All

Призрен, заборављени град: Српски Јерусалим без Срба


Призрен, заборављени град: Српски Јерусалим без Срба

Град цара Душана, српска престоница, српски Јерусалим, како још зову Призрен, одавно је изгубљен за Србе. У самом граду живи 17 Срба и сви се сналазе како знају и умеју. Они који нису желели да оду живе као у средњем веку и пате од процедуре, како им је то српска власт објаснила.

13. 02. 2013. Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

Prizren

 

 

Призрен – град цара Душана у коме сада живе само 17 Срба

* Призренка Евица Ђорђевић, жена херој која је доживела да је киднапује и малтретира ОВК, али није мрднула из родног града. Са Јеванђељем као јединим оружјем одлучила је да се у Призрену породи и да у стану са блиндираним вратима, недалеко од родне куће, подиже ћерку Милицу. Самохрана мајка за државу Србију не испуњава услове да буде „у систему“, односно да прима финансијску помоћ намењену Србима који живе и раде на Косову.

Укинута јој је социјална помоћ, јер држава сматра да су сви Срби отишли из Призрена. Ову породицу недавно је угостио премијер Србије Ивица Дачић, а Евица је колико је могла објаснила тешку финансијску ситуацију и добила објашњење да је то „процедура“.

– Од када су ми 2004. укинули минималац, обраћала сам се за помоћ, али никаквог одговора нема. Од силних стресова, не дај боже, да ми бар споменик ураде када је коначно добијем. Апсолутно ништа не добијамо Милица и ја, иако нам је посвећена толика медијска пажња од дана када сам се породила. Живимо од милостиње, људи добре воље који нас се сете и пошаљу нам нешто – прича Евица. Српска православна црква помаже колико може. Једини извор прихода је нешто мало пензије од деда Адама, који живи са њима, и 55 евра које добија од „косовске владе“.

– Ево неки дан сам отишла по тај новац, а тражили ми косовску личну карту, па у изводу држављанства уписали – косовско. А један ми још и прети, каже: „Знам тебе! Ти си она што је причала Ивици Дачићу како ти је тешко.“ А ја се размишљам, еееј, кроз какве сам све трауме прошла и шта њега брига шта и како сам причала. Нисам хтела да се расправљам и да компликујем ствари, јер се овде све за тили час исполитизује.

* У међама царског града џигља седам призренских божурова. Милица, Емилија, Доротеја, Матија, Матеја и два Михајла су малишани храбрих родитеља који су се осмелили да их у условима без лекара, вртића и друге деце подигну у селу код Призрена. Нажалост, да они постоје у историјски најважнијем граду Косова, за којим и срцем и душом у јавности пате многи политичари, ретко ко зна. Ти Срби као да су остали невидљиви. Нарочито они који су остали у самом граду. Као да су платили цену зато што никада нису желели да напусте Призрен.

Село Новаке укупно има 30 људи, од тога су две породице са децом, док остале већином броје по једног и то старијег члана.

Тридесетогодишњак Бранимир Глигоријевић са осам година млађом супругом Милицом настанио се са родитељима у стричевој кући и ради као санитетски техничар и возач Хитне помоћи у Призрену. Има плату од око 40.000 динара.

– Живим од плате и мало пољопривреде што имамо на селу. Социјалу, нити дечји додатак не примам, јер ми је просек плате висок. Али, како људи живе, немам право да се жалим. А да ли је живот нормалан, под сталним страхом и стрепњом, то су друге теме. А имам и „велики проблем“ јер ми је супруга Црногорка. Пред порођај Милица је имала компликације и лежала је у Грачаници где је требало да се породи, али су ми тражили 1.400 евра да би је породили. Они кажу не могу без пара, јер она нема држављанство, а ја нисам имао те паре, па сам је одвезао у Црну Гору да се породи. Онда мука за пријављивање детета. Срећом успео сам, бар вакцине да прима – вајка се Бранимир, у свом крају познат као Мирча.

– Ако се од 2003. године није вратио ниједан Србин, онда је то знак да од опстанка нема ништа. Све што живимо је од данас до сутра, па како ко умре, тако се затвара кућа. И ја сам овде због посла, иначе не бих желео да живим непрестано у страху. Када си сам, једна је прича, али када имаш жену и децу, онда је то страх. И лако је бити Србин и у Србији, и у Митровици, и у Грачаници, али је тешко бити Србин тамо где се бројимо на прсте – каже Бранимир Глигоријевић.

 
* Он се с полуосмехом нада да ће му српска власт некако помоћи, макар око држављанства. Док Милица чува децу и чека на ред за држављанство, који се чека и дуже од предвиђене три године, службеник канцеларије за повратак Спаса Андријевић има много мање оптимизма.

– Овде у општини Призрен у канцеларији у којој ја радим немају довољно разумевања да задрже породице које имају децу. И као да више раде на исељењу, да су за то плаћени, него за повратак српске заједнице. То могу да говорим као службеник за повратак при општини Призрен. А проблеми са којима се Срби у Призрену сусрећу се, додаје, решавају од случаја до случаја. За некога је довољно да шадрвана попије воде и јави се нашој канцеларији и одмах му се кућа гради, док су другим повратницима сва врата замандаљена.

 Као њен службеник нисам задовољан ни радом канцеларије, ни повратком, јер се неки пријављују као повратници и када се кућа направи, напусте је или продају. Било би срамота да кажем да помоћ Србије није и те како присутна. Да није помоћи Србије, не би можда било ниједног Србина. Имамо помоћ координационог центра, ко је запослен у друштвеним фирмама има увећан минималац. Добијамо помоћ Црвеног крста Србије, а не могу да запоставим и помоћ појединих министарстава – каже Спаса Андријевић.
 
