All

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРЕЋИ ДЕО)


00 Tutankamon1

У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРEЋИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (4)

Пише: Бранко Станић

Branko pored stuba

КАР­НАК (НАСТАВАК)

Об­и­шли смо још не­ко­ли­ко обо­ре­них ка­ме­них бло­ко­ва и на­ђо­смо се на из­ла­зу из хра­ма. Ишли смо углав­ном пра­во. Ни­смо мно­го скре­та­ли ни ле­во, ни де­сно, јер ни­смо има­ли про­стор­ну ори­јен­та­ци­ју ко­ли­ко мо­же­мо да ше­та­мо по хра­му, а да се вра­ти­мо у ауто­бус у за­ка­за­но вре­ме.

04 01 Reljef u Karnaku - 1

Један од многих рељефа

Про­шли смо кроз сру­ше­не зи­до­ве и сад смо гле­да­ли храм са су­прот­не стра­не. И ту су не­ка­да ста­ја­ли ко­ло­сал­ни ки­по­ви. Су­дим по то­ме што су им оста­ла са­мо огром­на сто­па­ла, а не­ки­ма, ко­ји су има­ли ви­ше сре­ће, са­чу­ва­не су и це­ле но­ге. Оста­так је од­ву­чен ко зна кад и ко зна где.

04 02 Reljef u Karnaku - 2

Још један од рељефа

Ово је био из­лаз, а мо­гао је би­ти и улаз у храм. Сад се по­ста­вља пи­та­ње ко­ји је улаз био глав­ни, онај кроз ко­ји смо про­шли пре јед­но сат вре­ме­на или овај кроз ко­ји смо упра­во про­шли. Оба су мо­ну­мен­тал­на и сва­ки би мо­гао би­ти глав­ни. А мо­жда су оба би­ла глав­на, пот­пу­но рав­но­прав­на. Ка­ко бих то сад мо­гао зна­ти кад не­ма на­шег во­ди­ча да га пи­там.

04 03 Reljef u Karnaku - 4

Барске птице у рељефу

04 04 Reljef u Karnaku - 3 

И друге птице у рељефу

Ов­де су ту­ри­сти за­и­ста рет­ки. Са­мо је не­ко­ли­ци­на оби­ла­зи­ла храм са ове стра­не.

Бли­зу ме­ста где смо се ми по­ја­ви­ли, иза оног кр­ша, ста­јао је стра­жар у бе­лој уни­фор­ми с те­гет бе­рет­ком на гла­ви. Ма­ли ка­ла­шњи­ков био му је пре­ба­чен пре­ко ра­ме­на. На ле­вом ру­ка­ву му је ста­ја­ла озна­ка да је при­пад­ник ту­ри­стич­ке по­ли­ци­је. Ње­гов за­да­так је био да чу­ва тај део хра­ма од те­ро­ри­ста.

04 05 Vera ispred obeliska

Видљиви трагове накнадне „дораде“ на обеликсу

Пре не­ко­ли­ко го­ди­на, баш у Лук­со­ру, до­го­дио се ма­са­кр. Ни­сам си­гу­ран у ком хра­му, да ли у овом у ком смо ми или оном дру­гом по ко­јем је град и до­био име Лук­сор.

У је­дан од тих хра­мо­ва упа­ли су при­пад­ни­ци Ал Ка­и­де и, ко­ли­ко се се­ћам, уби­ли 65 ту­ри­ста, Не­ма­ца.

По­сле тог ужа­сног чи­на Еги­пат је пред­у­зео дра­кон­ске ме­ре за­шти­те ту­ри­ста да се слич­но не би по­но­ви­ло, јер њи­ма је ту­ри­зам основ­на при­вред­на де­лат­ност. Да им ни­је ту­ри­ста те­шко би мо­гли да пре­жи­ве. И са ту­ри­сти­ма је си­ро­ма­штво ве­ли­ко. А тек да им ни­ко не до­ђе. Не би мо­гли оп­ста­ти. По­цр­ка­ли би од гла­ди. Јер они не­ма­ју шта дру­го да по­ну­де све­ту, осим оно­га што је оста­ло од не­ста­ле ци­ви­ли­за­ци­је.

Иза стра­жа­ра би­ла је ма­ла над­стре­шни­ца од обич­них ме­тал­них шип­ки по­кри­ве­них кар­то­ном од не­ких ку­ти­ја.

Да је не­ко не­што на­ме­рио да учи­ни не знам ка­ко би овај стра­жар­чић за­шти­тио ту­ри­сте. Но си­гур­но да он ни­је пр­ва и по­след­ња ли­ни­је за­шти­те.

– Хај­де, сли­кај ме с њим! – ма­зно ме за­мо­ли­ла Ве­ра ви­дев­ши стра­жа­ра у бе­лој уни­фор­ми.

Овај је од­мах ука­пи­рао и клим­ну гла­вом да­ју­ћи знак да мо­же.

