. Већина чланова англосаксонских ложа високог нивоа иницијације, јесу извршиоци идеје главних људи Америке и овде тајновитост представља закон.

Примећујемо да, поред тих људи, у Америци има још око 5 милиона чланова масонских ложа нижих нивоа иницијације, који немају појма шта се “горе” ради.

Хајде да погледамо рад масона на примеру финансијске кризе, која је прво потресла Америку а сада и цео свет.

Кризе се изазивају вештачки и њихови аутори су увек из Федералног Резервног Система САД (раније Федералне Резервне Банке), заједно са високим чиновницима и администрацијом и групом најутицајнијих банака. Циљ кризе увек је један те исти – муњевито богаћење и прерасподела имовине у њихову корист. Шема је суштински стандардна и моделише се само приликом нових финансијских инструмената, дотад непознатих свету.

–    У почетку ФРС спроводи необуздану емисију долара, који нису подржани никаквим еквивалентом. То је празна “амбалажа”.

–     Банке које сарађују са ФРС издају ту “амбалажу” у виду јефтиних кредита под минималним каматама.

 

На финансијском тржишту настаје бум – сви се хватају за јефтине кредите и уграђују их у реалну привреду. За такву празну “амбалажу”, стварају се и купују реалне економске вредности.

Паралелно на берзама цветају спекулације. Данас је главна финансијска берза у ствари виртуелна. То је електронски свет, у коме струје невероватне реке виртуелног новца и често нема никакве везе са стварном производњом. Ако ви контролишете кључне моменте тог тржишта, сами себи штампате новац у потребним количинама, сами себи дајете кредите било каквих размера, сами организујете новости на које тржиште реагује, сами одређујете време за пуштање тих новости, онда ћете ви зарађивати фантастичне новце. Ви ћете из године у годину скупљати контролне пакете акција од истински профитабилних предузећа, како би, када све пропадне, веома велики део реалних актива остао у вашим рукама.

За неупућене (неинициране) играче, берзанско тржиште представља жешћу варијанту  играња руског рулета, када је у добошу револвера од 6 места, пет попуњено мецима. То је такође игра и у њој такође буде и победа, но, њих бива веома мало.

Но, игра са виртуелним процентима не може се бесконачно продужавати, јер темељни закон да новчана маса треба да одговара одговарајућој робној маси, нико не може укинути. Ова подударност чудовишно се нарушава. “Амбалажа” иде у највећем степену на куповине и спекулације, а не на стварање робе. Они који су их наручили, нису у стању да их врате банкама. Не смемо заборавити да су то били кредити. Наступа дан “X” када ће кредитори организовано обзнанити своје банкротство. Почиње економски колапс и пир грабљиваца. Иницирани учесници комбинација јефтино купују а потом у магновењу обесцењују акције банкротом. Иде бурна прерасподела имовине.

Када се апетити задовоље, нужни чиновници у владама укључују “контролисани излаз” из кризе или једноставно речено, реду банкротираних помажу државним новцем, како би они преживели. Тиме се ликвидира опасност социјалне експлозије.

Привреда као да оздрављује и Федерални Резервни Систем припрема нову кризу.

Каква је овде улога масонских ложа? Нико осим масона данас не може да спроведе такву дугорочну комбинацију, не допуштајући цурење информација или њен слом. То су најпоузданије структуре. Само овде се спроводи разрада строго чуваног плана и што је најважније, ред братства из виших иницијација одлучује када ће наступити дан “X”. Ту се сачињава списак жртава и прави се расподела опљачканог.

Због тога сви дипломци елитних америчких и британских универзитета постају чланови ложа, где се укључују у вођење закулисне политике. Потом, међу њима најприхватљивији, по одлуци и уз помоћ ложе, могу израсти до виших државних функција, све до места председника САД. То се догодило практично са свим америчким председницима двадесетог века, са изузетком Џ. Кенедија, који је и платио због тога што је дошао у раскорак са политиком ФРС. Тај председник је одлучио да ограничи моћ ФРС и да уведе сребрни стандард долара, то јест, да врати тржишно контролисану емисију. Он је убијен већ сутрадан по потписивању одговарајућег указа, а сам указ никад није ступио на снагу.

Како је показала неуспешна истрага тог атентата, његови корени иду до тајних друштава, о чему уопште не воли (или се плаши) да пише америчка штампа.

О појави ФРС као главног органа вештачких криза, писано је много. То је уникалан инструмент који омогућава приватним лицима да регулишу обим новчане масе најмоћније државе на планети. Било би чудно ако би приватно лице које је добило таква права, не би искористило тај инструмент за своје интересе. Ево списка очева-оснивача ФРС из 1913. године, који су се за сто година мало изменили.

 

1. Банка Ротшилда у Лондону и Паризу

2. Банка браће Лазар у Паризу

3. Сејф-Банка Израэла Мозеса у Италији

4. Банка Варбурга у Амстердаму и Хамбургу

5. Банка Лемана у Њујорку

6. Банка Кун Леб у Њујорку

7. Чејз Манхетн Банка Рокфелера у Њујорку

8. Банка Голдмана Сакса у Њујорку

 

Свака од ових банака имала је одређене везе са масонским организацијама а често их и сачињавала.

Наравно, време тече и масонске ложе не решавају све проблеме који стоје пред ауторима “Новог Светског Поретка”. Сада постоје и такве мистериозне организације као “Билдерберг клуб”, “Трилатерална комисија”, “Савет за економске односе САД”.

Но, о њима у нашим даљим публикацијама.



[1] Од “Soldo” – стара италијанска сребрна монета (прим. прев.)

