БАРИКАДЕ

Глас Косова и Метохије: РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ


Глас Косова и Метохије: РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

02.03.2013. ФБ страница Глас Косова и Метохије, за ФБР приредила Биљана Диковић

слика  војска
,,Недело прећуткивањем потпуно бива”
Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.
,,До истине се не може стићи пузећи”!
Почетком 21. века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе ,зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

 

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

 

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст? Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана. На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

 

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

 

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а , дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

Злочини 17. марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру:

,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи
,,До истине се не може стићи пузећи”!

(Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА, Записи косовске деце 1999-2008,
приређивачи: Ратко Поповић и Драган Ничић Циноберски)a8

кфор жица пси рата окупатори
***
ФБР ДОДАТАК ВИДЕО СНИМАК О ДЕЦИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ: