Александар Недељковић

ИЗ НАШЕ ИСТОРИЈЕ: СРПСКИ ЦАВТАТ ДО 1944 ГОДИНЕ …


                             СРПСКИ ЦАВТАТ ДО 1944  ГОДИНЕ

ispred Cavtata

Крајем 19 и у првој половини  20 века   већина становника у Цавтату се изјашњавала као Срби католици , који је због тога био познат као  „мали Београд”. Због тога су били у сталном сукобу са хрватским националистима који су тежили да Цавтат претворе у хрватски град. Др. Франо Кулишић, секретар  Матице Српске у Дубровнику и потстароста  дубровачког Српског Сокола Душан Силни” примио се посла да уреди Богишићеву библиотеку у Цавтату. У писму Милану Решетару Кулишић је писао о сукобима у Цавтату 1910. : „На Свисвете у вечер вратили се (дубровачки) праваши из Чилипа, те преко Цавтата заударали Старћевићеву. Били су обећали да ће је заударати, па изишли живи или мртви, те прије се нијесу упутили него ли им је дошла жандармерија коју су послали звати. Кад су ударали и пролазили, сасула се на њих киша јаја.”. Људевит Вуличевић из Цавтата окупио је групу својих пријатеља међу којима је била Марија Богишић. Посећивао их је и слао им посланице у више примерака (хектографисане). (1)

Марија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали.  Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти,  у септембру 1909. у његовој кући. (2)

Група  српских  сокола из  Војводине, Србије и Старе Србије предвођена  др Лазом  Поповићем,  старешином  Фрушкогорске  Жупе,  на  пароброду „Соко“ посетила  је 17 августа 1911.  Цавтат.   Град  је  био  искићен  заставама,  а  соколе  је  дочекала  општинска  музика  и  грување  прангија. На  гробу  Валтазара  Богишића  положио  је  др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац са  српском  тробојницом. После разгледања градића, Богишићевог  музеја, књижнице и  слика Влаха Буковца у цркви   соколи  су  се  вратили  у  Дубровник. (3)

Становници Цавтата сматрали  су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918.  њихова борба за уједињење завршена. Увиђали су да постоје снаге које сањају о повратку прошлости.  У листу Срба католика „Дубровник” 1922. објављен је чланак из Цавтата „Куда ћемо овако ?” у коме се наводи : „Док у нашим разним надлештвима имамо у изобиљу чиновника, који снијевају о Карлу или Радићевој републици, који се надају још једнако прошлом земану, дотле оно мало исправног чиновништва стрепи пред разним изненађењима, која се … и дешавају. Тако је ето из наше средине премјештен, негдје чак у албанске крајеве, Илија Ћурувија, финансијски постајни поглавица. Тај  је човјек код нас познат као патриот који међу финансијском стражом прави ону познату изнимку ријетких, који воле ову данашњу државу и који је с тога и скруполозно предан својој служби, ето тај човјек и такав држављанин баца се у пусте крајеве а остављају се други, да на овом нашем дому, плаћени од државе, раде проти својој хранитељици. Е, па куда ћемо овако ?!”. У Цавтату је 1920. први пут прослављен св. Сава. Школе нису радиле тог дана, а на општинској згради вијорила се застава цео дан. У вече у просторијама свратишта Калачић одржана је свечана академија. После химне св. Сави отац Ауг. Павлић приказао је публици ко је био св. Сава, његове заслуге за просвету и његов живот и рад. Приредба је настављена са мешовитим хоровима, комадима  за певање, за виолину и клавир … . Дилетанти су извели одломке из трагедије „Смрт Мајке Југовића”. Задња тачка програма била је весела игра „Први Објед”. Забаву је закључила игранка која је трајала од поноћи до 4 уре ујутро. Редакцију дубровачког листа „Рад”  радовала је околност да  је о св. Сави предавао католички свештеник.(4)

Народна женска задруга  из Дубровника отворила је  1920. подружницу у Цавтату са  установом „Пчелица”. Коло Српских Сестара отворило је о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. За инсталацију школе, Коло је послало 2.000 динара, шиваћу машину и десет постеља, а стално је плаћало наставницу. Председница Кола госпођица Грујићева и главни секретар госпођица Тодоровићева  ишле су у Цавтат да уреде питање отварања школе. Обишле су Одборе Кола у Херцег Новом и Сарајеву, као и  Женске Добротворне Задруге у Цавтату и Дубровнику. У свим овим местима делегаткиње Кола наишле су на најлепши пријем и гостољубље чланица Кола и  Добротворних Задруга, као и код свега осталог грађанства. У Извештају Кола за 1924-1925. наводи се да Одбору  у Цавтату послато 12.000 динара.  Католички свештеници у Цавтату били су најоданији пријатељи Кола и стално су сарађивали  у школи Кола Српских Сестара под вођством Народне Женске Задруге. Средином двадесетих година Коло је примило у свом Дому у Београду око 40 ученица занатске школе и чланица Народне Женске Задруге из Цавтата. Коло је сваке године о школском распусту  један део својих питомица, нарочито без родитеља, упућивало на летовање у Цавтат. Ученице су у Цавтату проводиле два месеца, а са њима је ишао потребан персонал уз присуство једне до две чланице управе. (5)

