Љиљана Булатовић-Медић

Како разумети Украјину – подељена земља на два дела који се никада неће међусобно разумети


To што се дешава у Украјини креће се у границама: од невоље до потпуне катастрофе. Можда ће се овог пута некако решити, али након неког времена – све ће почети из почетка. Јер проблем није решен. А ником није јасно како га решити.

***

Украјина је  веома слична Босни:

подељена земља на два дела који се никада неће међусобно разумети

5.12.2013.
Пише: Јекатерина Полгуева

To што се дешава у Украјини креће се у границама: од невоље до потпуне катастрофе. Можда ће се овог пута некако решити, али након неког времена – све ће почети из почетка. Јер проблем није решен. А ником није јасно како га решити.

Украјина је по нечему веома слична Босни: подељена земља на два дела који се никада неће међусобно разумети. Код њих је све различито: историја, вера, језик, хероји.

Ukrajina i Bih

Веома добро је о томе рекао један новинар из источне Украјине Владимир Корнилов:
„Ако путујемо од Одесе до Доњецка, па до Ростова, а затим до Урала и тако не заустављајући се стигнемо до Владивостока, приметићемо да осим много регионалних разлика, и разлика у нашим дијалекатима (као што су „чо“ и „шо“), ми без обзира на то идемо у исте цркве, говоримо једним истим језиком, на исти начин обележавамо исте празнике, поштујемо исте хероје, читамо исте књиге, гледамо исте филмове и серије… Док, ако пређемо ного мање растојање од Љвова до тог истог Доњецка – открићемо да ми идемо у различите цркве, говоримо различитим језицима, славимо различите празнике, поштујемо потпуно друге хероје… и тако даље. И хтели – не хтели, природно се поставља питање: ако се ми Донци толико разликујемо од Ростовчана да би морали да живимо у различитим државама, зашто онда морамо да живимо у истој држави са Галичанима од којих се још више разликујемо?“

У Босни ни једна страна није победила, ни једна није добила своје, зато ће пре или касније избити нови рат. Да се то не би десило, „међународна заједница“ би морала да размисли како се БиХ може бе крви и што безболније поделити. Другог начина да се спречи нови рат просто нема. АЛИ, уместо тога, међународна заједница се бави управо супротним: како да задржи у истим границама народе од којих сваки живи својим животом који је потпуно одвојен и разликује се од живота другог народа. У БиХ ствари стоје тако: оно што је за Муслимане празник – то је за Србе трагедија (и обрнуто). У Федерацији је 1. марта славље (додуше не у кантонима са хрватском већином). У Републици Српској није. Што би Срби славили дан референдума и убиства српских сватова на Башчаршији – чиме је и почео рат?

У Украјини је иста ситуација. На пример, у Љвову се Дан победе – 9. мај не може достојно обележити. А за остали део Украјине, то је свети дан. Не само Руси који живе у границама данашње Украјине (региони Крима и Доњецка – то и није Украјина, у суштини тамо је 80 – 90% Руса), већ и источни Украјинци, нпр из Харкова или Дњепропетровска – су врло блиски Русима. Али, Гали са запада Украјине – то у ствари чак и нису Украјинци. Они имају и други украјински језик са таквим пољским позајмљеницама да их чак ни источни украјинци не  разумеју. (При томе, они мрзе Пољаке). Они су грко-католици. А најгора ствар је што тамо има много отворених фашиста – фашистички хероји се званично славе, тамо су им подигнути споменици, улице називају по њиховим именима – Бандера и Шухевич. То је као Анте Павелић, на пример. За Русе и за источне Украјинце – то су страшни непријатељи, крвави џелати.

При томе и украјинска власт (Јанукович),  и такозвана либерална кијевска опозиција веома снажно флертују са фашистичком партијом „Слобода“ из западне Украјине, са њеним фирером (антисемитом и русофобом) Олегом Тјагњибоком. Јанукович се тако „заиграо“ да је  та партија прошле године постала парламентарна, добивши на изборима више од 10% за Врховну Раду (скупштину). У три (од четири) западна региона, она је већ увелико владајућа странка. Али у целој земљи њен рејтинг је  био 3 – 4% (на истоку за њих уопште не гласају, а у централном делу – мало).