Бројимо се на прсте

После бомбардовања 1999. године, у селу Новаке 2003. године обновљено је 65 кућа у које се тада вратило 57 српских породица. После погрома албанских екстремиста, марта 2004. године, 36 породица је напустило село, а преостале породице се полако осипају.

Све ово вам је уништено више од Вуковара, каже Спаса Андријевић руком упирући пред улазом у призренско село Новаке, правом линијом међу њиве без трагова кућа.

– До 1999. године село је било у изградњи. Све куће су биле нове, а можда је све укупно пет породица имало плац у Србији. У школи је било око 120 ђака од првог разреда основне школе. Биле су четири продавнице, а сада нема ни школе, ни амбуланте, а до продавнице мора се у Призрен – прича Спаса.

Спаса Андријевић је деда троје српске деце Емилије, Доротеје и Михајла, за чију се будућност у том селу бори заједно са ћерком Милицом и зетом Милорадом Дејковићем. Дејковићи су највећа српска породица у општини Призрен, вероватно и највеселија. Плавокоса Емилија од четири године, ненавикнута на госте, срамежљиво се подвукла међу мамине ноге. Годину дана млађа гавранокоса Доротеја уплетених репића смело пузи око стола испитујући терен. Михајло од седам месеци није пуно марио. У колевци је можда и приметио да се нешто чудно дешава, али га је највише интересовао црвени балон. Нешто касније, две сестрице су показивале део колекције играчака, али нису биле расположене за причу.

– Оне се мало праве важне. Нису навикле на гужву, па сада мало изводе – каже 33-годишњи Милорад, родом из гњиланског села Шилова, који је после 1999. нови живот покушао да започне у Прокупљу, Нишу, Новом Пазару, али је преко Гњилана дошао до призренског села Новаке.

Милица Дејковић породила се у Грачаници. Иако је сат и по времена вожње далеко, то је ипак најближе место. У Гњилану, одакле је њен супруг, такође нема породилишта. Сва српска деца у том крају рађају се у Грачаници или чешће у Нишу или Врању.

Милица, иако јој је само 26 година, стена је младе породице, о којој се стара по читав дан. Већ склања Емилију, закувава кафу и сипа сок. Милица себе назива васпитачицом без струке.

– Навикла сам се на овакав живот. А када радиш све с љубављу не може да буде тешко, само је много досадно без људи. Истина да у кући имам обавезе и малу бебу, али ми недостаје да са неким попричам. Оне су саме. Од досаде не знају шта да раде, не помажу ни играчке, ни свеске, ни цртаћи. Само се међусобно дирају и свађају. Када се унервозе обучем их и изведем напоље, али и тамо су саме. Већ увелико једна другој причају: „Ти си моја другарица, ниси ми сестра.“

– Не смем, право да вам кажем. Не верујем да ће бити школе за децу, чим нису дошли ни кућу да нам направе – бојажљиво ће Милица.

– Трудимо се да сачувамо колико год можемо и да се лечимо природним путем. Најближи здравствени центар је у Брезовици и Грачаници и тамо идемо ако нам је потребно, поготову је сада важно за Михајла.

За децу је ипак најтеже, слаже се и тата Милорад. Весеље и игра сведени су на дневни боравак двособног кућерка и то је то. У селу Новаке укупно живи око 30 људи. Осим породице Дејковић, овде живи и млада породица Мирчете Глигоријевића. Милица о будућности не би да прича.

Милорад ради у Богословији у Призрену, где путује сваки дан. Као глава породице има много брига над главом и готово никакву наду да ће је покрити кровом. За петочлану српску породица усред општине где Срба нема ни за лек, очигледно нема довољно разумевања, а изгледа ни воље, па тако испадају из стандарда за доделу кућа јер се не враћају у место порекла. Мештани кажу да има и оних који су се пријављивали за кућу, па затим прокоцкали шансу, очигледно туђу!

– Од 2011. године породицу смо преселили у Новаке и овде смо у изнајмљеној кући. А материјална ситуација је свуда лоша, поготову на овим нашим просторима. Добијамо помоћ за децу, неку цркавицу од социјалног, али данас је живот доста скуп, тако да то задовољава најосновније. Нешто сами у селу производимо, сезонско воће и поврће преко лета и оно што може да се сачува за зиму – прича Милорад.
А права мука је и стићи до лекара, злу не требало.

Куће и поверење

– Када се помене 1999. година и одлазак Срба мени се коса јежи. Све се може поправити, те рушевине, без обзира на то колико смо ми зноја пролили за те куће, међутим тешко је изградити међуљудске односе и поверење вратити на године пре рата, али верујем да ће време учинити своје – каже Спаса Андријевић.

Породицу Дејковић од августа 2011. године ниједном није обишла локална канцеларија за заједнице.

– Живот у овом месту је доста тежак, јер нема пуно народа. И то је можда највећи проблем. Народ је и те како битан за један нормалан живот. Деца немају своје друштво, немају где да изађу, немају никакву занимацију. Немају никакве услове овде, а тек треба да одрастају, да се развијају. Са нама су у кући по цео дан и када год негде кренемо, морамо сви заједно – каже Милорад.

2 replies »

  1. Svi vi koji ste ovo uradili od države i koji i dalje to planirate neimali ni roda ni porida, seme vam se zatrlo,sav novac dabogda potrošili u apoteci,apoteka vam menza bila,dabogda vas stigla svaka hiljadita kletva zamislite koliko vas naroda kune.Da sam na vašem mestu zaPitao bih se imali BOGA.

    Свиђа ми се