Cavtat mauzolej

Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Приморје. На Приморју посетили су Бар, Улцињ, Спич, Свети Стефан, Будву, Грбаљ, Тиват, Котор, Херцег Нови, Рисан, Пераст, Дубровник и Цавтат. У Цавтат је дошло мноштво света из Конавала да дочека краљевски пар. Цело место било је искићено, а испред цркве св. Николе подигнут је славолук. Званична посета била је отказана. Преко 500 излетника  укрцало се на пароброд ,,Затон” да у Дубровнику виде краљевски пар. Кад је брод био код острва Супетра, сусрео се са моторним чамцем на коме је био краљевски пар. Излетници су препознали краља и краљицу и стадоше поздрављати клицањем и махањем. Брод је окренуо према Цавтату. Опазивши чамац ратне морнарице, слушајући звиждук ,,Затона” и његов повратак, неки се сетише у Цавтату шта би то могло бити, те се раширила вест ,,Краљ долази”.  Краљ и краљица су се искрцали пред славолуком крај цркве Матице, где се већ било окупило доста народа, а краљевски пар  праћен од чете домаћих коњаника упути се ка Маузолеју Рачића. Стала су звонити звона, пуцати мужари, народ се са свих страна окупио, излетници су се са „Затона” искрцали и разврстали по обали, да дочекају краљевски пар. На повратку из Маузолеја краљевски пар се зауставио код „Цавтајске Удруге Пчелица”, где им је учитељица Јелка Миш показала богату збирку народних везова. Кад су дошли на обалу народ их је бурно поздравио, а краљ сав раздраган уђе међу народ и са многима од њих се руковао. Код Фрањевачке цркве укрцао се у дворски ауто да крене према Дубровнику. Код славолука  поздравио је краљевски пар дон Ђуро Кречак, жупник Ћилипа. Бурно поздрављен од свог народа дворски ауто праћен од 20 коњаника одјурио је пут Дубровника. Кад је дворски ауто прошао празан пут Цавтата многи су се у Жупи досјетили, да ће се краљевски пар повратити из Цавтата преко Жупе. У листу „Народна Свијест” истакли су : „Тај глас окупи на главну цесту и старо и младо и кад су се Н.Н.В.В.  враћала народ их је свечано поздрављао поклицима, махањем рубаца обасипљући ауто цвијећем. Н.В. Краљ се је зауставио у Плату, Млинима и Чибачи и разговарао са народом.” (6)

Срби католици сматрали су да је Соколство цемент у темељима Југославије. Соколско друштво у Цавтату било је најактивније друштво у граду. У „Раду Соколске жупе Мостар у години 1933” за Соколско друштво у Цавтату се истиче да је према прошлој години рада друштво у 1933. показало видан напредак, у приливу чланства и соколске деце. У друштву Цавтат било је на дан  31. 12.1932. 158 чланова а на дан 31.12.1933. било је 197  чланова. У Цавтату је у то доба живело око 700 до 800 становника. Чланови друштвене управе су се старали да према својим могућностима и датим средствима удовоље захтевима соколске организације. У друштву Цавтат било је 18  предњака без испита. Друштвена управа је ради образовања предњачког кадра, своје вежбаче слала на жупске течајеве.  У Управи Соколског друштва Цавтат 1934. били су : старешина Иво П. Кушељ, заменик старешине Тодор Бернарди, тајник Перо П. Петрић, начелник Никша Ђ. Враголов, начелница Марија А. Миљан, благајник Мисо М. Маргаретић, просветар Петар Маркони, прочелник штедње Даница В. Миљан, прочелник трезвености Нико Кушељ, лекар др.Влахо Новаковић. У Суду части били су : др. Божо Раше, Божо Н. Враголов, др. Стефи Рачић, Марин Луцијановић, Луко Пекас. Заједно са прославом Госпе од сњега 1934. соколи су приредили свечани благослов своје заставе. Око 9 сати кренули су соколи са својом заставом, предвођени  Цавтатском Дилетантском Музиком у цркву св. Николе, гдје је у присуству власти и окупљеног народа декан Дум Иво Дагониг благословио соколску заставу. Застави је кумовала заслужна пропагатељица народног веза и дугогодишња предсједница Женске Удруге у Цавтату Јелка Миш, коју је на свечаности замењивала учитељица везилачке школе у Цавтату Љубица Рачић. Застава је израђена у овој школи, која је допринела упознавању и пропаганди конавоског веза. Цавтаћани и окупљени народ са весељем су поздравили  заставу соколског друштва. Соколи и соколски подмладак су послеподне извели јавни час жупских и слетских вјежби и одбојку. Рад сокола у Цавтату пратио је лист „Дубровачка трибуна”  у рубрици „Глас Конавала”.  (7)

Соколско друштво у Цавтату одржало је 30. јануара 1938. своју седму редовну главну скупштину, којој је од стране жупске управе био присутан Новак Буквић, директор дубровачке учитељске школе. Буквић је у свом говору истакао да је Цавтат увијек високо носио свој национални барјак и предњачио у националном раду и дјеловању. Наглашавајући важност соколства, чија ће улога престати једино нестанком Југославије, позвао је све присутне да у будуће свој рад подвоструче, јер је то од њих и свих сокола захтијевао свети завјет којег су положили до навршења Соколске Петрове Петољетке. У листу „Дубровник” истакнуто је : „Ја желим да ваше друштво, драги Цавтаћани, принесе  6 септембра 1941 пред Престоље нашег младог Краља достојан дар, који ће вам бити на част … иако нијесам Цавтаћанин, ваше мјесто волим и у срцу носим можда једнако колико и ви сами…”. Члан Савезног Просветног Одбора Савеза Сокола професор Богољуб Крејчик провео је 1938. летњи одмор у Цавтату. Понео је са собом пројектор, те је у  три маха на тргу у Цавтату приредио 3 филмске претставе. Ове претставе пратили су соколи из Цавтата, грађани и туристи из свих крајева Југославије. На овај начин је близу 600 особа видело десетак соколских филмова. (8)