Ukrajinski politicariАли власт им је помогла да се учврсте. Зашто? Зато што је Јанукович убеђен да ће сигурно изгубити ако његов ривал у наредним председничким изборима буде Јулија Тимошенко, а ако буде неко од других прозападних либерала – да ће можда изгубити, а да ће Тјагњибока победити. Уосталом, на западу Јануковича, какав год он био, мрзе јер је он за њих „проруски“. А своје источно бирачко тело је издао, кршећи сва своја предизборна обећања: о статусу руског језика као званичног језика, о зближавању са Русијом идр. (овде има неке аналогије – исто као што је Николић издао српске патриоте). Дакле, он мисли да ако избор буде између њега и фашисте Тјагњибока – да ће издајници заборавити на издају и да ће гласати за њега поново. За било кога – само не за фашисту!

Прозападна опозиција такође мисли да су они паметни а да су ови стока (тако на западу Украјине грубо називају необразоване сељаке). Они желе да искористе своје фашистичке бојевике који су спремни да туку и уништавају, и да на њиховим леђима дођу на власт. Али историја нас учи да је немогуће флертовати са фашистима, и да се то увек лоше завршава. Тим пре што Тјагњибок није будала. И сигурно није глупљи од боксера Кличка који је умислио за себе да је велики политичар, или од настраног Јацењука.

У Украјини је током свих ових 20 година, упркос таквих подела, било изненађујуће мирно – дешавале су се само локалне туче, када су грко-католици одузимали православне храмове. Међутим, на нивоу свакодневног живота то се није посебно манифестовало. Поновићу, сваки део земље је живео својим животом. Али сада су се, изгледа, резерве толеранције потрошиле. И у игру су активно ушли фашисти који више нису маргинални, а западњаци су пожурили на исток где их, најблаже речено, не воле.

Овде, као и код Босне, треба размишљати о томе како развести, разделити Украјину на два или више делова и то мирно, без крвопролића. Али, као што је било са Босном, сви се баве свим и свачим само не тим. А ово се може завршити веома, веома лоше. Чак је страшно размишљати на који начин се може завршити. Уосталом, Украјина је, у поређењу Босном огромна – има 40 милиона становника.

И чини се да је времена за такво размишљање остало мање него што је то изгледало пре недељу дана. Можда само неколико година. А најгора ствар је (надам се да није) ако времена више није остало.

_________
Превод са руског – СРБски ФБРепортер

***

Украина в чем-то очень похожа на Боснию:

расколотая страна, где две части никогда не поймут друг друга

5.12.2013.
Пише: Екатерина Полгуева

То, что происходит на Украине лежит в пределах: от беды до полной катасрофы. Возможно, на этот раз как-нибудь урегулируется. НО пройдет какое-то время – и начнется снова. Потому что проблема не решена. А как ее решить, совершенно непонятно.

Украина в чем-то очень похожа на Боснию:  расколотая страна, где две части никогда не поймут друг друга. У них все разное: история, вера, язык, герои.

Ukrajina i Bih

Очень хорошо сказал об этом один журналист с Восточной Украины Владимир Корнилов: „Если мы проедем от Одессы до Донецка, а потом до Ростова, потом до Урала и так, не останавливаясь, до Владивостока доберемся, то обнаружим, что при массе региональных различий, при массе отличий между нашими говорами (вроде «чо» и «шо»), мы все равно ходим в одни и те же церкви, говорим на одном и том же языке, отмечаем одинаковым способом одни и те же праздники, чтим одних и тех же героев, читаем одни и те же книги, смотрим одни и те же фильмы и сериалы…

А проедем гораздо меньшее расстояние от Львова до того же Донецка – и выясняем, что мы, оказывается, ходим в разные церкви, говорим на разных языках, отмечаем разные праздники, чтим совершенно разных героев… и далее по списку.  И, хочешь – не хочешь, возникает закономерный вопрос: если мы, дончане, настолько отличаемся от ростовчан, что должны жить с ними в разных государствах, то почему мы, еще более отличающиеся от галичан, должны жить с ними в одном государстве?“

В Боснии все стороны не довоевали, все стороны не добились своего, а потому рано или поздно – будет новая война. Чтобы ее не было, „мировому сообществу“ стоило бы подумать, как БиГ, насколько можно бескровно, насколько можно безболезненно – разделить. Другого выхода, чтобы предотвратить новую войну, просто нет. НО вместо этого занимаются прямо противополоджным: как удержать в одних границах народы, каждый из которых живет своей жизнью, совершенно отдельной и отличной от жизни другого народа. Ведь и в БиГ также: то, что для мусульман праздник –  для сербов трагедия (и на оборот). В Федерации 1 марта – выходной (правда, не в кантонах с хорватским большинством). В РС – нет. Чего это сербам отмечать день референдума и расстрела сербской свадьбы на Башчаршии – с чего война началась?