***

Серијал “Лобања и кост” – чланак 2.
ВЕРНОСТ ЛУЦИФЕРУ

Дмитриј СЕДОВ | Фонд стратешке културе

Шта је масонска ложа и која је њена сврха постојања, најбоље је показати на случају ложе “Лобања и кости”. Чланство у том братству започиње се на Јејл Универзитету и траје цео живот. Њени чланови су били, а и сада су, чланови најпривилегованијих породица у САД – људи који ево већ скоро два века чине владајућу класу у САД.

Колеџ Његовог Величанства Колоније Конектикат, који је себе назвао Јелским у част Илајхју Јела, који није био научник, нити просветни делатник, већ богати енглески трговац. У одговор на молбу повереника колеџа Јелј из 1718. године, он је послао из Лондона велики сандук са књигама, портрет краља Џорџа I и девет палета индијске робе, од чије продаје је уручио колеџу 562 фунте и 12 пенија – за то време не малу своту.

У складу са замислима својих оснивача, колеџ се одликовао изузетном чак и за то време “побожношћу” и нетрпељивошћу. Ту је основана прва црква у америчким просветним заводима; студенти су били у обавези да два пута дневно посећују службу. Њима је на територији колеџа било дозвољено да говоре само на латинском. Професори су им усађивали осећај моралне супериорности и изолованости, не дозвољавајући било какву студентску самоуправу.

Психологија тврђаве под опсадом неверника, допринела је да Јејл практикује неку врсту “дедовштине” (hazing – покушај понижавајућег “посвећења” бруцоша). Потпуно озваничено су се студенти делили у зависности од социјалног статуса родитеља.

Масонска ложа се није појавила сама од себе. Она се разгранала из студентског удружења “Фита-бета-капа” са универзитета Вирџинија из далеке 1779. године. Назив друштва са грчког се преводио као “мудрост- водич живота”, но, треба одмах истаћи да је делатност “мудрољубивих” студената од почетка била заогрнута строгом конспиративношћу. Нико није знао њихове задатке нити циљеве, али већ тада је било познато да су они све друге осим масона, сматрали “варварима”.

Није познато каква би била судбина ложе да није било догађаја који је 1826. године узбудио сву Америку. Тада познати писац и политичар Виљем Морган је обзнанио да је добио опширан материјал о делатности масона и да се спрема да га изда у виду књиге. После тога Морган је тајно и без трага нестао и до дан данас није пронађен. Треба рећи да су од тада масони, који су преузели све полуге власти у Америци, постали прилично познати јавности која је постала страшно огорчена. Толико огорчена да је створила и антимасонску партију, која је брзо почела јачати.

На председничким изборима 1832. године, партија је истакла свог кандидата против демократе Енрју Џексона и лидера америчких виговаца Хенри Клеја, који су били масони. Борба са тајним друштвима дотакла се и студентског братства. Од ложе у Јејлу тражило се отказивање од принципа тајности.

Тада је њен предводник Виљем Расел одлучио да прикрије претходно седиште и са 14 истомишљеника основао је ново тајно братство по моделу једног од Немаца. Овај пут они су копирали Ред илумината који је порицао своју директну везу са масонима, али су зато они израсли у масоне. Илуминати – то су масони међу масонима.

Тајно друштво Илумината (illuminates – освешћени) основао је 1776. године у Инголштаду млади баварски професор права Адам Вејсгаупт. Профессорова научна област била је социјална реформа егалитарног модела. При том, маса у редовима масонских ложа уопште није знала о делатности свог руководиоца или је била доведена у заблуду са његове стране. Они се од масона високог степена иницијације користе као “слепци”. Друга посебност илумината је жестока централизација и дисциплина.

Зато можемо, идући напред, рећи да они чланови ложе који су учествовали у припреми и извршењу експлозија у “кулама-близанкињама” у Њујорку, по правилу нису имали представу о размерама замисли и њеним глобалним последицама. Данашњи чланови друштва “Лобања и кост” не поричу верзију о њеном немачком пореклу. У њеном седишту постоји Немачка соба, у којој су зидови украшени сликама студентског живота у Немачкој и пословицама на немачком језику. Једна од химни друштва написана је на мелодију Deutschland uber Alles. Ту мелодију написао је Џозеф Хајдн 1797. године; да ли треба напомињати да је Џозеф Хајдн био масон (по протекцији свог пријатеља Моцарта он је био инициран у братству бечке ложе Zur wahren Eintracht 1785. године ).

Један од 15 чланова првог сазива био је и Алфонсо Тафт – родоначелник династије високих политичара, војни министар, министар правде, посланик у Аустро-Угарској и Русији и отац Виљема Хауарда Тафта – двадесет седмог председника САД. Чланови тајног друштва су поштовали знамените гусаре и правили су планове за светско господарење. После 170 година друштво се разрасло, пустило је корене и гране и достигло је изузетан и невиђен утицај.

“Лобања са костима” већ дуго година влада Америком. Друштво је 1856. године званично регистровано као труст-фондација под називом Russell Trust Association. Од тада, “Лобања” нема проблема са финансијама. За разлику од других сличних друштава, његови чланови не плаћају чланарину, међутим, дају добровољне прилоге. По завршетку универзитета, сваки члан друштва добија на поклон 15 хиљада долара а као поклон за свадбу – зидне часовнике са клатном, у махагони дрвету.

Унутрашњи ентеријер “гробнице” у којој се окупљају масони је веома интересантан. Просторија је богато декорисана и испуњена раритетима. По зидовима су окачени ловачки трофеји и оружје, а по угловима стоје маненени рицари у пуној борбеној опреми, у застакљеним витринама стоје средњевековни рукописи и минијатуре. Посебно су карактеристични часовници који се налазе у кући, њихова посебност огледа се у томе што они раде 5 минута унапред. Управо по том времену заказују своје сусрете чланови реда. Време по коме живи комплетно преостало човечанство назива се “варварским”. Оснивач реда, генерал Расел, зачетник је стварања колекције војних реликвија – то су предмети који су припадали члановима друштва који су ратовали у Грађанском, Првом и Другом светском рату. Наравно, главни елемент ентеријера представљају лобање и кости људи у свим видовима – као цртежи, модели и истински. На пример, у једном стакленом ормару чува се скелет који чланови друштва са поштовањем ословљавају са “мадам” и тврде да су то остаци маркизе де Помпадур, љубимице Лудовика XV.