Смрт Стефи Рачића потресла је Дубровчане а поготово Србе католике.  Пароброди „Куманово” и „Стон” превезли су велики број грађана из Дубровника, који су желели да присуствују спроводу у Цавтату. Капетани Дубровачке пловидбе снијели су са  „Куманова” мртвачки ковчег и сврстали се у непрегледну поворку која је испратила леш до гробља. У капели Маузолеја извршено је опијело, ком је присуствовала удовица гђа Паве. По свршеном црквеном обреду изнијели су Цавтаћани ковчег и положили пред врата Маузолеја. Ту је одржано седам опроштајних говора. Приликом сахране др. Стефи Рачића у Цавтату 17. марта 1937. Дубровачко Српско Пјевачко Друштво „Слога” отпевало је „Днес свјат” и „Вјечнаја памјат” од Мокрањца, а дубровачка соколска музика отсвирала је посмртни марш. Био је ожењен ћерком Николе Пашића. У листу „Дубровник” истакнуто је : „По свом националном освједочењу био је у редовима српске дубровачке омладине, те се је као такав увијек и са поносом истицао, а у сваком моменту, кад је народна ствар од Срба Дубровчана, нарочито од Срба католика, тражила било какву жртву, пок. Стефи био је у првим редовима.”   Помен  др. Стефи Рачићу, директору Дубровачке пловидбе и прваку националног Цавтата одржан је 13. марта 1938. Цавтатска општина одржала је комеморативну седницу на којој је говорио  Нико Враголов. У свом говору истакао је : ,,У националном погледу госпар Стефи још као младић истицао се својим радом, …да је још прије рата, за вријеме Аустрије, госпар Стефи као младић ходио у Београд и тражио од српске Владе да се дубровачки бродови ставе под Српску заставу. … За вријеме рата госпар Стефи се је налазио у Лондону гдје је одмах прве дане формирања Југославенског Одбора, ступио у његове редове … Најплоднији рад госпара Стефи огледа се у поморству, а највише у Дубровачкој паропловидби,  … да је он био мозак и душа  Дубровачке паропловидбе. … Особито му морамо бити захвални што је он покренуо акцију за добијање наше самосталне општине. Он је први подузео кораке да Цавтат добије своју опћину …”. након комеморативне седнице Цавтатска Општина је одала пошту покојнику, називајући обалу пред његовим кућама ,,Обала Др. Стефи Рачића”. Општинска управа са цавтатским вијенцем и грађанством вароши Цавтат присуствовала је  помену, који је приредила госпођа Пава Рачић-Пашић свом супругу и оцу у маузолеју и на гробу. Помену су присуствовали и истакнути пријатељи Стефи Рачића из Дубровника, чланови дубровачког мјесног одбора ЈРЗ, Кристо Доминковић, уредник ,,Дубровника” и Дубровачка Грађанска Музика. На гробу  је говорио Нико Враголов, као председник мјесног одбора ЈРЗ, и од стране Цавтатске општине и Одбора ЈРЗ, положио ловорове вијенце. Такође положили су ловорове вјенце Соколско друштво Цавтат, као свом првом старешини и Цавтатска дилетанска музика, као свом дугогодишњем предсједнику.(9)

Поводом смрти Андре кап. Бенића, резервног официра и добровољца, у листу „Дубровник” 1937. истакнуто је : „Спроводу је судјеловала Соколска музика на челу са соколским чланством; чета морнара ратне морнарице; … велико мноштво грађанства. Мртви остаци пренесени су у дубровачкој луци на лађу Цавтат, да се пренесу у обитељску гробницу у Цавтату. Кад је лијес положен на пароброд, чета маринаца испалила је, као послиједни : с Богом!, почасну посмртну салву. У Цавтату је спроводу, уз дубровачко грађанство, узео учешћа готово цио Цавтат. Са покојником се опростио, пред Соколским домом, брат Нино Шутић у име националног Дубровника. На гробу је одржао посмртни говор г. Враголов у име Цавтата а г. И. кап. Хаџија у име поморских капетана.” Капетан Бенић се за време Првог светског рата одрекао аустријског поданства и отишао као добровољац у Солун. Поверена му је команда торпиљера „Србија”. Лист „Дубровник” је истакао: „И баш је у томе значај ове повјерене му части, што је њему, сину територија дубровачког, католику и Србину, предата у аманет ова једина преставница Србије на мору.” После рата вратио се на своју дужност пилота Суецког канала до 1931. када је пензионисан. Остатак живота провео је у Дубровнику.

Cavtat grad

У Цавтат је 1. маја 1937. стигла ђачка ескурзија. О ономе што се дешавало у листу „Дубровник” је наведено : „Прије него су дошли у Цавтат, сигурно их је неко извјестио, да је у овоме мјесту чисто национални елеменат, што значи исто што и српски. Стога кад су дошли на Обод, упиташе тамошњу чељад : колико још има пута до влашког Цавтата ? Па  кад дођоше у Цавтат, сврсташе се три и три, са хармоником на челу, па у друштву њихова фратра ударили у класичну музику : Марјане ! Марјане ! Да им је био циљ провоцирати то је свак одмах увидио, те их се лијепо, преко фратра, опоменуло, да буду пристојнији и да поштују мјесто у које су дошли. Видећи да им није успјело „освојити” ово „влашко мјесто”, покуњише се, али кад стигоше на пароброд да отпутују за Дубровник, онда се поново разјуначише и дадоше у извађање високе класичне музике. Оваково њихово изазовно понашање изазвало је у цијелом мјесту огорчење те их је и старо и младо отпратило онако како су тражили и заслужили.” (10)

У Цавтату је 1937. прослављен Видовдан уз учешће представника свих уреда, националних и културних установа, школа и многобројног грађанства. Поворка сокола, школа и грађанства предвођена Цавтатском дилетанском музиком кренула је испред соколане у 9 сати у цркву св. Николе, гдје је Дон Иво Дагоник, одржао тиху мису а затим молитву за пале Косовске јунаке. Пјевао је хор цавтатских омладинаца. У цркви је био лепо удешени катафалк, а представници уреда, школа и сокола били су на својим мјестима. Задушницама је био присутан војни делегат на аеродрому Груда, ваздухопловни капетан I класе, извиђач Павле Благојевић. После помена у цркви формирана је још већа поворка, у којој су узели учешћа скоро сви, који су се у цркви налазили, предвођени  Цавтатском дилетанском музиком, и која је кренула у соколану. У соколани је Никола Мијушковић, управитељ мјесне основне школе, и просветар соколског друштва, одржао пригодан говор, попраћен клицањем краљу, Југославији и Видовданским херојима. Музика је интонирала химну. После тога су рецитоване националне пјесме од деце из школе и припадника соколског друштва. Свечаност је завршена свирањем Славенске химне. После химне прочитан је од стране учитељице гђе Мијушковић, која је била у црногорској ношњи, и учитеља Н. Мијушковића, годишњи успјех дјеце у школи, који је био много бољи од прошлих година.  Пред соколаном у пола девет формирана је манифестациона поворка на челу са  Цавтатском дилетанском музиком и бакљадом у којој је учествовало преко 300 грађана Цавтата. Бурно поздрављена поворка је два пута прошла мјестом, непрестано кличући краљу, Југославији, југославенској војсци, југославенском Цавтату и соколству, пјевајући уз то националне пјесме. Цавтатска дилетанска музика одржала је концерат под дириговањем учитеља Ива Тројковића. Сваки комад, сваки марш, праћен је дугим аплаузом. Како коментарише извештач листа „Дубровника” : „Ово је био доказ, да се све може само кад се хоће.”(11)