На Украине  то же самое.  Например, во Львове День Победы – 9 мая невозможно достойноотметить. А для остальной Украины это священный день. Не только русские, живущие в границах нынешней Украины (а Крым или Донецкая область – это не Украина, на самом деле вообще и 80 – 90% там русские), но и восточные украинцы, например,
харьковчане или днепропетровцы – очень близки русским. А вот галичане с Западной Украины – это, собственно, не украинцы даже. У них и язык украинский другой – с такими польскими заимстованиями, что не всякий восточный украинец их поймет. (При этом поляков они ненавидят). Они греко-католики. А самое страшное, там полно октрытых фашистов  – их герои, официальные, им там памятники стоят, улицы в их честь называют, – Бандера и Шухевич. Ну, это как Павелич Анте, например.  Для русских, для восточных украинцев – это страшнейшие враги, кровавые палачи.

Ukrajinski politicari

При этом и власть украинская (Янукович), и так называемая либеральная киевская оппозиция очень сильно заигрывают с фашистской партией с Западной Украины „Свобода“ с фюрером (антисемитом и русофобом) Олегом Тягнибоком. Янукович так дозаигрывался, что в прошлом году эта партия стала парламентской, набрав более 10% на выборах в Верховную раду. В трех (из четырех) западных областей она давно уже правящая. Но в целом по стране ее рейтинг был 3-4% (на востоке за них вообще не голосуют, в центре – мало). НО власть им помогла раскуртиться. Зачем? А Янукович уверен, что будь его соперницей на следующих президентских выборах Юлия Тимошенко – он проиграет наверняка, кто-то из других прозападных либералов – возможно, проиграет. А Тягнибока точно выиграет. Ведь на западе Януковича, каким бы он ни был, ненавидят, он для них „пророссийский“. А свой восточный электорат он предал, нарушив все свои предвыборные обещания: о статусе русского языка как государственного, о сближении с Россией и многое другое. (Ну некоторая аналогия – как Николич для сербских патриотов).  Вот он и думает, что если выбирать из него и фашиста Тягнибока – то эти преданные забудут о предательстве и опять за него проголосуют. Кто угодно – лишь бы не фашист!

Прoзападная оппозиция тоже думает, что они-де умные, а этот – рогуля (так грубо называют на западе Украины необразованных крестьян).  Они хотят воспользоваться его фашистами-боевиками, готовыми бить и крушить, и въехать на их спинах во власть. Но история учит, что с фашистами нельзя заигрывать, это всегда плохо кончается. Тем более, что Тягнибок совсем не дурак. И уж нисколько не глупее боксера Кличко, возомнившего себя великим политиком, или малохольного Яцениюка.

На Украине все эти 20 лет, несмотря на такой раскол, все было удивительно мирно – только локальные стычки, когда греко-католики отбирали православне храмы, да на западе коммунистам тяжко приходится. Однако на бытовом уровне это не особо проявлялось. Повторюсь, каждая часть страны жила своей жизнью.  Но сейчас, кажется, запас этой толерантности подошел к концу. И повторюсь, в активную игру вступили фашисты, переставшие быть маргиналами, а западенцы рванули на восток, где их, мягко сказать, не любят.

По хорошему, как и с Боснией, надо думать, как развести, разделить Украину на две или больше частей – мирно, без кровопролития. Но, как и с Боснией, все занимаются, чем угодно, только не этим. И кончиться это может очень и очень плохо. Даже страшно думать – как. Ведь Украина по сравнению с той же Боснией огромная – 40 млн население. И времени, похоже, для таких раздумий осталось меньше, чем казалось еще неделю назад. Может быть, считанные годы.  А самое страшное (надеюсь – нет), если этого времени уже не осталось.