Биљана Диковић

У сусрет 100-годишњици ослобођења Старе Србије


Приближава нам се велики и славни србски јубилеј, 100 година од догађаја који је донео испуњење петвековног сна о националној слободи. Централна Србија је ослобођена од Турака 1830. године, а Стара Србија 82 године касније 1912.

11.11.2012. Православни глас број 8., за ФБР приредила Биљана Диковић RG-1158-0831

Балкански рат

Балкан је постао позорница важних догађаја, које је цео свет пратио с највећом напетошћу. Од сјајних дворова до последње сеоске колибе све се у пуној мери интересовало тим историјским догађајима. Давно није било рата, који би тако дубоко засекао у људске осећаје и од чијег би се исхода толико очекивало. Он је вођен у знаку коначног ослобођења хришћанства на Балкану од петвековног турског ропства. С великом вештином својих дипломатија, европске силе су подржавале деспотизам Турака и невиђене муке хришћана. Западњаци су на Балкану одржавали прилике за које су сами веровали, да су врхунац државничке мудрости и залог укупног мира. Напокон је све то срушено и велики пораз Турске значио је и пораз европске дипломатије.

За две недеље балканске хришћанске државе разбиле су петвековну отоманску силу, пред којом се некада тресла цела Европа. Нико није могао ни слутити да ће се ствар извести тако брзо и зато је изненађење било опште. Европа нам се смејала и сви су очекивали, да ће Турчин с прутом у руци казнити „дрски“ покушај Балканског Савеза. О нама се говорило с презрењем и требало је међутим, да се свет увери да је и нас и Турке погрешно ценио. Довести Турску до катастрофалног пораза ипак није била лака ствар. То сведоче љуте и крваве битке, у којима смо и ми поднели скупе и драгоцене жртве. Благодарећи Богу и надчовечанским подвизима достојним дивљења, не страхујући ни од глади, ни од студени, ни од смрти, могле ус наше славне армије извојевати велике победе, које су цео свет испуниле дивљењем, а дипломатију великих сила присилиле, да затаји своју раније одлуку о статус-кво стању на Балкану. Ко је у почетку рата могао мислити, да ће за тако мало дана нестати Турске с европске карте и доћи до ослобођења Старе Србије.

Малена Црна Гора прва је почела бој за слободу а на бојном пољу низала је успех за успехом. Ратни манифест Краља Николе објављен је 25. септембра. Бригадир, сердар Јанко Вукотић са својом војском прешао је границу 26. септембра и за неколико дана заузео је велики део Рашке области, потукавши Турке на Дечићу, Рогами, Бјелопољу, Шипчанику, Тузи, Беранима. Црногорска војска се у Рашки, Пећи и Ђаковици здружила са србском војском.

Србска војска прешла је границу у свим правцима 6. октобра, а већ 10. октобра Прва армија је водила главну битку на Куманову, где је потпуно разбијена Турска вардарска армија, која је након неколико недеља и уништена на Битољу.

Србска колевка, Стара Србија, је врло брзо ослобођена. За десет  дана у свом победоносном налету постигла сјајне успехе, који су ретки у историји ратова. А за само месец дана, србска војска је успела да заузме велике просторе и на њима преко тридесет великих градова: Скопље, Битољ, Прилеп, Призрен, Приштину, Велес, Елбасан, Драч, Љеш, Сан Ђовани, Рас, Сјеницу, Пљевље, Пријепоље, Прешево, Вучитрн,Ђаковицу, Митровицу, Феризовић, Гњилане, Качаник, Кочане, Штип, Бујановце, Криву Паланку, Охрид, Ресну, Преспу, Ђевђелију, Флорину итд.

Свој главни штаб, као Врховни командант Њ.В. Краљ је пред почетак дејстава имао у Врању, али га је већ после десет дана бробе пренео у Душанов царски град Скопље. У њему је Престолонаследник Александар на челу шеснаестог пешадијског пука Вара Николе II, ушао 14. октобра, пошто је претходно његова армија однела сјајну победу над турском вардарском армиијом, Зеки Паше на Куманову. Ту је решен србско-турски рат, а може се, без претеривања рећи, да је ово била главна и ослучујућа битка целог балканског рата. Да су Срби овде попустили, успех Турске на свим главним бојиштима био би неминован, јер би Турци угрозили Софију и приморали Бугаре да се врате из Тракије, да им Турци не ударе с леђа.

Кумановска битка

У октобру 1912.  године, на локалитету Зебрњак одиграла се чувена Куманоска битка у којој је србска војска, под командом генерала Радомира Путника, до ногу поразила Турке. То је била прва србска победа у Првом балканском рату и означила је почетак и отворила пут за коначно ослобођење Балкана од турског ропства.

