Биљана Диковић

Др Радивоје ПЕТРОВИЋ: Зашто ћути Србија?


 Др Радивоје ПЕТРОВИЋ: Зашто ћути Србија?

Армија сиромашних у Србији ћути и чека – да падне плафон. Шта би још требало да се деси у овој малој земљи па да се оконча такмичење за најстрпљивији народ? Да ли су Срби толико убијени у појам, па им није ни до чега, или је реч о оној кнежевској дијагнози из прошлости када се ућуте и спремају нешто, јер им је свега преко главе?

04.03.2013. Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

др радивоје петровић вести

Забављена дневним мукама и наметнутим политичким ребусима, Србија не прави домаћински преглед куда иде, где је стигла и у каквом је стању, што владајућој гарнитури изузетно одговара. Јер, кад се човек суочи са животним цифрама Србије у последњих десетак година, онда је јасно да није претеривање ако констатујете: Србија је банкротирала, налази се у дужничком ропству и неоколонијалној зависности, без могућности да се у таквим условима избори са последицама неолибералног концепта друштва, који нас све више гура у свеопште сиромаштво у Србији.

Јадно је друштво у коме ретко ко ради, а и кад ради ретко прима плату. То је управо случај са српском привредом и српским трудбеницима. Прво им је пљачкашком приватизацијом отето и оно мало што су имали, а потом су нове домаће и стране газде почеле да им гуле и кожу са леђа. Током приватизације од 2001. до 2011. продато је 2.420 предузећа и наплаћено 2,7 милијарди евра које су, ма колико биле скромне у односу на оно чега смо се лишили, нестале у текућој потрошњи. Индустријска производња тако је уништена па данас констатујемо да је око 40 одсто нижа него оне године када су нас милосрдно бомбардовали.

Овај диван гест нашег уласка у светску заједницу на велика врата пратило је и свесно упропашћивање српских банака, тако да данас 81,4 одсто капитала банака у Србији је у рукама страних власника. Тај однос у земљама ЕУ је обрнут у корист домаћих банака. Профит из банака у Србији, том логиком, извлачи се напоље. Ћутке.

С обзиром на претходне потезе највећи српски проблем данас је незапосленост и она износи око 30, уместо званичних 19 одсто, како се лажно представља. У последњих десетак година без посла је остало близу 600.000 људи, а стопа незапослености високообразованих иде и до 70 одсто. Ако се настави са досадашњим уништавањем свега што је у приведи српско, а није остало тога пуно, сваке године ће без посла од укупно 1,8 милиона запослених остајати и до сто хиљада људи. Ћутећи, и у тишини.

На другој страни, они који раде налазе се у тоталном најамном односу, па није чудо да само 18 одсто предузећа редовно исплаћује плате запосленима. За 300.000 запослених послодавци не уплаћују доприносе, а за 600.000 то чине нередовно или на минималцу. Нико никоме ништа не плаћа, просечан период наплате за испоручену робу је између 120 и 340 дана. Ефикасност наплате пореза пала је са некадашњих 94 на свега 35 одсто. Пад стандарда износи између 28 и 30 одсто, што не чуди када у многим фирмама плате касне од шест до девет месеци, па више од 105.000 радника гледа у пасуљ кад ће да прими коју цркавицу и – ћути.

Радници у Србији не могу да зараде ни за себе, а камоли за државу која се баш недомаћински задужила: спољни дуг Србије је порастао са 10,8 милијарди долара из 2001. на 34 милијарде долара за десетак година, па сваки грађанин Србије дугује 4.500 долара само за спољни дуг. Кад се зна да у последњих година све што се створи у Србији расте по стопи од 1,5 одсто, а обавезе према дужницима 10-12 одсто, јасно је да смо надомак банкрота и потпуно под контролом светских власника капитала.

Тешко је рећи да ли сваки од ових података зна већина људи у Србији. Али осећају на својој кожи горчину њихових порука, па колико издрже. Што су оне заоштреније и ћутање ће бити све краће, будући да и Срби постају свесни како „туђа рука свраб не чеше“, а Европа је само „шарена лажа“ и покриће за неспособне домаће политичаре.