Пред Соколским домом 5.9.1937. свечаним паљењем завјетне бакље отворен  је улазак у другу годину Соколске Петрове Петољетке. Куће Б. Банца, Рачића као и свих осталих биле су украшене и осветљене. Мјесто искићено заставама и зеленилом пратило је поворку сокола, војске и грађанства предвођену са Цавтатском Дилетантском Музиком до цркве Св. Николе, гдје је одржано свечано благодарење. У соколани је затим одржана свечана седница соколског друштва уз присуство свих преставника власти и школа, друштава и установа. Рођендан краља Петра II прославили су соколи 1937. у Цавтату, Опузену, Суђурђу на Шипану (12).

Дан Уједињења у Цавтату 1937. прослављен је свечано. У цркви св. Николе жупник је одржао благодарење у присуству свих националних друштава, претставника власти и установа а затим одржана је свечана седница у Соколани. У вече приредило је соколско друштво у својој дворани академију. Дилетанти соколске секције одиграли су Нушићев „Свет” који је припремио Ђуро С. Лонза, управник поште у Цавтату. Публику је забављала Цавтатска дилетанска музика. У програму је била заступљена и Цавтатска Удруга са рецитацијом изабраном од националне раднице Јелке Миш : „Дошли наши ….”. У међуратном периоду у Цавтату је уз соколско друштво деловало  Коло српских сестара и  Повјереништво Јадранске страже. (13)

На изборима у Цавтату  19 децембра 1937. већину је добила национална листа Ника Враголова. Пре избора Конавли са Цавтатом сачињавали су једну општину, а од 1937. Цавтат са Ободом био је једна, а сва конављанска села друга општина. ХСС је настојала да разним начинима и под притиском отказа радњама повећа  свој број гласова. Али нису ништа могли постићи пред националном свести Цавтаћана. Министар Социјалне политике и Народног здравља Драгиша Цветковић посетио је дан после одржаних избора Цавтат. Новоизабрано опћинско представништво на челу са председником Ником Враголовим било је примљено од министра у стану гђе Рачић. Нико Враголов поздравио је министра, а Цветковић је честитао на избору, зажелео им срећу у раду за напредак Цавтата. Овом приликом одредио је за сиромашне грађане Цавтата помоћ од 10.000 динара.

Након обављене заклетве новоизабраног одбора истакнута је на општини државна застава уз пуцање мужара, звоњењем звона на црквама, кићењем цијелог мјеста са државним заставама и свирањем музике, која је интонирала државну химну. Након тога је општински одбор пошао корпоративно у цркву на благодарење. У чланку „Из Цавтата” штампаном у листу „Дубровник”  истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % су југословенски опредељени. ХСС је против њих водио кампању и како каже писац чланка:  „да нас у нашем дому вријеђају и да  показују своју снагу власима Цавтаћанима” (14)

Дан св. Саве, заштитника народне цркве и школе прослављен је у Цавтату 1938. Пре подне одржано је у свим школама предавање са пригодним декламацијама, нарочито успјешно у мјесној основној школи. Увече у соколани приређена је од полудржавне женске занатске школе академија са успјелим програмом што је заслуга вриједног учитељства и спреме ученица ове школе. Забава је трајала до 2 часа после поноћи. Чисти приход ове приредбе ишао је у фонд сиромашних ученица.

Антун Рачић, унук Николе Пашића, сазвао је скупштину за оснивање Омладинског одбора ЈРЗ у Цавтату. На Ускрсни понедељак 1938. у просторијама мјесне Музике на скупштини изабрана је  управа Омладинског одбора : Рачић Антун, председник;  Враголов Ђ. Никша подпредседник; Сукно Иво, благајник; Краљ Иво, секретар и одборници  Кварантото Иво, Леле Антун и Кушељ Перо. На скупштини је био присутан Мјесни одбор ЈРЗ, чији је председник Н. Враголов поздравио присутне омладинце зажелевши им успијех у раду. Оснивањем цавтатске општине дошло је до напретка : путеви су били уређенији, паркови очишћени и уређени, тротоар се поправљао и обнављао. Планирани су радови на водоводу. Цавтат је посетио са паробродом „Шумадија”  15. априла 1938. пољски министар саобраћаја. Прегледао је Мештровићев маузолеј, Буковчеву галерију слика и  „гроб господинов” који је био изложен тога дана у цркви матици, те је био усхићен овим мајсторским дјелом Буковца.

Андрија Радовић, бивши председник црногорске владе и члан управе народне банке посјетио је 19. априла 1938.  Цавтат, ради одавања поште Валтазару Богишићу. Радовић је своједобно са својим оцем помагао Богишићу на изради црногорског Законика. Посјетио је његов гроб, библиотеку и музеј, а за прославу тридесетогодишњице смрти ступио је у контакт са Одбором за  комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића. Посетио је госпођу Ђурђину Пашић и Паву Рачић. У Цавтату је 24.априла 1938. отворен новосаграђени дом, ,,Дом Св. Николе”. Позорницу је израдио цавтаћанин Нико Миљан, ученик Буковца. Цавтаћани су честитали Мсг. Дон Иву Дагонигу како на градњи дома тако и на новим оргуљама. У ,,Дому Св. Николе” отворена је 17 јула 1938. стална изложба старих црквених слика. Међу њима је био  ,,Гроб Исукрстов” од Влаха Буковца.