Ста­до­ше ис­под ње­го­ве над­стре­шни­це. Ли­це им је би­ло у сен­ци и ја их за­мо­лих да иза­ђу на сун­це. Си­ђо­ше на пе­сак. Ја шкљоц­нух. Све би бр­зо го­то­во.

Ве­ра се окре­те. Не се­ћам се да ли му ре­че хва­ла.

Стра­жар ме по­гле­да и пр­сти­ма по­ка­за као кад се бро­ји но­вац. То је зна­чи­ло да тра­жи бак­шиш. Ре­кох Ве­ри:

– Имаш ли не­ку фун­ту да му даш?

Она не­вољ­но узе нов­ча­ник и по­че пре­ту­ра­ти по ње­му тра­же­ћи сит­ниш. Има­ла је са­мо круп­не нов­ча­ни­це. Ме­ни је од оног од­мо­ри­шта у пу­сти­њи ипак оста­ло 10 фун­ти у џе­пу. Про­на­шао сам их ка­сни­је. Из­ва­дих нов­ча­ни­цу.

– Ја имам са­мо ово! – ре­кох.

– Јес’ ти луд, где тол’ко да даш? – и хи­тро ми узе нов­ча­ни­цу из ру­ке. По ње­ном су­ду би­ло је то мно­го за јед­но обич­но сли­ка­ње.

Стра­жар нас је не­мо скру­ше­но по­сма­трао др­же­ћи у ру­ка­ма рем­ник од пу­шке и де­сном, ко­јом тре­ба, и ле­вом, ко­јом не тре­ба. Оче­ку­ју­ћи ис­ход сав се уву­као у се­бе из­гле­да­ју­ћи још сит­ни­ји не­го што је­сте. Све му је ви­ше би­ва­ло ја­сно да од бак­ши­ша не­ће би­ти ни­шта. Још и сад ви­дим ње­го­во ту­жно, раз­о­ча­ра­но ли­це и жа­ло­сти­ве очи.

Ни­је ми ни­шта дру­го пре­о­ста­ло, но да му ка­жем:

I’m so­rry! We ha­ve no mo­ney for baks­he­esh. Thank you for pho­to! Жао ми је! Не­ма­мо но­ва­ца за бак­шиш. Хва­ла на сли­ка­њу!

Ње­му те ре­чи, на­рав­но, ни­су ни­шта зна­чи­ле, по­го­то­во ако ни­је раз­у­мео ен­гле­ски, а не се­ћам се да је ијед­ну про­збо­рио. Ве­ро­ват­но да ни­је у при­ли­ци да че­сто до­би­је бак­шиш, по­го­то­во на овој стра­ни где рет­ко за­ла­зе ту­ри­сти, а и пла­та му, си­гур­но, ни­је бог­зна шта.

Ве­ра је већ за­о­кре­ну­ла уле­во. По­ђох и ја за њом.

Би ми кри­во, тре­бао сам му да­ти оних 10 фун­ти.

– Ти ако си луд по­де­ли све. По­диг­ни и кре­дит. То су иона­ко тво­је па­ре – био је њен ко­мен­тар.

Ве­ра је у пра­ву. Ско­ро на сва­ком ћо­шку не­ко не­што тра­жи. Не мо­жеш сви­ма да­ти, ни­ти по­мо­ћи.

Ни­је нам још пре­о­ста­ло мно­го вре­ме­на за раз­гле­да­ње хра­ма. Мо­ра­ли смо се вра­ти­ти на­зад.

04 06 Vera sa vojnikom

Туристички полицајац и Вера

На овом зи­ду са за­че­ља, иако не­до­ста­је ви­ше од по­ло­ви­не, још се ви­де пре­див­ни ре­ље­фи из жи­во­та ста­рих Егип­ћа­на. Чо­век би тре­бао да­ни­ма да гле­да и опет не би ви­део све, а ка­мо­ли за ма­ње од два са­та ко­ли­ко смо ми има­ли на рас­по­ла­га­њу. Мо­ра­ли смо бр­зо ићи не би ли се вра­ти­ли на вре­ме.

Stubovi

 Колосални стубови у Карнаку

 Ка­да смо сти­гли до кра­ја зи­да са ре­ље­фи­ма опет смо окре­ну­ли ле­во. Са­да у по­врат­ку, ишли смо по­ред спо­ља­шње стра­не хра­ма па­ра­лел­но са оним пу­тем ко­јим смо сти­гли до за­че­ља, са­мо сто­ти­нак ме­та­ра уде­сно. Ову­да је би­ло при­лич­но чи­сто и ни­је има­ло шта да се ви­ди, па смо бр­зо ишли.

На­ба­са­смо на Ми­ру и де­цу. Ко зна где ли је Љи­ља?

Ре­кох Ми­ри да сам раз­о­ча­ран што не­ма во­ди­ча да нам не­што ис­при­ча о хра­му на ли­цу ме­ста.