Још један трофеј исте врсте – костур Џеронима, чувеног вође Индијанаца – тачније племена Чирокеза из народа Апача. Џеронимо је легендарна личност. Он се очајнички борио опирући се одвођењу племена у резерват, био је заробљен па побегао и коначно, 1886. године, био је принуђен да се преда због изузетне бројне супериорности непријатеља. Џеронимо се обратио у хришћанство, умро је 1909. године и сахрањен је у тврђави Сил у држави Оклахома. А ложа “Лобања и кости” је 1918. године решила да, пошто је Џеронимо скинуо 49 скалпова са белих Американаца, да је праведно да сада његова глава украси “гробницу”. Његов гроб је откопан а лобања украдена. По легенди, командант откопавања био је нико други него Прескот Буш – будући сенатор и деда скорашњег председника САД. О ритуалу иницијације у ложи постоје најскандалознија сведочења. Неки извори тврде да је новопридошли дужан да лежећи у ковчегу, маструбира пред очима чланова секте, откривајући им своје најстидније сексуалне тајне. Џорџ Буш млађи је приступио у “Лобању и кости” 1967. године. Он је већ треће покољење чланова реда и то по обе линије: његов већ помињани деда Прескот Шелдон Буш био је ожењен са Дороти Волкер, кћерком свог пословног партнера Џорџа Херберта Волкера-млађег, такође члана “Лобање”. Многи мушкарци из обе гране тог разгранатог дрвета студирали су у Јејлу и били су чланови реда.

Кратак курс из историјата “Лобање” био би непотпун ако не би размотрили његова главна достигнућа. Закулисна моћ реда почела је од председника Виљема Макинлија (1897-1901), кога је “гробница” наговорила да почне рат са Шпанијом за Кубу и Филипине и самим тим у потпуности изменила светски поредак, а заједно са њим и САД. Грађански губернатор заузетих Филипина постао је Виљем Хауард Тафт, који је 1904. године постављен за војног министра у администрацији Теодора Рузвелта. У том својству он је 1906. године умирио устанак на Куби. А две године касније постао је први председник “делегиран” на највише државно место од стране тајног Јејлског реда. Тафт је за војног министра одредио свог сабрата из “Лобање” Хенри Луиса Стимсона, који је одиграо одлучујућу улогу у америчкој спољној политици. Он је служио у администрацији седам председника. Код Кучиџе је био генерал-управитељ Филипина, код Гувере Државни секретар и на крају код Френклина Рузвелта и Хари Трумана – поново војни министар. У годинама Другог светског рата, заједно са Државним секретаром Дином Ачесоном и начелником Генералштаба Генералом Џорџ Маршал Стимсом, улазио је у круг лица која су доносила најважније стратешке одлуке. Он је чувен не само по доктрини свог имена, него и обуком младих америчких политичара, у такозваном “дечијем вртићу Стимпсона”. Многи његови питомци били су чланови “Лобање”. Последњих година живота (Стимпсон је умро 1950. године), он се посветио превођењу кључних федералних министарстава на мирни колосек. Законом о националној безбедности из 1947. године, војно министарство претворено је у министарство одбране а Управа стратешких служби у – ЦИУ. Министар одбране је 1951. године постао његов ученик Роберт Ловет, потомак чланова “Лобање”. Што се тиче тајне службе, тамо је он инфилтрирао низ чланова реда. Један од најпознатијих био је и “ловац на кртице” начелник личне контраслужбе ЦИА Џејмс Џизус Енглтон. Код Џона Кенедија “Лобања” је ојачала своје позиције. Место саветника председника за националну безбедност заузео је Мекџорџ Банди, као и Ловел – наследни члан реда. Аверел Хариман је био заменик Државног секретара по питању Азије. Обојица су наставила са послом и у администрацији Линдона Џонстона.

Испада да су чланови реда током десетлећа доносили судбоносне одлуке у најважнијим питањима спољне политике и одбране. Контролисали су изградњу атомске бомбе и одабрали место у Јапану где ће је бацити, били су на изворишту “хладног рата”, увукли су Америку у рат са Вијетнамом. Кажу да је Буш старији први пут помислио на председниковање као амбасадор у Кини (1974-1975). Чувши да амбасадор жели бити председник, сабеседник је запитао “које компаније?”. Буш је одговорио – Сједињених Држава. Тај сабеседник је био шеф ЦИЕ, син славне новоенглеске породице и стари пријатељ из “Лобање” Винстон Лорд. Пројекат “Буш-старији” је успео, а годинама касније успешан је био и други пројекат реда – “Буш-млађи”.

Овде треба истаћи следећу карактеристику. Између два Буша улетео је Клинтон, који није био члан ложе “Лобања и кости”. Али, не због тога што то он није желео, већ зато што није имао такав родослов. Тако рећи, није прошао кастинг. Али то није обесхрабрило Била и он је нашао друге путеве уласка у клуб нај, нај Американаца. Ево шта пише амерички истраживач Fritz Springmeier у свом раду«The Illuminati Bloodlines»:Постоје фотографије из тајног одељења Министарства за борбу са наркотицима, које приказују како Џорџ Буш млађи шмрче кокаин заједно са својим присним јараном Билом Клинтоном. Ви треба да знате да се породице Буш и Клинтон дуго година друже и сусрећу на ранчу Џорџа старијег у Мејлу. Фотографије су доспеле у руке главних репортера Америке, али ипак нису изашле у јавност јер је на њих извршен невиђен притисак”.