Кумановска битка вођена је 10. и 11. октобра 1912. године. Била је то битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Србска војска је добила битку а турска вардарска армија је морала да се бекством спашава од потпуног пораза. Када су се Турци дали у бекство, пошла је у гоњење наша коњица. Она је изазвала паничан страх међу Турцима, који нису ни покушавали да се задрже у Скопљу, које се без отпора предало, нити су били у стању да дају озбиљнијег отпора на Велесу. После више од 500 година србска војска је поново овладала Косовом. Победа је силно уздигла морал србске војске и народа и била подлога каснијих победа у Првом и Другом балканском и у Првом светском рату.mala_prijepolje_100_godina_slobode_od_turaka

Битка на Куманову трајала је око 50 сати. Ту су пале многе драгоцене жртве најбољих србских синова, за крст часни и слободу златну. Народ је с одушевљењем поздравио улазак србске војске у слободно србско Скопље. Звона са свих цркава огласила су погреб турског царства у Европи и васкрсење Србије.

„Мајко мила немој сузе лити
што те морам стару оставити!
Ја одлазим ђе ме срце вуче
у крајеве ђе србство јауче!“

 

НОРВЕЖАНИ ЗА НАС
– Познати Бјернсон и проф. Брок за Србе –

Професор и декан Норвешког Универзитета г-дин О. Брок као професор словенских језика проучававо је србски језик у јужно-источној Србији, у Врањском и Пиротском округу; то зналачко проучавање србског језика издала је Бечка Академија наука. У својој отаџбини држао је више предавања о Србији; у новинама је са разумевањем и са љубављу писао о србским приликама. Преко својих пријатеља стално се обавештавао о Србији. На писмо о ратним србским успесима, одговорио је г-дин Брок писмом, чији делови гласе:
Кристијанија, 6. јан. 1913. год.
Драги пријатељу!
… Наравно са највећим узбуђењем пратио сам велике догађаје на Балканском полуострву. А са радосним срцем, штавише са осећајем личног поноса видео сам, шта су учинили моји пријатељи Срби. Ја велим са осећајем поноса; јер колико је пута мени у део пало, да браним Србију и Србе против свег презирања и против свих оних глупих нападаја, који из добро познатог извора нађоше пута чак овамо. Нарочито сам имао овде у даљини леп задатак после анексије Босне и Херцеговине. И још сада се радо сећам, како ми се у то време у Паризу срдачно захвалио наш славни песник пок. Бјернсон, што сам имао смелости, да речју и пером узмем у заштиту србски народ против оне несавесне политике. Зато и можете разумети, што ја у сјајном ратном успеху Срба са осталим балканским народима гледам као у неку личну награду, а са двоструком благодарношћу помишљам на то, што ми беше суђено, да лично упознам тај народ. Ја бих то познанство и одвише радо обновио и проширио, али као што у вашем писму и сами наговештавате, то не зависи само од мене…
А своје србске пријатеље чувам у најидеалнијој успомени. Својим пријатељима као и целој земљи и народу од срца желим сретну нову 1913. год. Нека би слога, воља за пожртвовањем и одушевљење остало, док се сретно не реши велики задатак!
Одани Вам Олаф Брок.
На таквим речима, које је уважени наш пријатељ када је требало и делом потврдио, ми му можемо бити од срца захвални.
Проф. Сава Максић

ХЕРОИЗАМ СРБСКЕ МАЈКЕ
– Србкиње су претекле Шпартанке –

У окршају на Преполцу 6. октобра, међу првима јуначки је пао пешадијски капетан Драгомир Нешић.
Рођени брат Драгомиров, капетан Михаило изјавио је својој мајци, која је била у Крагујевцу, саучешће овим телеграмом:
„Не брини мамо, ја пођох брата да осветим!“

Ојађена мајка, клонула од силнога бола и угушена прекомерним плачем, склапа руке и моли се Богу:
„Боже, опрости ако сам Те оволиком тугом увредила и дај да мој Драгомир буде једина жртва за цео србски народ!“rep-izlozba-vojnici

 

Србија и Србство данас

 