Прослављајући Видовдан 1938. Цавтат је нарочито свечано одао пошту палим борцима за слободу. У листу ,,Дубровник” истакнуто је : ,,образовањем самосталне цавтатске опћине дух патриотских цавтаћана сједињен општом и жарком љубави према свему што служи Краљу и Отаџбини.” Цавтат је на Видовдан освануо у мору застава, јер је општина окитила заставама обалу, а народ своје куће и радње. У 9 сати цавтатска музика је пред соколаном повела соколе и школе на благодарење у цркву-матицу св. Николе, гдје су цавтатски омладинци отпевали Реквијем за упокој душа палих за краља и отаџбину. После тога са музиком и мноштвом народа обављен је опход мјестом, уз бурне патриотске поклике. Увече у 8 сати формирана је свечана поворка са опћинским функционерима, музиком соколима и мноштвом народа. Мјесто је било расветљено, а особито вила Банца. Поворка се зауставила на сред Цавтата, гдје је Никша Враголов одржао говор. Уз клицање палим борцима за слободу, краљу и Југославији, поворка је обишла мјесто.  (15)

Цавтаћани су сарађивали са дубровачким националним друштвима. Иницијативом Дубровачког Радничког Друштва и уредништва „Дубровника” октобра 1937. одржан је помен  на гробу Антуна Фабриса, поводом 33-годишњице његове смрти. Пред Домом Дубровачког Радничког Друштва окупила се поворка. Поворку је предводила Дубровачка грађанска музика иза које су ношена четири венца : „Дубровачког Радничког Друштва”, листа „Дубровник”, „Мјесног одбора Југословенске радикалне заједнице” и „Националног Цавтата”.   Дум Андро Мурат прекадио је гроб у коме је почивао Фабрис заједно са дум Иваном каноником Стојановићем.  После тога  Д.С.П.Д. „Слога” отпјевала је Мокрањчев „Дњест свјат”. Следили су говори : Ива Шуберта, предсједника Дубровачког Радничког Друштва, Ника Враголова у име националног Цавтата, Божа Хопе у име листа „Дубровник” и Руђера Вучетића који се захвалио у име родбине. Омладинска национална организација Нова Југославија је  9 јануара 1938. развила свој барјак у Дубровнику.  У листу „Дубровник” истакнуто је : „ …У недељу у јутро стигла је из нашег дичног националног Цавтата делегација са Цавтатском Музиком“. Два пароброда Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са дубровачком „Матицом Српском“  да походе и положе вијенце на гроб  и споменик  Валтазара Богишића. Председник општине Нико Враголов упутио је 22 априла 1938. проглас Цавтаћанима у коме се позивају да присуствују поклону  гробу и споменику пионира Славенског братства. У прогласу се истиче : „Окитите своје домове, да Цавтат у свечаном руху дочека овај значајни дан и дођите братски дочекати поштоваоце драгог нам Богишића који ће доћи овај спомен увеличати. Будимо горди и поносни на велике синове наше славне прошлости и на њиховим примјерима изграђујмо себи сигурну и сретну будућност”. Дубровачка друштва и установе дочекали су Цавтаћани.

На вест о смрти Луко Боне 14 фебруара 1940. сва национална друштва у Дубровнику у знак жалости извјестила су црне заставе, издала су осмртнице и корпоративно преко чланова управа изразила ожалошћеној родбини своје саучешће. Сахрана Луко Боне била је манифестација поштовања, признања и захвалности Дубровчана према личности која је свој град у многоме задужио. У тужној поворци био је командант места М. Кнежевић, представник Српског културног клуба из Београда, цео одбор мјесне радикалне странке, преставници из Цавтата са начелником Ником Враголовим, те преставници свих мјесних националних установа. На гробу говорили су : адвокат др. Нино Свилокос у име Дубровчана; Иво Шуберт у име Дубр. Радн. Друштва; Анте Анић у име талаца; Ј. Милославић у име Народне одбране; Нико Враголов у име Цавтаћана и Мелко Станковић, нотар у име нотара. (16).

У Цавтату се у међуратном периоду развијао  туризам. Ускотрачном пругом био је повезан са Сарајевом и Београдом. У листу „Народна Свијест” из Дубровника писали су 1925. о излетницима у Цавтату. Иза купалишта на ливади испод маслина разапели су своје шаторе скаути и планинке из Брчког и Сарајева и Феријални Савез из Сарајева. Било је око 80 дисциплинованих младих гостију међу којима и  мале деце. Надзор над планинкама водила је госпођа Поповић, супруга ректора богословије. Остали су око 6 недеља. Били су очарани лепотом краја и љубазношћу домаћег становништва, са којим су долазили у додир и од кога су набављали храну. Цавтат је био омиљено летовалиште феријалних колонија ђака и спортских удружења. У Цавтату  је 16. 7. 1930. летовала колонија  студената Мале Антанте. Лист „Дубровник” пренео је из „Времена” крај чланка др. Обрада Симића о Цавтату : „ …стигосмо најзад у лијепи, тихи и идеални Цавтат, у то прекрасно мјесто на нашем бисер Јадрану, гдје се сваки Београђанин и Србин одмах осјети као код своје куће, а поготову ја, који сам му са највећим задовољством вјеран већ 15 година … .” О посети председника владе Цавтату у листу „Дубровник” : „Један делиријум одушевљења и радости Цавтаћана дочекао је г. др. Стојадиновића”. У име Цавтата поздравио га је начелник Нико Враголов, а у име Конављана Мато Ђуровић. Стојадиновић је праћен музикама кренуо до стана Паве Рачић-Пашић чији је био гост.  (17)

