КОСОВО И МЕТОХИЈА

ДЕЦУ ВАМ НЕЋУ ОПРОСТИТИ – Душан ИВАНЧАЈИЋ


sv.milica03Наслов овог текста узет је из родољубиве рок баладе Боре Ђорђевића, посвећене свој невино настрадалој деци које  је Нато неман  1999. године у акцији  „ Милосрдни Анђео“ лишила  живота у акцији отимања Косова и Метохије, а под параваном спречавања хуманитарне катастрофе.

Они ( најбољи међу нама ) су отишли да бисмо ми остали, зато треба добро да размислимо о својим поступцима.

„ Није толико страшно умрети, колико је страшно бити жив сахрањен.“

Ово је натпис на споменику посвећеном злочиначки убијеној деци, Панти Дакићу и Ивану Јововићу,  13. 8. 2003. У Гораждевцу. Били су само деца, основци који су се безбрижно и наивно купали у реци Бистрици на КиМ. Осим њих двојице великомученика који су лишени живота, тешко су рањена  још четири њихова другара. Они су преживели, али са страшним последицама по здравље и психу. Невино убијена деца Панта и Иван су поново уморени зиме господње 2013. године о Јовандану. Тада су на њихов споменик поново пуцали  можда они исти злочинци који су их лишили детињства, младалаштва и родитељства. Два пута су убијени само зато што су Срби. Били су деца, па тек онда Срби по националности. Неко је по нечијој наредби повукао обарач на аутомату! Лишио их је живота, тамо где то нико није очекивао, тамо где су само хтели да буду деца, тамо где су само на час заборавили патњу и ужас рата 1999. године.

Високи званичник УН на КиМ Б. К.( не заслужује ни име да му споменемо) је тада поводом овог свирепог убиства рекао: „ Преврнућемо и земљу ако треба да пронађемо и ухапсимо убице.“

Од тада је прошла скоро деценија овоземаљског живота, а о тим злочинцима и њиховом привођењу пред лице правде ни трага, ни гласа. Та иста особа , Б. К., је пре две године био на Косову и желео да види манастир Грачаницу. У присуству локалне политичарке Раде Трајковић, на питањер новинара шта зна о „ жутој кући“ ( пр. аут. где су Србима насилно вађени органи) и трговини органима отетих Срба, почео цинично да се смеје и хистерично виче  на дотичног  новинара, рекавши му да је луд!

Истрага о томе у Савету Европе, у извештају „храброг, поштеног и часног“ известиоца Дика Мартија тапка у месту. Тапкаће све док су Б. К. и слични њему саучесници у оваквим злочинима и даље у структурама власти својих земаља и послушно извршавају наређења „владара из сенке“.

На распетом Косову и Метохији, души нашег српског тела је од доласка „ оних у име закона и правде“ , почињено још више злочина, безакоња и неправде. Убијено је и отето преко хиљаду Срба и неалбанаца, попаљено је и опљачкано неколико стотина храмова и богомоља, вандалски уништено преко десет хиљада споменика православних Срба. Споменици су уништавани да неби постојали као материјални и историјски доказ да су на том месту живели, рађали се и сахрањивали људи који су себе звали Србима. Требало је уништити трагове постојања Срба на простору Ки М.

Зиме  господње 2013. Поново иста мука, зулум и туга. Претучени су и убијени стари људи, нападнути и злостављани српски основци који су чекали школски аутобус, пребијани српски младићи у полицијским станицама КПС, јер су се одважили да иду на божићну литургију у Грачаницу. Срушено је преко три стотине надгробних споменика због уклањања споменика ОВК терористима у Прешеву за Јовандан ( 20. 01. 2013. ). На све ово питање гласи : Ко је ово и зашто урадио ? Одговор је изричито јасан. По КПС-у то су све урадили Срби! Српски малобројни основци су „ провоцирали и напали албанске средњошколце да прекрате време док чекају школски аутобус да их одвезе у српску енклаву ( гето ) !;  Српски младићи су се сами, пијани исповређивали у међусобној тучи у кафани пред  Божић и желели да се представе као тобожње жртве албанаца; Домаћини, преостали избегли Срби су сами рушили и руинирали надгробне споменике својих најдражих да би изазвали медијску пажњу! Међутим врхунац бестијалности шиптарских терориста овог времена стиже из Косовске Митровице. Милица и Боривоје су два српска анђелчића. Њихова кривица је у томе што су се играли и мазили са мајком тог дана у свом привременом смештају  у заједничкој кући  у Косовској Митровици, собзиром да су прогнани и избегли из свог властитог дома у Вучитрну.   Монструм је бацио бомбу на њих, кукавички, увече 04.02.2013. године. Сада су на лечењу и опоравку. Бог и лекари су их спасили. Сада су на лечењу и опоравку у њиховој „прамајци“ Србији.