Ипак, ви ћете приметити да заједничко шмркање кокаина није довољно да би се доказало масонима да си њихов. Јер на њиховом језику – свој значи антихрист. Они су слуге Луцифера.

И тако, некаква Pam Harriman уводи Клинтона у сатанистички клуб “Паклени огањ” који такође припада секти Илумината. (The Hidden Inner Circle of the Global Illuminati Conspiracy, Texe Marrs, 1995).

Бил Клинтон је срећан. Он је на врху Олимпа, али је несрећна његова жена Хилари. Она такође жели у сатанисте. Ипак, њеној жељи је само делимично удовољено – заузета су сва места за вештице и њу су прикључили кружоку шамана. Такозваним «Shamanism witchcraft». Као што се може приметити из завијања Хилари по међународним аренама, она је добро изучила ритуалну уметност и зна да призове себи сву невидљиву нечист.

Због тога, враћајући се Билу Клинтону, приметимо да његова појава у Белој кући нипошто није срушила карте реда “Лобања и кости” и они су кренули у нову етапу покоравања света ратом против Југославије.

Да би било могуће схватити какав је скривени смисао иза прве и друге авантуре америчких тајних друштава, треба се присетити изјаве једног од водећих масона и Директора планетарне иницијативе ОУН Дејвида Шпенглера: “Нико неће ући у Нови Поредак све док се не поклони Луциферу. Нико неће ући у Нови Век, док не буде посвећен у његову веру”. Тако постаје очевидно и очигледно, како се председник САД који је већ тада био члан сатанистичке секте “Паклени огањ” борио за слободу и демократију у Југославији – слање њихових авиона и ракете биле су химере пакла, које сеју семе страдања и мржње.

Шта данас желе од власти Србије? Да се закуну у верност Луциферу?

***

Серијал “Лобања и кост”. Чланак 3, први део.
Истине и лажи о председнику Френклину Рузвелту

Дмитриј СЕДОВ | 27.01.2013 | 00:02 Фонд стратешке културе

Шта ви мислите какве су шансе на успех двадесетосмогодишњег адвоката приправника са Вол-стрита, ако он одлучи да се преквалификује у америчког сенатора? Америка је земља неограничених могућности, но, на Вол-стриту је безброј адвокатских канцеларија, у њима је младих приправника као морског песка, а скупину оних који желе да уђу међу сенаторе, по правилу чине људи веће тежине и жељезних лактова.

Међутим, потпуно непознати Френклин Делано Рузвелт, који пре тога није одржао ни један политички говор, који није написао никакав политички манифест, добио је 1910. године понуду Демократске странке да се кандидује за Сенат државе Њујорк и успешно је прошао на изборима. А после годину дана постао је помоћник морског министра у администрацији Вудро Вилсона.

Политичар Френклин Делано Рузвелт појавио се из ниоткуд.

Можете у америчким архивама наћи доста сведочанстава о томе да је млади Рузвелт, као потомак богате породице, био уведен у ложу №8 “Холандија” у Њујорку, у коју није било лако ући. И што је интересантно, почео је у њој муњевито да скупља степене иницијације. То јест, испољио је послушност, истрајност, марљивост. И за ложу је било интересантно имати на власти таквог човека.

Међутим, Ви можете сва ова сведочења ставити по страни и тврдити да је Рузвелт избио на политички Олимп захваљујући својим изванредним квалитетима. Није ложа била свемоћна и у биографији Рузвелта имамо и тужних момената. После првих успеха младог човека, дошло је до пада на председничким изборима 1920. године, када је био кандидат Демократске странке. Међутим, његов “зелени” политички узраст (још није имао ни 40 година и таквих потпредседника у САД до тад није било) дозвољавао је да се нада бољем и премда је неуспеху придодата и лична несрећа (почео је процес парализе) он није клонуо духом.

Рузвелт је наставио са активним радом и постао је гувернер државе Њујорк.

Овде би морали заједно са Вама, претпоставити да се у свету ништа не догађа случајно. Гувернер финансијске престонице САД (тиме и целог света) – представља нешто посебно. Тамо се не може прићи без присних односа са “затвореним клубовима”, који седе на гигантским токовима новца. Ти квалитети Рузвелтови који су се у старту тако допали људима из ложе №8, наставили су да играју своју улогу.

Финансијске газде Америке замислиле су велику игру, у којој је главни извођач требало да буде њихов човек у самом врху. Рокфелери, Ротшилди, Моргани и остали “краљеви купуса”[1] из сенке, већ одавно су желели ослобађање долара од златног покрића. Покриће у злату је везивало руке, не дозвољавајући спровођење широких спекулација са готовином, која би се преводила у празне банкарске обавезе. Али је било веома, веома сложено ослободити се покрића у злату. Код милиона Американаца, правних и физичких лица, постојала је акумулација у злату. Она су је често држала у грудима и чарапама и чинили су сами по себи својеврсно тржиште племенитих метала, које је било паралелно тржишту долара и задржавало његова колебања.

Био је то изазов без преседана – одузети од слободних Американаца злато и “увалити” им уместо њега рото папир. У случају неуспеха авантуре, њеним ауторима и извршиоцима претио је не само губитак слободе, него и електрична столица.

