Језик

Драгољуб Збиљић: Злоупотреба Матице српске у затирању српске ћирилице


Драгољуб Збиљић: Злоупотреба Матице српске у затирању српске ћирилице

 

МАТИЦА СРПСКА

Поводом данашњег Дана оснивања славне Матице српске (16. фебруара 1826 – 16. фебруара 2013), ваља се подсетити да је, нажалост, та славна и недужна као институција – Матица српска неколико пута тешко злоупотребљена на штету Срба, српског језика и српског писма, нарочито 1954. и 2010. године

На данашњи дан, 16. фебруара 1826. године у Пешти је основана славна Матица српска на иницијативу Јована Хаџића (Милош Светић) и богатих српских пештанских и будимских трговаца Гаврила Бозитовца, Јована Деметровића, Јосифа Миловука, Петра Рајића, Андрије Розмировића и Ђорђа Станковића. Та прва и најважнија, и данас жива, институција српске културе граби у будућност да ускоро испуни два века међу Србима и са Србима.

Матица српска је имала успона и падова у зависности од тога ко ју је и како водио и у њој руководио.

Када је у Пешти на данашњи дан оснивана ова славна и велика српска узданица Матица српска, српски православни народ имао је једно своје национално писмо –ћириличко које је било најважнији (уз језик који се тада звао сербски, србски, па српски), симбол српског националног бића. А данас, нажалост, Матица српска је, спавши 1954. године на Новосадски договор и сербокроатизам. изгубила своје писмо у својој чистој неприкосновености и суверености, па је у тој истој Матици српској недавно објављено измењено и допуњено издање, практично сербокроатистичког, Правописа српскога језика (2010) у коме је за решење питања писма задржано српско ћириличко писмо, али у деоби суверенитета са хрватском латиницом коју су у Правопису сербокроатисти у Матици српској назначили (цитат) као „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (стр. 17). Тако су у Матици прекршили Члан 10. Устава Србије у коме је тај Члан 10. вратио сувереност Србима на њихову ћирилицу, али то не дају правописци из Матице српске и САНУ.

Тако је, још једном, сада у 21. веку, (зло)употребљена Матица српска од сербокроатиста и она се сврстала у главне институције српскога језика и писма које, својим изузетним решењем питања писма одступају од праксе у целом свету и у Европи. Те институције, са (зло)употребљеном Матицом српском на челу, нажалост, главни су кривци што се и данас у Србији масовно узурпира право Срба да свој језик у Србији пишу својим миленијумским писмом ћирилицом.
Матица српска је, нажалост, прва кренула поново 2010. на овај пут затирања српске ћирилице (данас је у Србији у општој употреби српског језика нема ни десетак процената). На све наше личне примедбе и примедбе више удружења з заштиту српске ћирилице у вези с тим и поводом нашег предлога да се Правопис српског језика сачини у складу с праксом у целом свету и да се примени у решењу питања писма Члан 10. Устава Србије уместо неуставног Статута АПВ у Члану 26, по званичној изјави двоименог председника Матице српске проф. др Ивана Негришорца — Драгана Станића, Матица српска ће да – ћути још 70 година, а онда ће, каже он, размишљати о решењу питања ћирилице. Дакле, решаваће проблем ћирилице онда кад српска ћирилица буде скроз отишла у музеје и(ли) кад се пресели на српска гробља.

Тако је славна Матица и српска још мало па два века будница и узданица, још једном злоупотребљена зарад велику штету, а не на „ползу српскога народа“, због чега су је и основали идејни и практични творци Матице српске на данашњи дан 1826. године у Пешти, а пресељене у Српску Атину (Нови Сад) 1864. да би та иста славна Матица српска злоупотребљена од комуниста када је сто година после тога (1954) наложен за Србе, српски језик и српско писмо ћирилицу штетан Новосадски договор о српскохрватском језику у коме је формално била предвиђена „равноправност латинице и ћирилице“, а иза врата је договорено практично „постепено замењивање српске ћирилице хрватском (Гајевом) абецедом“. Тај посао је данас окончан и српске ћирилице нема ни десетак процената у општој употреби српског језика и у Србији, која је све до 1954. године била ћириличка земља и ћириличка култура.

(16. фебруар 2013)

2 replies »

  1. Ој, Лазаре, са Косова свече. Не знам шта бих Вам на овом коментару и објашњењу приговорио. И зашто бих приговарао. Хвала Вам што сам имао задовољство да то прочитам.