Човек који има макар мало осећања части, морала и правдољубивости после овог стравичног и мучног догађаја мора се осећати ЗГРОЖЕНИМ, ПОНИЖЕНИМ И ПОСТИЂЕНИМ.

Згроженим, јер само српска деца у 21. веку у Европи живе у својеврсном ( гету ) концентрационом логору и немају право на живот, слободу кретања и безбрижно детињство !

Пониженим, због тога што нико у окружењу, а и далеком свету, пре свега у „демократској, слободној Европи “ не чује крике, вапаје и јецаје српске нејачи на КиМ.

Постиђеним, јер у самој „ мајчици “ Србији постоји „ Друга, модерна, грађанска, антифашистичка Србија“ коју не дотиче плач, мука, невоља и злочини над српском и неалбанском децом. Они не дижу свој глас протеста. Не јављају се и не оглашавају  поводом тога невладине организације „ грађанске опције“ и  иконе  антисрпског национализма : „Жене у црном“, Соња Б., Наташа К., Борка П., Загорка Г., Латинка П.,Бранка П., Дубравка С., Јелена М., Биљана С., Србијанка Т., Јелена К. и Весна П. и њихове мушке колеге – саборци : Чеда Ј., Никола С., Теофил П., Миљенко Д., Лазар С., Срђа П., Динко ( Сабахудин) Г. и њима сличне „независне интелектуалне громаде“ !

Постоји и она друга, традиционална, слободарска или како је антисрпски националисти називају„ конзервативна и затуцана Србија “ којој  такође треба  упутити питање да ли је учинила све што је могла да заштити српску и неалбанску нејач као своју будућност на К и М.  Да ли је њој чиста савест да је преузела апсолутно све да заштити своје становништво на Светој српској земљи, а не да га остави у ишчекивању и на цедилу.

Чувени Елиот Нес и његови „ Несаломиви “ би били запањени и постиђени да су живи и да виде како „брзо, ефикасно и објективно“  КПС полиција, за само пар сати пронађе кривца и монструма који је бацио бомбу на незаштићену децу и њихову мајку. Нормално за очекивати је било да је окривљени био Србин. Њихов „фантастичан успех“ је трајао само један дан. Онда је оптужени Србин – комшија  пуштен из притвора због недостатка доказа, да се брани са слободе. Срби су криви када су жртве, јер им се стално приписује „ колективна историјска кривица“, тако да само Срби имају анатему вечитих криваца у очима света. Они преостали на КиМ-у су по косовским квазиинституцијама „криминогене личности које се баве истом таквом делатношћу .“

Нико не може бити аболиран од кривице ако је лично учествовао или ништа није учинио да спречи злочин. Међутим да ли је статистички и правно могуће да ни један Албанац  правоснажно није осуђен за злочине над Србима.

Да ли се сећате случаја шиптарског терористе који је подметнуо  мину под аутобус пун Срба, када је у најгорим мукама преминуло много њих, а остали преживели са трајним последицама? Осумњичени је био ухапшен и смештен у „ чувени Бондстил“, базу НАТО-а на КиМ, одакле је успео „ славно“ да утекне.

Божанска правда и људско право су две стране исте димензије коју називамо правдом. Некада се сусретну у стварном животу, а некада само у небеском царству и духу, али се на крају ипак увек споје. „ Победиће правда неправду,  светлост ће разагнати таму, љубав ће поново засновати своје царство у коме мржња и злоба неће имати места “ – поручује нам Свети Владика Николај Велимировић.

Да ли је то Божија воља или српска судбина, али најпознатије српске хероине, везане за Свето Косово и Метохију су се звале или се зову МИЛИЦА.

Милица Ракић је рођена  09.01.1996. Мала Милица је имала брата Алексу који је био пресрећан када му се родила млађа сестрица. 17.04.1999. у 21:45, у Батајници, у улици Димитрија Лазаревића, НАТО злочинци су испалили пројектил чији су гелери разбили прозор и улетели унутар куће.  Милица је била у свом купатилу, насвојој ноши док јој је мајка спремала кревет за починак. Мајка није ни слутила да спрема свог анђеле на вечни сан. Мала Милица је склопила очи као права небеска принцеза и заувек остала у заједничком историјском сећању Срба, да нас вечно подсећа на епски трагичну 1999. Годину и отимање КиМ.