Избор је пао на Френклина Рузвелта, иако он сам није био толико обузет страшћу за профитом, колико сном о великој Америци, као господарици света. Он је видео у емисији огромне масе долара могућност да купи цео свет у бесцење и стави га под америчку контролу. Рузвелт је себе замишљао као политичара светског калибра, који изводи Америку на велику пучину.[2] Он је, наравно, схватао да финансијски кругови имају још један циљ – они могу да купе не само активе у иностранству, већ и своје слабије конкуренте у Америци. Предстојала је крупна прерасподела имовине код куће. Али га то није бринуло. Најважније је – појава супер-државе у светској политици, са именом САД. Мора се одати дужно признање Френклину Рузвелту: он је био један од ретких историјских делатника који су остварили своје циљеве.

Председеник САД Келвин Кулиџ, подносећи 1928. године оставку, истакао је: “Земља може са задовољством гледати на садашњост, а са оптимизмом у будућност”. У то време завереници у федералним резервама већ су прионули на посао и понуда новца у оптицају се драматично повећала. Било је то директно кршење Устава. Долар је тихо, без дозволе Конгреса, отпливао од свог златног покрића. У почетку је појава вишка новчаница утицала на буран развој економије. Сви су узимали јефтине кредите и сви су започињали бизнис. Америка је расла као квасац.

Надувани кредит – то је мина са успореним дејством. Кредит су и надували. Ради стварања финансијске кризе првобитно се тражило да се што је могуће више новца да у дуг. Шта је потребно да би се то извело? Само две “ствари”: зајмодавац и зајмопримац. За “стварање” кредитора Федерални резервни систем је брзо увећао новчану масу скоро за 1,5 пута. Преко система “својих банака” средства су распоређена у виду готовинских кредита у џепове обичних људи и ситних предузимача.

Медији су мамили зајмопримце неуморно позивајући Американце да позајмицама побољшају квалитет свог живота – “Свако има могућност да се на берзи обогати!” – писало је на корицама популарног  женског журнала. По иронији судбине, било је то дан уочи потпуног краха берзе. Откуд на таласу свеопштег ентузијазма изниче ужасни призрак пропасти? Зато што, правећи паре и дајући их у дуг, ви увек можете прекинути са давањем и затражити да вас дужници исплате. Механизам организовања финансијске кризе је прилично једноставан: не давати нове новце а тражити враћање старог дуга. Зато је и била створена Велика Депресија. Банке које су биле под контролом Џона Моргана и његових партнера, затражиле су да им се врати дуг за кредите. И то масовно и одједном. Шта је преостало брокерским кућама на берзи који су кредитирали купце са злогласних 90%, него да и сами тај новац позајме из банака? И затраже исплату од својих клијената и то у року од 24 часа. Шта су могли учинити несрећни Американци, који нису ни сањали о таквој могућности развоја догађаја? Они нису могли наћи новце за 24 часа. Остајао је само један начин – продати акције на берзи. А сада замислите како на берзу одједном долазе сви власници акција и то са једним циљем – да их продају.

А већ са циљем куповине акција, није дошао нико.

Пад акција на Вол-стриту почео је 24. октобра 1929. године, на црни четвртак. Тражња је била већа од понуде? Не, тражње једноставно није било, могла се чути само једна реченица. Почела је панична и очајничка продаја акција. Јер свима је била потребна готовина – а акције практично никоме. Ипак су се појавили купци и они су купили акције по цени папира. Првог дана инвеститори су продали око 13 милиона акција. Оне су ишле у бесцење. Милиони, буквално милиони инвеститора су уништени. Губици су износили око 30 милијарди долара – отприлике онолико колико је САД коштао Први светски рат. Сами организатори кризе, знајући када и како она почиње, на време су се отарасили непотребних актива. Сада су те десетине људи, на фону банкрота инвеститора који су скакали кроз прозор, постали власници практично СВЕГА. И тада се број банака у Америци са десетине хиљада скратио на неколико стотина. И већина њих је већ припадала “правим људима” из “затворених клубова”. Новца више није било ни у кога.

Сад се могло ићи даље. Проблем је био створен – требало је предложити његово решавање. Али да би то решење прихватио амерички народ, тачније речено да би се помирио са тим решењем, проблем је требало надувати до космичких размера. Криза берзе и пад вредности акција требало је да се претвори у Депресију, која је морала да се пише великим словом. Постојали су инструменти за погоршавање проблема. Био је то Федерални резервни систем. У ситуацији када су после краха на Вол-стриту сви тражили новац и када је привреда САД личила на човека који је изгубио велику количину крви, ФРС није кренуо у увеличавање своје новчане масе. Чак супротно, скратио је за неколико пута новчану масу!

Федерални резервни систем који је позван да се бори са кризом, уместо да помогне привреди упливом у њене финансије, учинио је све супротно. Обим новчане масе који је пажљиво нарастао пред кризу, после тога је био скраћен.

У резултату је крах берзе био и свеопшти крах. Људи у скупим оделима, са плакатима “Спреман на сваку врсту рада” били су стваран атрибут америчке свакодневице тридесетих година.

Како је проблем решен? Нова личност, нови курс. Френклин Делано Рузвелт, масон високог степена иницијације, члан ложе №8 “Холандија”, постао је 4. марта 1933. године, нови председник САД. Пред њим је заиста био велики посао, сложен и одговоран задатак – уништење покрића у злату.

Долар је морао сам да постане највећа светска вредност и практично преузме улогу злата.

Под изговором “антикризних” мера, Френклин је почео да спроводи радикалну политику. Незапосленим службеницима који пре тога нису у руци држали ништа теже од оловке, дате су лопате у руке и послати су на изградњу аутопутева и јавних зграда. Није се имало куд – Американци су морали радити практично за голи хлеб. Потом је био створен “Цивилни корпус за очување ресурса”. Под тим називом скривала се идеја да се створи радничка армија, што је некад био смислио Лав Троцки. Но, пошто је идеју Лава Давидовича у СССР-у сахранио Стаљин, то је она у САД била оваплоћена. Незапослена омладина се усмерила или тачније речено слала у удаљене регионе земље “ради очувања ресурса”. Под тим појмом подразумевали су се најтежи физички послови. Било је ту и крчења шума и изградње аутопутева. До јануара 1934. године, на “очувању ресурса” већ је радило 5 милиона људи, чија је дневница износила 1 долар на дан.