    Свиђа ми се

  2. Poreklo se ne može sakriti !
    Austrougarska okupacija proizvela je na srpskom istorijskom i etnojezičkom prostoru dve krupne i danas aktuelne geopolitičke konstante: pored nacionalizovanja muslimana, u BiH se uz podršku austrougarske politike katolici počinju proglašavati Hrvatima, te je tako na srpskom prostoru i od srpskog etnojezičkog supstrata uspostavljen istorijski projekat bosanskog geopolitičkog trougla, koji je i danas aktuelan… Srpska nauka,istoriografija i filologija, već od Daničića naovamo, nažalost, služila je nenaučnim, hrvatskim državnim ciljevima, onako kako ih je Štrosmajer, a potom Jagić i plejada hrvatskih političara od Starčevića do Tuđmana, video i zagovarao. Gresi srpske istorije i nauke o jeziku u jugoslovenskom periodu- tzv. serbokroatistike su evidentni. Ali u pitanju je kolonijalna politika velikih sila. Otuda je neophodno da se kaže i sledeće: Bosna i Hercegovina je u evropskoj nauci smatrana za srpski etnografski i istorijski prostor sve do Berlinskog kongresa, 1878. Hrvatstvo je u Bosnu došlo sa austrijskom okupacijom i sa Štadlerom{papin poverenik Kongregacije za propagandu vere na Balkanu}. Austrougarska je naseljavala katolički živalj uz Drinu koji će kasnije svi postati Hrvati. I kao što Hrvata u 19. veku nema u Bosni, nema ih ni u Dalmaciji. O tome podatke donosi austrijska državna statistika 1850. Štrosmajer je „proturio“ Hrvate u Dalmaciju preko don Miha Pavlinovića, oni će nastati hrvatizovanjem katoličkih Srba. Kako ističu bosanski franjevci – Ivan Frano Jukić i Tomo Kovačević,tada u Bosni su živeli samo Srbi,pravoslavne, katoličke i muhamedanske vere. Da Hrvata tada još nema u Bosni, svedoči i hrvatski istoričar Vjekoslav Klaić, kao i političar Antun Radić. Kao što su se bosanski muslimani identifikovali sa turskom državnom idejom, Hrvati u svoje geopolitičke interese usklađivali sa katoličkom Habzburškom monarhijom…. Običan muslimanski svet, tj. bivši Srbi (Turci su ih zvali „Bošnjaci“ ), nalaze se u stanju kolektivnog identiteta koji Meša Selimović kazuje kroz lik Hasana u Dervišu i smrti „Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećajem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme od ma kakvog rješenja!“.Za identitet bosanskih muslimana nakon odlaska Turaka Meša kaže „…Nacionalna neodređenost, lutanje između etničkog i religioznog identifikovanja, neimanje kolektivnog smjera i nedostatak povjesne perspektive, rezultirali su kolektivnim nesnalaženjem, i pasivnim odnosom prema životu koji, posle 1878, nisu smatrali svojim“. Muslimani jesu Srbi muhamedanske veroispovesti, ali zašto je to danas teško reći? Današnji bosanskohercegovački muslimani (od 1993. Bošnjaci), kao i muslimani iz Raške oblasti (takođe odskora Bošnjaci), u najvećem broju jesu poreklom Srbi, uz manji broj onih koji su turskog porekla (Kajtaz, Behmen, Čengić i sl.) i čiji su preci došli sa Osmanovićima.Omer beg Sulejmanpašić Despotović (potomak Sulejman paše Skopljaka), kliktao je srpstvu, pisao ćirilicom, kao uostalom ceo bosanski begovat do 1878, kao i uzvišene pesme Osmana Đikića i mnogih drugih koji slave srpstvo. Odličan poznavalac srpskog jezika i pisac knjige Istorija srpskog naroda Benjamin Kalaj (najznačajniji guverner Bosne i Hercegovine 1839-1903) je napustio svoje ranije stavove o srpskom karakteru BiH i razvio tezu o postojanju posebnog bošnjačkog naroda, kao nosioca kontinuiteta bosanske državnosti. Kalajeva uprava imala je zadatak da ne dozvoli da se kod muslimana razbudi srpska nacionalna svest i da srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu trajno isključi kao faktor srpskog i jugoslovenskog ujedinjenja. Progonjeni su svi muhamedanci sa razvijenom srpskom nacionalnom svešću, Srbima je bilo zabranjeno da se zovu svojim narodnim imenom, sve nezavisne srpske novine su bile zabranjene, umesto srpskog uvodi se bosanski jezik, bosanska zastava i bosanski grb. Kalaj je išao dotle da je zabranio i svoju Istoriju srpskog naroda kako bi utemeljio bosanski separatizam. Pozivanjem na bogumilsko poreklo bosanskih muslimana Kalaj je nastojao da im obezbedi ono što nisu imali, nacionalni identitet i istorijski kontinuitet. Kalajeva „bosanska nacija“ predstavljala je političku naciju, po uzoru na mađarsku političku naciju Jožefa Etveša, termin koji će prihvatiti i Hrvati, pa je bila