sv.milica04

Милица Ђорђевић је ђак првак у Призрену. Она је истовремено   једино дете од преосталих двадесетак Срба у том граду.  Само њих двдесетак је и остало од неколико хиљада колико их је било пре 1999. године. Једино друштво су јој мајка Евица и старији човек по имену Адам, коме она из милоште тепа „ деда Адам“.  Деда Адам није Србин, већ Албанац Адем, који је прихвато Милицу као своју рођену унуку, јер су њу и мајку Евицу сви суграђани Албанци – Призренци потпуно одбацили из друштва. Згранут таквим нељудским, насилним и нехуманим понашањем својих сународника и суграђана, деда Адам је једини стао на страну мале Милице и њене мајке.  Везао се људски и емотивно за њих две, незаштићене женске особе.       Времешни старац  је једина заштита у граду где нико не жели да их види, чује, разговара, да схвати постојање још неких бића, а да нису албанске народности. Милица Ђорђевић је прави мали борац и будући велики, добар човек. Она је ипак само седмогодишње дете која брани са мајком право на живот и постојање. Управо је објављена вест да су архијереји СПЦ, на челу са његовом светошћу,  Патријархом српским, господином Иринејем, посетили Призрен, призренску Богословију и малу Милицу  Ђорђевић. Мала Милица је принуђена да у просторијама  Богословије похађа први разред као једини ђак.

ojm58y

milica

Милица Вучетић ( 8 ) и њен брат Боривоје (3) су 04.02.2013. израсли преко ноћи у одрасле људе. Истовремено су проживели својеврсно васкрсење, јер су се поново родили. Злочиначка рука терориста – монструма је овај пут изгубила у својој намери да уништи троје и више српских душа. Лекари ће извући из тела гелере, али ће ожиљци у души заувек остати са вечним питањем: „ ЗАШТО?“ Живот је Божијом вољом победио ђавола и смрт !

deccak

12007_478280732235127_1857897024_n

Књегиња Милица Хребељановић је пореклом из династије Немањића. Отац јој је био Југ Богдан ( Кнез Вратко). Милица је рођена 1335. Године, да би се 1353. удала за кнеза Лазара Хребељановића и изродила му седморо деце ( два сина и пет кћери ). После погибије Светог  кнеза Лазара у Косовској бици, била је приморана да управља српску државу у изузетно тешким историјским околностима. Када је њен син Стефан одрастао, препостила му је вођење државе. Подигла је манастир Љубостињу и са својом рођаком Јефимијом( удовица деспота Угљеше Мрњавчевића) се замонашила и добила име Евгенија. Упокојила се 1405. године. Књегињу Милицу су још за живота Срби називали царицом због доброчинства, мудрости, хуманости, харизме и духовности. Књегиња Милица или царица Милица је као и њен супруг, великомученик, Свети кнез и цар Лазар, сматрала да је царство небеско важније од царства земаљскога и доприносила ширењу православља и светосавља кроз јачање Видовданског завета и Косовског мита.  Књегиња Милица је због своје духовности и вере изражене кроз човекољубље и родољубље, са разлогом проглашена православном светицом од стране СПЦ. Књегиња Милица је била  велика мајка и човек. Примера и доказа за то је пуно, а њена вера је дошла до изражаја у одбрани српске државе и преосталог народа после Косовског боја, када је морала зарад опстанка да препусти кћер Оливеру султану Бајазиту, али под њеним условом: да не промени веру, „те тако поробљавајући тело, не пороби и душу и тако је вечно изгуби“. Успела је својом мудрошћу, смелошћу и  јачином духа да испослује од султана премештај моштију Светог цара Лазара из Приштине у Раваницу и исто тако обезбеди пренос моштију Свете Петке из Трнова у Београд. Књегиња Милица је обновила Хиландар, подигла многе цркве и манастире. Обновила је порушени и опљачкани манастир Високи Дечани после турских освајања и скрнављења. Спасила је  свог сина владара и Србију од султанове одмазде, а као монахиња Евгенија ( касније Ефросинија), заједно са својом дружбеницом и рођаком  Јефимијом, проводи остатак живота у монаштву и са Богом. Њих две су биле и наше прве женске књижевнице, које су нам подариле предивне стихове. Мати Евгенија је написала „Молитву матери“ и  „ Удовству мојему женик“: „ Умилостиви се на грехе моје, окрепи децу моју у благоверности и благоденствују, да у благочешћу послуже теби, Богу своме као господин и родитељу њихов Светопочивши кнез Лазар“.

 250px-kneginja_milicamilica 2

У славу и спомен наше православне светице, књегиње Милице и монахиње Евгеније – Ефросиније, наш свети отац Јустин Поповић јој је посветио тропар: „Спомен Свете матере наше Евгеније – Ефросиније“.

 

 

Тропар, гл.  4.


Скинувши царску одећу,обукла си монашку ризу, Евгенија славна: Мач славног кнеза Лазара сину своме Стефану Високом си дала, а ти си Крст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода Србског Богоносног од зла турског: Зато се и сада моли за нас и за све Православне Хришћане који те са љубављу прослављају, мати мироточива. 

 

Српски народ је изнедрио Милице, а све наше Милице су љубављу, вером,духом, а пре свега самим животом учиниле да никада не заборавимо ко смо, шта смо, одакле смо и куда ћемо даље, а све да би сачували наше Свете српске земље.

Писац овог текста је чланак  посветио свој деци која су се ради нас, Србије, Косова и Метохије вазнела у небеске висине и посматрају наш говор, мисли и дела.

Душан Иванчајић