– Ку­пи­ће­мо књи­гу, па ће­мо про­чи­та­ти! – те­ши­ла ме је Ве­ра.

Са ове стра­не хра­ма на­ле­те­смо на ма­лу ка­пи­ју у јед­ном зи­ду. По­ви­ше ње, на де­сној стра­ни, на­ла­зи се чу­ве­ни ре­љеф Рам­зе­са II ка­ко на дво­ко­ли­ца­ма кре­ће у рат­ни по­ход. На­рав­но, оста­так зи­да ста­ри Егип­ћа­ни ис­ко­ри­сти­ли су и за дру­ге сли­ке и за­пи­се. Што би џа­ба звр­јао пра­зан. Ни јед­но пар­че ни­су оста­вља­ли не­ис­ко­ри­шће­но.

И иза ових зи­ди­на је не­ко­ли­ко огром­них сту­бо­ва иша­ра­них хи­је­ро­гли­фи­ма и ре­ље­фи­ма. Има и пар нео­бич­них, ни­жих и та­њих. Не­ко­ли­ко сту­би­ћа ску­пље­ни су та­ко да чи­не је­дан, као кад узме­мо пет-шест шта­по­ва у ша­ку, па се сва­ки са дру­га два до се­бе до­ди­ру­је у вер­ти­кал­ној ли­ни­ји. За­бо­ра­вих да пре­бро­јим ко­ли­ко је тих сту­би­ћа би­ло у сно­пу. Али, то је за­си­гур­но не­ко дру­ги већ дав­но учи­нио, па ни­је мно­го ни ва­жно што их и ја ни­сам пре­бро­јао.

Кар­нак смо на­пу­сти­ли тач­но у 12:15, као што смо и до­го­во­ри­ли са на­шим во­ди­чем.

Ни­смо има­ли ни пу­на два са­та за раз­гле­да­ње. Ису­ви­ше ма­ло за то­ли­ки храм.

04 08 Branko ispred Ramzesa II

Рамзес II креће у ратни поход

По­но­во смо про­шли кроз але­ју сфин­ги са ов­но­вим гла­ва­ма, са­мо у су­прот­ном сме­ру. Ни­је ми ја­сно за­што су ти ста­ри Егип­ћа­ни на те­ла ла­во­ва ста­вља­ли ов­но­ве и дру­ге гла­ве. Си­гур­но да по­сто­ји не­ки раз­лог. Тре­бао сам пи­та­ти во­ди­ча кад смо се по­но­во сре­ли, али ми тад то ни­је па­ло на па­мет.

И са­мо што нам але­ја оста иза ле­ђа на нас се сја­ти го­ми­ла улич­них про­да­ва­ца са су­ве­ни­ри­ма у ру­ка­ма. Ско­ро сва­ки је имао ска­ра­бе­ја, све­ту бу­бу, са исто та­ко све­тим тек­стом. Не мо­же чо­век да их се отре­се. Ка­ко смо се при­бли­жа­ва­ли ауто­бу­су све су ви­ше сни­жа­ва­ли це­ну. Мо­жда бих не­што и ку­пио, али од оно­га што су они ну­ди­ли ни­шта ми се ни­је до­па­да­ло.

Љи­ља ку­пи не­ке сит­ни­це. Тек сад смо се про­на­шли од оног мо­мен­та кад смо се раз­и­шли у хра­му.

04 09 Karnak - 01

  Карнак

Комплекс храмова подигнутих

око светилишта посвећеног тебанском богу Амону.

Налази се северно од данашњег града Луксора.

На северу комплекса је храм бога Монта, а на југу богиње Мут

Некада је алеја сфинги у дужини од скоро три километра повезивала Карнак са храмом у Луксору.

Простире се на површини од 30 хектара

Почео је да се гради око 2.000 година

пре нове ере.

 04 10 Sema Karnaka

 

A

Прилазни пут са сфингама са овновим главама

K

Храм светковине Опет

B

Амонове зидине

L

Кхонсов храм

C

Храм Рамзеса III

M

Седми пилон

D

Велика дворана са стубовима

N

Осми пилон

E

Обелисци

O

Девети пилон

F

Мала дворана са стубовима

P

Десети пилон

G

Двориште из Средње државе

Q

Први пилон (Нектанеба I)

H

Анкхмену

R

Други пилон

I

Плахов храм

S

Трећи пилон

J

Свето језеро

T

Четврти пилон

____________

Повезани текстови:

Бранко Станић – У ДОЛИНИ КРАЉЕВА (ПРВИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ДРУГИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПЕТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ШЕСТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (СЕДМИ ДЕО)

2 replies »

  1. Хвала Бранко да живописној репортажи а посебно ДОКАЗИМА да тадашњи ликовни уметници нису имали студирали заједно са данашњим вајним ”мазалима”, тј. модерниѕаторима ЛЕПОТЕ…

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.