Биљана Диковић

Храбро срце Шкотлађанке др Елизабет Мекбин Рос куцало је за Србију


Храбро срце Шкотлађанке др Елизабет Мекбин Рос куцало је за Србију

Ову причу, објављену у Политици, србска деца би требало да читају у књигама за предмет Историја Србије… Храбра др Рос могла је, по свом образовању и наслеђу, да живи комотно и без проблема овог света, али је одабрала да се бави лекарским позивом и да свој допринос у борби Срба за опстанак на овим просторима…

18.02.2013. Политика, за ФБР приредила Биљана Диковић

Крагујевац – Три мала бела споменика стоје на Варошком гробљу у Крагујевцу, поред капеле. Лево је, у мермер уклесано име Мејбл Дирмер, десно Лорна Ферис, у средини, на нешто вишем обелиску, стоји – докторка Елизабет Рос. Доле, испод имена, ћирилицом је исписано: „Народу сте српском даровали срце, ваша дела красе зраци нашег сунца.”

Ту почива срце храбре Шкотланђанке, која је у Србију дошла када нам је било најтеже, у јеку борбе против аустроугарске армаде, када нашу храбру војску нису косили само меци и топовски шрапнели него и пегави тифус, од којег је умрло више од 300.000 хиљада српских војника. Она их је лечила у немогућим условима, стављајући на коцку и свој живот. Издржала је три недеље. Преминула је 14. фебруара 1915., после 13 дана борбе са тифусном грозницом.

Неко је, пре званичне церемоније одавања почасти у организацији града, испред ова три споменика запалио свећу. Српски народ није заборавио своје хероине, чланице британске лекарске мисије у Првом светском рату. Осим Росове, Дирмерове и Ферисове, у Србију ју је дошло још двадесетак британских болничарки. Многе су изгубиле живот у ратним страхотама на брдовитом Балкану, несебично помажући нашим војницима на првим линијама фронта. Росова у Крагујевцу данас има улицу код Великог парка, а њено име носи и теренска јединица овдашњег Црвеног крста.

Те 1915, Крагујевац је био тешко погођен не само ратом већ и епидемијом пегавог тифуса. У граду је била смештена и Врховна команда и Велика ратна болница за лечење оболелих од заразе.

Др Жарко Вуковић, који се за живота бавио темом савезничких медицинских мисија у Србији и о томе објавио књигу, о ситуацији у Крагујевцу у тим данима на једном месту каже: „Крагујевац је у то време био такорећи мртав град – нико из града није излазио нити је ико у град долазио. Само су се улицама протезале, на снегу и леденој киши, бескрајне колоне воловских запрега у којима су лежали на смрт болесни рањеници и болесници, очекујући да буду примљени у болнице у којима више није било места за њих. Земља је изгледала као да је узорана за неку страшну сетву – на све стране видели су се свеже ископани гробови.”

Управо у то време, Росова из Ниша стиже у Крагујевац, са екипом која, по писању британских публициста, није била припремљена за епидемију пегавог тифуса. Луиз Милер, која је истраживала улогу британске мисије у Србији, о тим околностима овако пише: „Није било довољно сестара, ни начина да се изолују инфицирани пацијенти, није било опреме за дезинфекцију одеће, као ни средстава којима би се заштитили од инфицираних ваши. Један по један, почели су да се разбољевају, а прва британска жртва тифусне грознице била је др Елизабет Рос.”

Пожртвована Шкотланђанка је ипак покушавала да лечи заражене српске војнике, често остајући даноноћно поред њихових постеља. Када су је колегинице једном приликом посетиле и питале како може да издржи да ради у немогућим условима, она је кратко одговорила: „Па, неко мора.”

———————————————-

Срби су им дали слободу

Елизабет Мекбин Рос је рођена 1876, у месту Тејн, у брдовитим пределима Шкотске. Одрасла је у имућној породици. Њен отац је био директор лондонског одсека Комерцијалне банке Шкотске. Медицину је дипломирала у Глазгову 1901, а недуго после тога, у оквиру колонијалне медицинске службе, одлази у Персију, данашњи Иран. О невољама и болестима људи у тој земљи написала је књигу, а у домовину се враћа 1914. Уместо планиране специјализације из области тропских болести, чувши за невоље српског народа, она се прикључује британској лекарској мисији која путује за нашу земљу.