Немамо намеру да идеализујемо одређене историјске епохе јер свако време носи своје бреме, већ да у духу ове славне годишњице, како и приличи, извршимо скромну смотру данашње Србадије у односу на ону од пре једног века. Прво, не можемо а да се са чуђењем не запитамо: Да ли је ово данас тај исти србски народ? Да ли је расрбљивање свега србском достигло своју метастазу? Заједнички одговор на оба питања био би: Бојимо се да није.
Једно је мерило спрам кога су Срби, као Богом изабрани народ, попут Израелаца у Старом Завету, доживљавали све своје успоне и падове а то је верност према Богу, Једином и Истинитом! Јер није човек мерило наше, него Богочовек. Ово се посебно односи на вође народне, световне и духовне. Само летимичан јеванђелски поглед на народ и народне вође у односу на век уназад, показаће нам сву дубину опустошења србског. Као лепота или ругоба која се показује у огледалу које је увек исто. Показаће нам се и ко смо, где смо и куда идемо. Узалуд су довијања да се узроку данашњих невоља дају разна имена и надимци, као: криза, суша, реалност, светска закулиса и сл. Јеванђелски трезвени Срби, знају за један једини узрок свих србских беспућа – одступање од Христа Бога. Сама реч беспуће говори да пута и нема а не може га ни бити изван Пута (са великим П). Дакле, србски Пут је Пут Богочовека Исуса Христа, који је рекао: Ја сам Пут, Истина и Живот. Отуда пометеност и лутање, што је напуштен Пут који води у Живот, а који је роду нашему пропутио и утабао Свети Сава. Неопходно је доћи до узрока и онда поћи од њега, како наша реч не би била површна.
По учењу науке хришћанске, ми се огледамо у нашим ближњима. Наш однос према њима пројављује наш однос према Богу и обратно. Јер ко љуби мене, рекао је Господ, заповести моје држи. А ово је заповест моја, да љубите једни друге, као што ја вас љубих. Значи, који не љуби ближње, не држи заповести, а који не држи заповести не може љубити Господа (преп. Максим Исповедник). Дакле, онај који не следи Господа и његово учење, неће моћи истински волети ни Бога, ни себе, ни ближње, ни отаџбину, нити творевину Божију.
Такав зли лењи слуга (Божији) који није марио за Бога и за оно што је Он донео и даровао нама људима, неминовно ће се окренути самима себи и постаће самољубив, што су Свети Оци назвали злоупотребом љубави, неразумном љубављу и чак кореном свих зала. Како онда може дрво са злим кореном добре плодове рађати? Те горке плодове јасно видимо данас у безбожној, самољубивој србској елити која растаче и разграђује наш народни дом – Србију. Зато се не треба чудити толиком личном интересу који се зацарио над оним заједничким. Почетак оздрављења нашег духовно болесног србства мора почети од корена, од духовне обнове, од једне нове, духовно здраве, светосавске елите, која ће једина бити у стању да достојно води наш народ.  То је тај нови квасац који нам је потребан. Чему ротације система и људи ако сами људи остају окренути себи а не Богу? Једина истинска револуција у свима световима је она коју је покренуо и запалио у роду људском Господ наш. То је наука која иште револуцију срца, како бисмо могли да примимо толики дар, учење о животу вечном. Ако те револуције нема, ако нема нашег покајања и исправљања од грехољубивих у Богољубиве, онда су све друге промене узалудне.
Када гледамо Србију од пре једног века и упоредимо је са данашњом, јасно ћемо видети да је тада она имала силу и штит јединства, оличеног у Краљу и духа православног видљивог у богољубљу, братољубљу и родољубљу, од Монарха до монаха, од ратара до радника. Данас то не постоји и зато смо расрбљени, разбијени и слаби. Питање је да ли смо икада били слабији и угроженији: духовно, морално, национално, државотворно, економски, војно, медијски?
Посебно боли издаја и кукавичлук србске Цркве и државних чиновника у вези отимања Косова и Метохије. Међутим, Косово није само наше огледало, него и грдно судилиште. На 100-годишњицу од његовог ослобођења оно је опет поробљено али не престаје да буде судилиште, прво нама Србима па онда и другима. За истинске Лазареве синове оно је Србија и увек ће то бити, за оне изроде бранковићевске није тако. Ови потоњи певају неку туђинску, европску песму и очекују да им сване оданде одакле не свиће, са Запада, док они први кличу: Са Косова зора свиће… Дај Боже.

o-evtimije

Настојатељ
Светосавске Катакомбе
Протосинђел Евтимије
Септембар, 2012. год.

1 reply »

  1. Šteta što nam istrija prestade da bude učiteljica života.Ne odbranismo više ni Kosovo ni Makedoniju, a na severu ne zadržasmo stare granice.Bankarske makaze ove nove Evrope prekrojiše nam granice koje su krvlju nacrtane, suzama majki palih rodoquba orošene.Trava koja niče, drveće koje raste, tim suzama je zalivano.

    Свиђа ми се