Циљ банкара, власника ФРС уопште није било уништење у корену америчке индустрије и државности, већ само њихово слабљење како би се потчинили власти банкара. Слабљење се десило, сад је требало брзо потчинити, а затим још брже повратити државну моћ. Бавећи се друштвено корисним радом, Американци нису ни приметили како се брзо променио финансијски ситем земље. Тек што је дошао на власт, Рузвелт је прогласио “банкарски распуст”. Све финансијске институције принудно су биле затворене на једну недељу. То свакако није урађено да би се “умириле штедише”, већ да би се осигурало да ни један приватни инвеститор не може да повуче своју уштеђевину. Зато што је истовремено проглашено укидање златног покрића долара. Тада је светлост дана угледао председнички указ № 6102, који је гласио: “Члан 2. Овим указом обавезују се сва лица да до маја месеца 1933. године предају све златнике, златне полуге и златне сертификате – Федералној резервној банци или њеним филијалама или агенцијама које су у склопу Федералног резервног система”.

Члан 9. Ко својевољно прекрши председнички указ <…> или било какав захтев из њега  <…> биће кажњен у износу до 10 000 $, а уколико се ради о физичком лицу, може бити упућено на издржавање казне до 10 година затвора или ће обоје бити одмах кажњени”.

Становништво се обавезује да током једног месеца преда све злато које се код њега налази у ФРС. Приватна својина златних полуга и златника, проглашена је противзаконитом. У замену за то, Американци су добили папирне доларе, које је тада заменило злато по питању штедње. Они који у бољшевичком Петрограду нису желели да предају доларе и другу валуту, слали су у ЧК.[3] А становнику демократске Америке по образцу из 1933. године, који није желео да преда уштеђене драгоцене метале, претила је огромна казна од 10 000 $ или 10 година затвора.

Операција је била веома успешна. Масони су не само опљачкали свој народ, него су то још и представили као чин “спасења нације” и сва средства јавног информисања су то тумачила као важну антикризну меру. “Неопходна је консолидација ресурса земље, како би извели Америку из Депресије” – говорио је Френклин Рузвелт. Он је одузео злато од свог народа и сместио га у Фирт Нокс, у државни трезор драгоцених метала, где и дан данас лежи.

Златно покриће прво је укинуто у САД, а потом свуда: “После Велике Депресије тридесетих година, покриће у злату било је практично укинуто у целом свету”.

То значи да је светска трговина била припремљена, да у перспективи ера злата оде у прошлост, а на сцену су ступили амерички бизнисмени са врећама зелених папирића, који су штампани у потребној за њих количини.

Само што је у САД конфисковано злато, криза у земљи почела је нагло да опада. До завршног окончања Велике Депресије дошло је 1933. године. Криза се преселила у потпуно другачије земље од оне у којој се појавила. Концетрација новца у рукама малог броја људи, превазилази све до тад виђено у историји човечанства. У једним рукама се налазе и финансије и лавовски део индустрије и медији. Крајем тридесетих година, само један проценат власника владао је са 2/3 укупног националног богатства земље! На пример Џон Морган, био је не само оснивач и власник банака, него практично и комплетне индустрије челика преко “Ју ес стил”, електроиндустрије преко “Џенерал моторса”, као и других корпорација. Америком је завладао невелики клуб џентлмена који нису желели да истичу своја презимена, али која су позната целом свету. Од тог времена, на смену чудног и тајанственог назива “масони” дошла је интелигентна дефиниција “затворени клубови”. Тај назив не плаши, не делује мистериозно. Једноставно, они су затворени и у њих је тешко ући. И то је све. Један од најпознатијих “затворених клубова” постао је “Билдербершки клуб”, у коме се додуше поштује најважније правило масонерије – тих неколико стотина чланова Билдерберга који се сматрају обичним (иако међу њима има веома, веома необичних лица) могу да ништа не знају о суштини одлука које доноси његово руководеће тело.

“Затворени клубови” су били благодарни Ф. Рузвелту за обављени посао и њихова подршка на следећим изборима била је загарантована. То је за њега било веома важно, јер узајамно разумевање са тим снагама било је неопходно за достизање постављених циљева.

Свет – како га је замишљао Ф. Рузвелт и његовим истомишљеницима у “затвореним клубовима” Америке, неповратно би претворио у робље друге народе, да им светски социјалистички систем није стао на пут.

И то што се у Рузвелтовим идејама не види никаквог директног позивања на насиље – представља само привремену појаву. Насиље је већ сазревало и спремало се да изађе на светлост дана, а Френклин Рузвелт је био један од његових отаца. Атомска бомба која се стварала по његовом налогу, а коју је на Јапан бацио његов наследник, постала је директан показатељ како се Америка односи према другим народима. Другачије није ни могло бити. Из поколења у поколење у Америци је нарастала владајућа групација људи, чије су прадеде, деде и очеви били робовласници, финансијски авантуристи и криминалци. Они су насиље и убиство одувек сматрали нормалним начином решавања проблема. Створивши стабилне кланове, та групација је диктирала и диктира политичку линију оних које је поставила у председничку фотељу, а знала је да буде немилосрдна уколико почну да спроводе своју сопствену политику. Управо због тога у Америци убијају сваког десетог председника. Овакву судбину није избегао ни Френклин Делано Рузвелт, који је ликвидиран од браће из ложе, када је, по њиховој оцени, изашао испод контроле.