За разлику од пуританске Британије, Србија јој је изгледала слободно. Елзи Инглис, борац за женска права, овако пише о дочеку и статусу које су британске докторке имале у Србији: „И у Британији су ове жене биле лишене политичких, социјалних и економских права. У Србији су се према њима односили са великим поштовањем и, што је још важније, имале су једнак статус. Срби су им дали слободу. Дозволили су им, први пут у животу, да раде у областима резервисаним за мушкарце, да живе и путују самостално. Оне су радиле у болницама, чак и као возачи војних санитета, показујући запањујућу храброст, као што је то случај са др Елизабет Рос.”

———————————————-

Сећање на прошлост је нада у будућност

Поводом 98 година од смрти Елизабете Мекбин Рос, за дипломате Велике Британије, Канаде и Аустралије организован је пријем у Скупштини града Крагујевца. Градоначелник Верољуб Стевановић је рекао да је „немерљива жртва британских хуманитарки уткана у добре односе држава и народа”, а амбасадор Канаде Роман Вашчук поручио је да је „сећање на прошлост нада у будућност”.

———————————————-

Вест о смрти у „Политици”

„Добровољни лекар енглеске мисије у Крагујевцу др Елизабет Рос умрла је од болести коју је добила лечећи ратнике тамошње прве резервне болнице. Племенита Енглескиња искрено је ожаљена. На погребу који је био импозантан, посмртни говор држао је др Војислав М. Јовановић, доцент универзитета.”

Ову вест о смрти Елизабете Рос објавила је „Политика” 4. фебруара 1915. године (по старом календару), и то у дану када је Београд био жестоко бомбардован, засипан артиљеријском ватром Аустроугарске војске.

Н. Т.
Бране Карталовић

——-

Срце у Шумадији – Др Елизабет Рос


Шкотланђанка је дошла у Србију да би неговала рањенике у Првом светском ратуДуга поворка аутомобила прошла је 14.фебруара 2010.године, кроз главну улицу у Крагујевцу, према градском гробљу. На капији су се скупили посетиоци – међу њима су били амбасадори Велике Британије, Канаде и Аустралије, те представници Међународног комитета Црвеног крста. Сви они су одали почаст др Елизабет Рос, из градића Таин на северу Шкотске, која је умрла 14.фебруара 1915.од тифуса у војној болници у Крагујевцу, где је неговала српске војнике повређене у Првом светском рату.

Единбуршки дневни лист “Скотсмен”, најтиражнији и најугледнији дневник у Шкотској, у великој репортажи под насловом “Шкотска светица од Србије”, подсећа на живот др Рос, али и на сећања која у земљи за коју је она дала живот – не бледе.
Гроб докторке Рос и две енглеске колегинице, на крагујевачком гробљу, разликују се од осталих јер су неке речи на – енглеском. На камену пише “Овде лежи др Елизабет Рос”. Испод тога, ћирилицом: “Она је дала своје срце српском народу”.
– Она је заиста дала живот за Србију – каже Луиз Милер, књижевница која је истраживала судбину Елизабет Рос. – Срби знају да је таква жртва вредна сећања.
Росова је рођена у Таину 1878. године. Дипломирала је медицину 1901. године, као једна од првих жена у држави.
Пошто је стекла диплому, Росова је кратко радила као докторка у свом Таину, да би потом постала медицински радник на острву Колонзи. Али, авантуристички дух њене породице очигледно је текао и њеним венама. Била је прва жена бродски хирург у Британији, на великом броду који је пловио до Индије и Јапана. А онда је отишла у Персију: живела је скоро две године у иранским планинама и лечила моћно племе Бактијара.
Били су толико одушевљени њоме да су је поставили за поглавицу, а део њеног посла, како наводи “Скотсмен”, био је да буде докторка у – харему. Ту ју је затекао почетак Првог светског рата.
Др Рос чула је за страховити мањак доктора и медицинских сестара у Србији, и одлучила да помогне.
Када је стигла, крајем јануара 1915, одмах је добровољно отишла у болницу за тифусаре у Крагујевцу.
– Знала је да није имала превише шансе да преживи, јер је тифус владао, а нико тада није знао шта га изазива – прича за “Скотсмен” њена братаница Едит Рос (86). – Неке од њених колегиница из женске болнице дошле су да је посете, и рекле јој: “Докторко Рос, не знамо како можете да издржите да овде радите”. Она је одговорила “Па, неко то мора”. Издржала је, ипак, само три недеље…
Крагујевчани сваке године полажу цвеће и венце у знак сећања и захвалности. Гроб редовно, са посебном пажњом, одржавају радници предузећа “Градска гробља”. Живо сећање на др Елизабет Рос негује и теренска јединица Црвеног крста, која је по њој добила име. И улица у спомен-парку у Шумарицама, која води поред ПМФ и Машинског факултета, носи њено име.