АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Владимир Недељковић: Ако Србија стане


Ако Србија станe

Владимир Недељковић

Vladimir NedeljkovicЗамислите да нисте у могућности или не желите да пратите штампу, телевизију и радио неко време. Заправо, не морате да замишљате.  Једноставно, урадите то и не мислите да је то исти онај позив као када је смењиван Милошевић. Оно, када је опозиција позивала раднике да не иду на посао, да не плаћају струју и много тога још, а све да би „Србија стала“, не би ли се са новом влашћу покренула.
Такође не мислите да је овде реч ни о изјави која се приписује Ђинђићу – „Ако Србија стане“, која је наравно уследила пошто је Милошевић смењен. Висока је то политика за оно о чему је овде реч. Нове-старе личности су сада на позорници. Наведени су поменути као два, вероватно, најупечатљивија политичара нове српске историје. Што због својих ставова, што због судбине која их је задесила.

Све у свему, далеко су испред свих по многим питањима, нарочито у односу на оне које су за њима дошли. Ако ништа друго, бар су били врло особени у својим ставовима и могло би са доста права да се каже, својом вољом изграђене личности. У односу на њих и према њима, чини се да су многи од нас јасније знали шта желе. Ако ништа друго, као да се имало малко више наде и вере, и у себе и у друштво. Није у питању жал за прошлошћу, већ помало мангупско питање: „А како нас данас фарбају?“

Како било, њихово политичко наслеђе се данас прилично мрцвари, неки га избегавају, неки га крију и не помињу или једноставно не воле да буду помињани у вези са свим тим. Неретко говоре да живот иде даље, осим што заборављају једну ствар – да историја не почиње са сменом власти. Додуше, то им ни претходници нису баш најбоље увиђали.

Увод је био мало дужи, више подсећања ради. Него вратимо се медијима. И о њима је у последње време било доста речи. Расправља се шта пишу, како пишу, за кога пишу и на крају, ко то плаћа? Сажвакана тема. Ипак, питање које и даље некако измиче, јесте: „Зашто пишу“.

Питање није нимало бесмилено и ако будете у прилици поставите га неком новинару. Многи новинари су се прилично намучили да пруже одговор када су упитани. Наравно, питање потпуно мења смисао ако питате новинара који ради за плату коју редовно прима и ако питате оне који не добијају плату.  У сваком случају, и једни и други мисле да раде нешто корисно. Што на личном, што на општем пољу. Нажалост или на срећу, чини се да стижемо до одговора.

Чини се да је лична представа о свету постала мерило општих вредности, па ко колико захвати. Мали – мало, а велики много. Тако је и са политичарима. То, да ли су у сопственим очима велики или мали, углавном зависи од тога колико им посветите пажњу.

И једно и друго занимање су далеко од неке јасно одређене науке и врло често у научном смислу себи дају много већи значај него што заслужују. Научност им потврђују јасније одређене области друштвеног деловања. Социологија, историја, математика и тако даље, а коју ови вешто користе. Ако бисте се више бавили таквим наукама врло брзо бисте увидели да две, врло блиске области људског деловања, политика и новинарство, не би имале толики спознајни значај.

Међутим, када би другачије било, наведени не би имали шта да раде. Бар не у Србији. Са медијима ћете у том смислу доста лакше изаћи на крај него са политичарима. Једноставно, немојте да их пратите. Па, и то је лакше рећи, него учинити. Ево и због чега. То је нешто што политичари, који углавном контролишу медије, не желе да дозволе.

Ако бисте престали да пратите шпанске и турске серије, водитељке без доњег веша, животне приче уживо и са тим у вези живите туђе животе, могли бисте да постанете „опасни“. Почели бисте да се питате ко сте, шта сте одакле сте. Зашто је преварант заслужио да живи боље од вас, да ли сте и сами преварант, да ли треба да се држите нечега што се назива морал, шта је то морал и тако даље? Зашто он нешто може, а ја не могу? А онда бисте се потрудили да мислите својом главом.

Медији вам то сигурно неће рећи, политичари, бар ови наши, још мање. Нити желе такву могћност да вам пруже. А ко би то могао, просудите сами. Медији бришу историју, дневно и свакодневно. Пробајте да их не пратите неко време. Неће „Србија да стане“ ако се неколико дана посветите себи. Можда успете да схватите где сте и шта вам се дешава. Можда је управо то, оно што савремено доба не дозвољава да учините. Ако већ не можете лично да питате оне за које сте гласали, шта се дешава и о чему се ради, пробајте овако. Можда се нешто и догоди. Дешавало се и раније.