О његовом убиству постоји маса доказа и непобитних сведочанстава, која нису баш раширена у САД, а истрага о томе до данас није спроведена само из једног разлога – то није потребно “затвореним клубовима”.

Но, о томе у другом делу овог текста.

 



[1] Алузија на великог мајстора ироније О´Хенрија и његов зборник прича “Краљеви и купус”. (прим.прев.)

[2] Алузија на староримског хумористу који је постао познат по изреци: “Великом броду – велика пучина” (прим. прев)

[3] “Всероссийская чрезвыча́йная коми́ссия” (ВЧК) – Орган створен 1917. године, за борбу са контрареволуцијом и саботажом, на челу са Ф. Е. Ђержинским. ВЧК је спроводила масовне и жестоке репресије углавном по класном принципу, реализовала је такозвани “црвени терор” (прим. прев.)

***

Серијал “Лобања и кост” Чланак 3, други део
Истине и лажи о председнику Френклину Рузвелту

Дмитриј СЕДОВ | 04.02.2013 | 02:01/ Фонд стратешке културе

О четири председника од 43, међу којима Френклин Рузвелт није био последњи у овом низу.

Френклин Рузвелт је умро неочекивано и несхватљиво само за оне који нису знали каквом друштву он припада. Амерички финансијери који су двадесет година раније ставили акценат на Рузвелта, рачунали су да ће у њему имати поузданог извршиоца свих својих замисли. И он је такав и био. Нико се тако мајсторски не би суочио са Великом Депресијом као он. Нико не би могао тако безболно да укине златно покриће за долар, што је америчком капиталу отворило потпуну слободу за надувавање финансијских мехурова по целом свету. Нико не би тако мајсторски провео земљу кроз Други светски рат, очувавши америчку војску и добивши изузетне позиције у различитим деловима света. Они су били захвални Френклину Рузвелту за то и поклонили су му оно што није имао ни један председник Америке – четири председничка мандата заредом.

Највероватније је то Рузвелта залудело и он се осећао као доживотни председник, коме нису потребни никакви укази из затворених клубова. Он се успротивио већ донетој одлуци америчких финансијера о стварању јеврејске државе у Палестини. Очигледно, Рузвелт није схватао колико је историјског нестрпљења, колика се страст и каква су се средства скривала иза овог трзаја светског јеврејства за сопственом државом. Она је светском ционизму била потребна као ваздух. Без обзира што се јеврејска дијаспора у свету држи доста повезано, повратак сопствене државе је био њен старозаветни циљ и није било те препреке која их је тада могла зауставити. Одлука да се обнови Израел није био каприц гомиле националиста, него историјски покрет народа расејаног по свету. Стати њему на пут било је лакомислено и опасно.

У затвореним клубовима увек се сматрало да је Рузвелт, будући да је по крви Холанђанин, далеко од идеје ционизма и да ће је, у најбољем случају, разматрати кроз своју прагматичну призму. Међутим, ситуација у свету се развијала на најбољи могући начин у корист обнове Израела. Други светски рат је као ваљак прешао преко европског јеврејства, уништавајући стотине хиљада породица и остављајући милионе људи без крова над главом. То је била маса спремна да на позив циониста крене у потрагу за срећом у обећаној земљи. Наоружани одреди циониста довели су британске власти у Палестини до тачке усијања. Терор против Арапа и Британаца који су имали мандат власти, достигао је такву силину да је Лондон био спреман да тај терет скине са себе. Најкрупнији амерички финансијери припремили су огромна средства на пресељење и насељавање миграната. Била је потребна само одлука тек створеног ОУН-а у коме је Америка играла једну од кључних улога. Али, без сагласности председника Америке, таква одлука се није могла донети. А Френклин Рузвелт је одједном изразио сумњичавост. Он је, наравно, знао да се Арапи противе обнови Израела, но његова сумња се прилично учврстила после личних сусрета са руководиоцима арапских држава.

Одмах после конференције на Јалти, америчка делегација на челу са Рузвелтом одлетела је у Египат, где ју је чекао сусрет са руководиоцима три највеће државе у региону. На палуби тешке крстарице “Квинси”, председник је током 12, 13 и 14. фебруара 1945. године примио тројицу лидера блискоисточних држава: египатског краља Фарука, цара Етиопије Хаиле Селасија и краља Саудијске Арабије Ибн-Сауда. Но, тај наизглед простодушни краљ, показао се као искусан политичар и човек несаломиве воље, са којим је разговор, по личном признању Рузвелта, представљао “најмање задовољство”.

Почело је од тога да се председник спремао да убеди Ибн-Сауда да се сложи са преселењем неколико десетина хиљада европских Јевреја на територију Палестине, који су протерани из својих домова. На тај предлог Ибн-Сауд је одговорио категоричним – “не”! У Палестини, изјавио је он “већ постоји до зуба наоружана палестинска армија Јевреја, којој није било до рата са Немцима али се очигледно устремила на Арапе”. Током даљег разговора краљ је наводно рекао председнику: “Ми Арапи већ две хиљаде година знамо о Јеврејима оно, што сте ви тек почели да поимате после два светска рата”. Рузвелт је био запрепашћен оним што му је предочено. По његовим речима, приликом сусрета са Ибн-Саудом, он је сазнао више о Палестини него за читав пређашњи живот. И дао је изјаву која је одиграла судбоносну улогу у његовом животу: он је обећао Ибн-Сауду да он, као председник Сједињених Америчких Држава, неће предузимати никаква дејства, која су непријатељска према арапском народу.