i prva faza u izgradnji bosanske nacije. Kalaj nije poricao srpski karakter Bosne i Hercegovine, ali je preko toga prelazio iz političkih razloga.Pred kraj svoje vladavine Kalaj je napustio teoriju o bošnjaštvu i nastojao da dokaže međuzavisnost muslimana i katolika-novoimenovanih Hrvata i obezbedi njihovu zajedničku suprotstavljenost Srbima. Kalaj je verovao da će bosanski muslimani svakako preći na hrišćanstvo, pa je zadatak njegove uprave da to bude katoličanstvo, a ne pravoslavlje. Stoga je ukinuo i njihov pismo ćirilicu, tzv. „begovsko pismo“, koje su oni zvali i „stara Srbija“, i uopšte pripremao teren da srpstvo u Bosni i Hercegovini suzbije hrvatstvom. Danas bošnjački intelektualci (Muhamed Filipović, Adil Zulfikarpašić, Nijaz Duraković i još neki) do u tančine ponavljaju Kalajev koncept „bosanske nacije“, tražeći spoljne patrone (SAD, NATO…) koji će obezbeđivati taj i takav identiteit,po principu: koliko jezika toliko naroda. Ako Hrvati mogu uzeti srpski jezik i proglasiti ga za hrvatski, a sa jezikom i Srbe katolike, i na tom prostoru formirati svoju veliku NDH i današnja Hrvatsku državu, zašto to ne bi mogli i drugi narodi nastali iz srpskog etnojezičkog supstrata; kad može dva jezika, mogu i tri, četiri, pet.Baš kao što su učinili Bošnjaci, Crnogorci, sutra možda i Vojvođani. To srpski jezikoslovci, kao ni ostali intelektualci ne smeju prećutati.Treba jasno i glasno da kažemo da je srpski jezik danas standardni jezik ne samo u Srbiji, već i u tri novonastale države: u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.Dok su se novonastale države-nacije odrekle serbokroatistike, preimenujući srpskohrvatski, u stvari srpski jezik, u svoj novi- hrvatski, bosanski, crnogorski, jačajući tako svoju inače sintetičku naciju i državotvornost, dotle srpske putovođe, kako one političke tako i one smeštene u glavnim srpskim institucijama, i dalje istrajavaju na serbokroatistici, narušavajući kako integritet srpskog jezika i književnosti, tako i državotvornost srpskog naroda. Srpske institucije se, na primer, nisu još odrekle Novosadskog dogovora iz 1954, kojeg je Matica hrvatska napustila još 1971. godine, a koji polazi od stava da Srbi, Hrvati i Crnogorci govore istim narodnim i književnim jezikom. To su besmislice! Kad su to Srbi govorili kajkavski?! Ali, to ne smeta da SANU izdaje 17. tom rečnika srpskohrvatskog jezika, iako je SKA isti pod nazivom Rečnik srpskoga jezika počela da izdaje još početkom devedesetih godina 19. veka.U jugoslovenskoj istoriografiji ova notorna i uobičajena pojava je skrivana i prećutkivana. U jugoslovenskoj istoriografiji ova notorna i uobičajena pojava je skrivana i prećutkivana. U obe Jugoslavije – prvoj utemeljenoj na Štrosmajerovoj ideji jugoslovenstva i drugoj Brozovoj komunističkoj državi. Jugoslovenstvo i komunizam negirali su i poništili Srbe katolike, kao i Srbe muhamedance. Ova dva fenomena predstavljali su za Srbe diskontinuitet u svakom pogledu. Svedoci smo razbiraspada jugoslovenske države, kada su se od srpskog etničkog i teritorijalnog supstrata formirale nove nacije i države zasnovane na antisrpstvu. Ne samo da su Srbi katolici, na osnovu prisvajanja srpskog jezika od strane Ljudevita Gaja u vreme ilirskog pokreta (1835- 1843), u najvećem broju postali Hrvati i odlučujuće
    doprineli stvaranju hrvatske nacije i države, to isto učinili su i bosanski muslimani, već se i pravoslavni deo srpskog naroda u liku Brozove i Đilasove komunističke nacije Crnogoraca odmetnuo od svog srpskog bitisanja. Dubrovački književnici, istoričari i umetnici Ivan Gundulić, Medo i Niko Pucić Matija Bandum Ivan Stojanović, Milan Rešetar, Marko Murat, Luko Zore Lujo i Ivo Vojnović, Jorjo Tadić i mnogi drugi, sve što je vredelo u Dubrovniku, srpski je mislilo i srpski pisalo. Baš kao što se srpski književnici i stvaraoci muhamedanske vere nemarno otuđuju od srpstva i prepuštaju nekakvoj bosanskoj naciji.Kao da se zaboravlja šta su o svom nacionalnom poreklu govorili i pisali Osman Đikić, Meša Selimović, koji je testamentarno posvedočio svoj srpski jezik i srpsku narodnost, Skender Kulenović, Kaplan Burović, Ćamil Sijarić, Emir Kustuirica, ili Mehmed Begović, profesor beogradskog Pravnog fakulteta u međuratnom periodu, jedan od najboljih poznavalaca šerijatskog prava….

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s