Цавтат су посећивали чланови краљевске породице. Кнегиња Олга, њена мајка принцеза Јелисавета, кнежевићи Никола и Александар те војвода и војвоткиња од Кента су при одласку на јахту „Тиха” били срдачно поздрављени од Цавтаћана. Из Цавтата су јављали 1939. у листу „Дубровник” : „Иако овог пута осјећамо доста мање странаца, чему је узрок зла коб наше браће Чеха, ипак у Цавтатсваким даном надолази све више странаца, већином из унутрашњости. Тако је приспела прва партија колоније БУСКА из Београда, која је  Цавтату стари и омиљели гост. Из Сарајева стигла је такођер прва  партија „Дома за заштиту дјеце”. На свој годишњи одмор стигли су наши мјештани г. Тино Патиера, … те Др. Јосип Барић, потпретсјед. Држ. Савјета у Београду.” Гости су наставили да посећују Цавтат и за време  Бановине Хрватске. Због почетка Другог светског рата  није било страних туриста, него само домаћих из унутрашњости. Нотар Иво Станош је у клерикално-мачековској  „Народној Свијести” 1940,    истакао : „у Цавтату имали гости преко очекивања  и то понајвише оних изван Хрватске”.(18)

Цавтат је 1938. у правом делириуму одушевљења прославио рођендан краља Петра II, славећи истовремено улазак у прославу 20-годишњице ослобођења и уједињења. Опћинска управа и соколско друштво издали су прогласе на мјештане. Већ 5. 9. 1938. Цавтат је блистао искићен заставама а у 8 сати увече запливао је у мору свећа и жаруља. На мјесној централи дизао се високо у стотинама сијалица велики монограм краља Петра II. Читав Цавтат  слегао се пред Соколану, где је формирана поворка са бакљадом, која је предвођена председником опћине и члановима одбора, управом соколског друштва и мјесних школа и установа, на челу са Цавтатском дилетанском Музиком обишла неколико пута мјесто, кличући краљу, Дому Карађорђевића, Југославији и југославенској војсци. Поклици су се мјешали са грмљавином мужара и ракета. Сутрадан 6. 9. 1938. кренула је дуга поворка сокола и мјештана пут цркве св. Николе. Пред црквом постројене соколе обишао је и поздравио командант аеродрома Груда капетан I класе Благојевић, који је као представник војске овој свечаности присуствовао. Маса је присуствовала благодарењу које је извршио Мсгр. Дон Иво Дагоник. После благодарења поворка је прешла у соколану гдје је одржана свечана сједница. У 9 часова приређена је у соколани свечана академија, којој је присуствовао министар Божидар Пурић са сином и две кћери, Паве Рачић Пашић, командант аеродрома Благојевић, председница  Цавтатске Удруге гђица Јелка Миш са управом те делегације мјесних школа и установа. Академију је отворио Нико Враголов, председник цавтатске опћине и подстарјешина  Соколског друштва. (19)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Цавтат је одвојен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима Срба католика, Југословена и сокола. Поводом забране прославе Дана Уједињења 1 децембра 1939. у листу „Дубровник” је објављен чланак који је потписан са Цавтатска омладина и у коме се истиче: „ … Цавтат се давно потпуно одгојио у духу народног јединства, и под девизом : ,,Брат је мио које вјере био” није никада разликовао православца од католика, … Ради тога свог вјеровања, још под мрском Аустријом тешко је страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многобројним малтретирањима, која су  црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мјеста. … Али Југославија, … остати ће вјечно чиста и сјајна као сунце, … А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била,  обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње : Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “.

О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник”, лист Савеза Сокола краљевине Jугославије.У чланку „Казне и денунцијације” објављеном у Соколском гласнику истиче се : „Пишу нам из Цавтата: Среско начелништво у Дубровнику је, 6. марта, казнило са по 120 динара чланове овдашњег соколског друштва: Миљана Влатка, Матића Франу, Кушеља Перу, Кварантото Ива и Леле Антуна, зато што су, на празник Првог децембра, кад им је била забрањена прослава Дана уједињења, излазећи из соколане певали песме „Југославија”, „Полети сиви Соколе” и „Хеј трубачу”. То певање је у одлуци квалификовано, као „изазивање и нарушавање ноћног мира”, а денунцирани су били од стране чланова „Хрватске заштите”. На денунцијацију са те исте стране извршен је, 11. марта, претрес у 28 станова југословенских националиста, од којих су већина чланова овдашњег соколског друштва. Претставници власти су изјавили да се преметачина врши зато, што је пријављено да се у тим кућама скрива оружје. Али ни у једној од њих није нађен ни најмањи траг о том оружју! Није без интереса нагласити, да је још године 1914, у бившој Аустрији, код већине тих истих људи вршена преметачина, и то због истих денунцијација, а добрим делом и због истих денунцијаната …”. У листу „Дубровник” о полицијским претресима којима су становници Цавтата били 1940. изложени  и то „највећим дијелом баш истих оних, код којих су се 1914 вршили исти претреси и тражиле слике … Краља Петра, Краља Александра и Краља Николе, те српске тробојнице и ине националне светиње са намјером, да би их се под вјешала довело. …  у свакој кући без разлике, мјеште паклених машина, бомби митраљеза и екразита, нађено само на најистакнутијим мјестима мноштво слика, сличица, књига, посвета и споменара, који су остали на своме мјесту, да чувају свете традиције Цавтата, да свједоче о прошлости …  у којима се уз стару пјесму јаворових гусала, одгајају здрави и свијесни нараштаји, који ће и у будуће само чувати и градити а никада отуђивати и рушити ! … ту ћемо остати без обзира  „на чуђење читаве хрватске јавности” (како то за Цавтат пише Обзор од 23 II).” (20)