Првог је обузела паника потпредседника Хари Хопкинса. Тај човек, кога је Рузвелту препоручио крупни амерички циониста Бернард Барух, десет година је одано и истински служио председнику, извршавајући и најделикатније задатке које му је овај поставио. Залог те верне службе било је то што се Рузвелт, по речима Хопкинса “потпуно обавезао да ће – званично, приватно и по личном убеђењу – промовисати ционизам”.Можемо замислити шок који је стрефио Хопкинса, када је чуо какво је обећање дао председник Ибн-Сауду! Напустивши преговоре, он се закључао у својој кабини на броду крстарице и три дана касније искрцао се у Алжиру, обавестивши председника преко трећег лица, да ће се докопати Америке другим путем. После тога је он, који је био сенка председника, у потпуности прекинуо односе са њим и никада се више нису срели све до његове смрти! Но, Рузвелт као да је изгубио осећај за опасност и пошао је у сусрет својој погибији. Ибн-Сауд му је 28. марта послао писмо, које је потврдило његова упозорења о опасним последицама које ће неизбежно настати, уколико САД подржи ционисте. Рузвелт је 5. априла упутио одговор на то писмо и тиме је потписао своју смртну пресуду. У њему је он обећао: “У својству шефа владе САД, ја нећу предузети никаква дејства која би се могла показати непријатељским према арапском народу”.

После недељу дана, већ није био међу живима…

Смрт која је задесила Рузвелта на његовом имању Јорм-Спрингс у држави Џорџији, куда га је пратио Хенри Моргентај, била је потпуно неочекивана. У званичној умрлици коју је потписао неки доктор медицине Брјуном из војно-медицинске болнице Бетезда, каже се да је узрок смрти био “излив крви у мозак” као последица “артериосклерозе”. Амерички закони, како федерални, тако и појединих држава, прописују аутопсију у случају изненадне смрти, нарочито ако се ради о званичницима, да о председнику и не говоримо. Осим тога, по америчкој традицији, тела умрлих председника се стављају у отворени ковчег ради праштања са њима. После смрти Рузвелта није било ни отварања, нити излагања тела. Председников леш био је превезен у затвореном ковчегу до другог имања Рузвелтовог, до Хајд-парка у држави Њујорк, где је био и сахрањен. Ковчег су пратили наоружани војници који су имали наређење да пуцају на свакога ко покуша да отвори ковчег. После сахране, гроб у Хајд-парку чуван је даноноћно током неколико месеци од стране наоружаних стражара, очигледно са циљем да се супротставе могућој есхумацији. Дијагноза о артериосклерози и као бајаги њом изазваним ударом, оповргнут је сведочењем личног лекара председника Рузвелта, вице-адмирала др. Мак-Интајра који му је додељен од стране Министарства за морнарицу, и који није пратио Рузвелта у Јорм-Спрингс: редовни прегледи председника нису показивали никакве симптоме артериосклерозе можданих артерија, а главна брига лекара било је стање срца… Разлози за недопуштање отварања и излагања тела од стране председникове околине (то јест, углавом од стране господина Хенрија Монгертаја) у складу са мишљењем Џозефсона, не подлежу сумњи: по сведочењу свештеника који се налазио у Јорм-Спрингсу, председник је убијен метком у затиљак, очигледно “дум-дум” метком који је приликом изласка из лобање својом експлозијом унаказио читаво лице. Председникова супруга Елеонора Рузвелт објаснила је неизлагање тела тиме, што то, наводно, “није било у обичајима породице Рузвелт”. Да не говоримо о томе да председник државе не подлеже “породичним обичајима”, то не одговара ни стварности: тело мајке председника Саре Делано Рузвелт, било је на пример, по синовом наређењу, изложено за праштање. Заборавивши на ту изјаву мис Рузвелт је саму себе оповргла у журналу «SaturdayEveningPost» од 8. фебруара 1958. године, написавши да је сутрадан по сахрани у Хајд-парку, њен син Џими нашао у сефу лична упутства председника за случај његове смрти, у коме је било написано да његово тело буде изложено у Капитолу у Вашингтону. Како она пише, на неки “чудан начин”, све друге постхумне одредбе председника осим те, биле су дословно извршене…Елеонора Рузвелт, која је мрзела свог мужа због вишегодишње романсе са Мерцер, била је један од главних саучесника у окружењу председника, које је иза његових леђа управљало земљом у његово име”.

Парадоксално је али истинито: изузетном злурадошћу и ликовањем дочекана је Рузвелтова смрт не само од стране лидера фашистичког Рајха, који су закопани под земљом у центру спаљеног Берлина, већ и најближих председникових сарадника са којима је својевремено започео “нови курс”. У погребном возу, који се враћао из Хајд-парка после сахране газде, пировали су његови бивши сарадници. “Алкохол је текао као река у свим вагонима и купеима и у сваком салону” – писао је главни дописник из Беле куће М. Смит: “Завесе на прозорима биле су спуштене, споља је воз изгледао као и сваки други воз, који вози ожалошћене путнике кући. Али иза ових завеса, Рузвелтови сарадници су импровизовали забаву у пуној брзини…. Конобари су јурили по ходницима, носећи на послужавницима бокале из којих се преливало пиће. Да нису знали публику у салонима, вероватно би мислили да се кућама враћају фудбалски навијачи.

Већ 1948. године у књизи Е. Џозефсона “Чудна смрт Френклина Рузвелта”, саопштене су појединости о смрти председника, уз заиста сензационална али и у детаље потврђена сведочења о председниковом окружењу, у чијим се рукама он и налазио.

1 reply »

  1. sta naprica i osta ziv sunce ti ne ….!
    nisam ni vazduha stigao da uzmem a vec sam zaronio u ocean iluminata – akrobata …
    nego danas je nas Sveti Sava i zelio bih da cestitam svima koji su pravoslavni Srbi !
    pustimo masone da se pojedu sami ;
    nek mrtvi zakopavaju mrtve a ti hajde zamnom “ rjeci su Hristove !
    a tako i Savine !!!

    Свиђа ми се