Соколско друштво Цавтат одржало је 25 фебруара 1940. у својим просторијама девету главну годишњу скупштину, којој је присуствовало цјелокупно чланство, нараштај и национално грађанство Цавтата. Рад скупштине био је прекидан честим одушевљеним манифестацијама Југославији, краљу и соколству. У чланку о скупштини који је писао Никша Ђ. Враголов истакнуто је : ,,Соколима је политика јединства, народа и отаџбине најсветија и једина и њима је  једнако, сваки режим, који се у своме раду том паролом руководи, без обзира управљао њиме Стојадиновић, Мачек, Цвјетковић или ма ко други, драг и близак и дужни су да га воле и помажу !…” На скупштини изабрана је нова управа на челу са Влатком Миљаном. На Ускрс изведена је у дому св. Николе под водством жупника мсгра. Дон Ива Дагоника а у режији Карла Булића драма ,,Расипни син”. Пространа дворана дома св. Николе била је препуна свијета. Драму су извели чланови сокола. Ови младићи били су десна рука жупнику преко читаве Велике седмице. По писцу Р.П. који је писао о томе чланак у листу ,,Дубровнику” Цавтаћани су поред свог постојаног национализма  били добри и исправни католици. На Ускрсни понедељак приредило је соколско друштво Ускрсну академију. (21)

У чланку „Брисање српских општина” објављеном 18. маја 1940. у листу „Дубровник” коментарише  се  прикључење  опћине  Цавтат  конавоској   опћини  са  седиштем  у  Груди : „Јер,  не  постоји  никаквих  разлога,  да  се  опћина  Цавтат,  која  је  показала  способност  свог  самоуправљања,  брише  просто  с  тога,  што  тиме  хоће  да  се  утврди,  како  код  нас  не  постоји  српских  опћина,  и  према  томе  ни  Срба” (22).  Лист „Дубровник” је 8. фебруара 1941.  пренео изјаву  једнога  из  воћства ХСС  изречену  на  седници  у  Дубровнику : „Ми добро знамо да је то за  Цавтат пропаст, али нека пропада, исто није наш!”.  О приликама у Цавтату у истом чланку : ,, поред тога што су све намјештенике пријашње опћине отпустили из службе, двојицу Цавтаћана, исправних и поштених државних службеника, одагнали су у Оџаке и Прилеп. Разлог за њихово уклањање је тај што је једноме рођак велики Југословен, а други је жртва  лажне и подле денунције једног божјег праведника, ,,хрватског мученика и родољуба” из 1914 године. У Цавтату од доласка веселе бановине никако не ради велики сат на звонику св. Николе, јер су му нашли правог мајстора. Ранијег старатеља који је водио рачуна о уредном раду овог сата, вијеће је једногласно лишило те дужности. У Цавтату и у сред зиме недостаје воде, јер је и ту уклоњен онај који је о томе водио рачуна. У задње вријеме  Цавтат је и без вањског освјетлења јер га опћина Груда неће да плаћа. … Јављамо вам се из Цавтата којег је немогуће казнити и укротити, којем је немогуће истријебити из срца науку Вуличевића и Богишића.”(23). Расположење присталица ХСС у Конавлима 1941. године најбоље изражава чланак у листу ,,Дубровник”. Дописник Р.П. пренео је разговор из Цавтата трговца са двије сељанке из ближе околине : ,,Мање-више обје су једнако разлагале, закључујући : ,,Е, вала, овако не ваља!” Овај трговац, да би их умирио рече: ,,Немојте тако, жене божје! Код нас је још добро! Не дај Боже горе!” Одговорише му : ,,Нема ти, мој госпару, нема више добра! Све смо наше добро ми изгубили!” ,,Како, а шта то, зачуђено их гледа овај ?! — Аустрију мој госпару !”. (24)

По избијању Априлског рата 1941. године, Сељачка заштита с усташама разоружавала је дијелове Југославенске војске, прикупљала војну опрему и чувала ред и тако одиграла одређену улогу у успостављању власти и организирању војних снага НДХ на дубровачком тлу.(25)

Све што се догађало у Дубровнику и околини  у Бановини Хрватској  било  је увод у  све  оно  што  се   дешавало  у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. У Дубровнику деловао је „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. У Дубровачкој бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. У Дубровнику главни представници Југословенске војске у Отаџбини били су Франо Бона, Тоша Перовић, Коља Славковић, мајор Ђовановић, Данило Митрановић, Веселин Змајић, Милан Бранђолица. У Конавлима су се истицали:  Перо Коцељ, Нико, Ђуро и Перо Враголов. Нина Свилокоса су Италијани  интернирали као таоца на Мамули у Боки Которској. Хрватске власти вршиле су „контроле свих југонационалиста, без обзира на вјероисповест” и сматрали да су спремни да „се прикључе партизанима, а ако ови не побједе, онда српским четницима”. До краја новембра 1942. у „регрутне књиге југославенске војске у отаџбини на атару дубровачке општине” уписано је „345 војних обвезника”.  Петар Враголов је у току рата био ађутант краљице Марије. У Цавтату су са радио-станицом одржавали везу са Каиром и издавали лист „Равногорац”. Пуковник Свилокос је из Цавтата пребачен у Каиро код југословенске владе. (26)  Група америчких и енглеских официра код ЈВуО на чијем челу је био пуковник Бејли је преко Ива Скурић Бановића, из старе српске католичке куће из Ћилипа пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен  је сусрет са подморницом подно Конаволских стијена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила  из Конавла у Главску. Касније су евакуисани брзим чамцем. Са њима је кренуо Петар Враголов, питомац поморске академије.(27)

На седници Председништва АВНОЈ-а 24.фебруара 1945. решено је : „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине” (28). Богишићев музеј припојен је Хисторијском институту ЈАЗУ и премештен у Кнежев двор у Цавтату. Музеј је отворен 1958. (29)

Крајем 19 и у првој половини  20 века Срби католици  били су већина у Цавтату, који је због тога био познат као „мали Београд”. Због тога су били у сталном сукобу са хрватским националистима који су тежили да Цавтат претворе у хрватски град. Цавтаћани су  блиско сарађивали са дубровачким националним друштвима. Народна женска задруга  из Дубровника отворила је  1920. подружницу у Цавтату са  установом „Пчелица”. Коло Српских Сестара отворило је о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Цавтат, где су одушевљено дочекани. Срби католици сматрали су да је Соколство цемент у темељима Југославије. Соколско друштво Цавтат било је најактивније и најбројније друштво у Цавтату до почетка Априлског рата 1941. Цавтатска општина одвојена је 1937. од Конавала. На изборима власт је освојила ЈРЗ на челу са Ником Враголовим. Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Цавтат је одвојен од Зетске  бановине  и додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској искористио власт да прошири  прогоне и отпуштања Срба католика, Југословена и сокола. О прогонима је писала домаћа штампа а посебно листови ,,Дубровник” и ,,Соколски гласник”.  У Бановини Хрватској опћина Цавтат је 1940.   прикључена конавоској  опћини  са  седиштем  у  Груди. Све што се догађало у Дубровнику и околини  у Бановини Хрватској  било  је увод у  све  оно  што  се   дешавало  у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. После рата Цавтат је постао  део Хрватске.

                                            Саша Недељковић

                                                     члан Научног друштва за здравствену историју Србије

————————————-

Напомене :

1.  Никола Тоља, Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 392; Милан Решетар, Из писама пок. Франа Кулишића”, бр.48, „Дубровник”, 24 Децембар 1937, Дубровник, стр. 1; ,,Библиотека српских писаца”, Никола Томазео и Људевит Вуличевић, Народна просвета, Београд, стр. XXXIV;

2. Ј. „Марија Богишић, уд. Пол”, „Илустровани лист”, бр. 12, Год. I,  у Београду, 17. VII.– 2. VIII. 1920,   стр. 3; Мр Андреј Вујновић, „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, бр. 5, Београд, септембар-октобар 2011, стр. 59; Др. В. Новаковић, „Цавтат и Конавле“, Цавтат 1954, стр. 26;

3. Српски Соко”, бр. 11 и 12,  25 Октобар 1911, Сремски Карловци, стр. 182;

4. Куда ћемо овако ?”, Дубровник”, Дубровник, 30 Септембра 1922, бр. 77, стр. 3; Цавтат”, Рад”, Дубровник, 7 фебруара 1920, бр. 12, стр. 2;

 5. ,,Народна женска задруга”, ,,Narodna svijest”, Дубровник, 15 децембра 1925, бр. 51, стр. 2;  ,,Извештај рада Управе  Главног Одбора Кола Српских Сестара за 1923-24 годину”, ,,Вардар”, Календар за просту 1926, Београд, 1925,  стр. 159, 173; Извештаји Кола Српских Сестара за 1924-1925. годину”, Вардар , календар за просту 1927, Београд, 1926, стр. 6; „Извештај Главног одбора Кола Српских Сестара читан на годишњој скупштини у Београду 15. маја 1927”,  Вардар календар за преступну годину 1928”, Београд, 1927, стр. 6, 10, 12;

6. ,,Њих. Вел. Краљ и Краљица у Дубровнику”, ,,Narodna Svijest”, Дубровник, 1. октобра 1925, бр. 40, стр.2;

7. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”,  Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1; „Рад Соколске  жупе Мостар у години 1933”, Сарајево, 1934, стр. 16, 60, 61, 198;Соколски зборник”, Год. I,   Београд 1934,   стр. LXI; ,,Прослава Госпе  од снијега и благослов соколског барјака у Цавтату”, ,,Дубровачка трибуна”, 26 септембра 1934, бр. 263, Дубровник;

8. Р.П., „Главна годишња скупштина”, „Дубровник”, бр. 6, Дубровник,  12 фебруара 1938, стр. 3;  „Пропаганда  путем  узаног филма приликом  летовања“, Соколска Просвета, бр.7, септембар 1938, Београд, стр.236;

9. Др. Стефи Рачић”,  Дубровник”, 20 марта 1937, бр. 7, Дубровник, стр. 2, 3; ,,Годишњица смрти великог родољуба и исправног Цавтаћанина др. Стефи Рачића”, Дубровник”,  бр. 11, Дубровник,  19 марта 1938, стр. 1,2;

10. Бенић кап. Андро”,  Дубровник”, бр.14, Дубровник, 8 мај 1937, стр.3;  

 „Праве ли се за ово ђачке ескурзије ?”,  Дубровник”, бр.14, Дубровник, 8 мај 1937, стр.3;

11. Прослава Видовдана у Цавтату”, ,Дубровник”, бр.23, Дубровник, 3 Јули 1937, стр.3;

12. Краљев рођендан у Цавтату”, Дубровник”, бр.33, Дубровник , 11 септембар 1937, стр.2

13. Р.П. ,,Из Цавтата”, „Дубровник”, Дубровник, 20 новембар 1937, бр.43, стр. 3; Дан Уједињења”, Дубровник”, бр.46, Дубровник, 11. Децембар 1937, стр. 3,4; Светозар Борак, „Срби католици“, Нови Сад,1998, стр.43; Извештај Главног одбора Јадранске страже за IV главну скупштину Љубљана, 6-8.9.1935, стр. 11-12;

14.Из Цавтата, стр. 2, бр. 30,Дубровник”, 21 август 1937; Опћински избори у Цавтату”,Министар Цвјетковић у Цавтату”, Дубровник”,  бр. 48, 24. Децембар 1937, стр. 4; „Наступ дужности нове опћине у Цавтату,  „Дубровник”, стр. 3, бр. 1,  6 јануара 1938, Дубровник;

15.  ,,Прослава св. Саве у Цавтату”,  Дубровник”, бр.5,  Дубровник, 5 фебруара 1938, стр.4; ,,Разно из Цавтата”, Дубровник”, бр.16,  Дубровник, 23 априла 1938, стр. 2,3; ,,Изложба у Цавтату”,  Дубровник”, бр. 29, 23 јула 1938, стр. 3; ,,Прослава Видовдана у Цавтату”, Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 2 јула 1938, стр.3;

16. „Дубровчани на гробу пок. Антуна Фабриса”, бр.39, 23. октобар 1937, „Дубровник“, стр.1; „Свечаност развијања барјака Нове Југославије”,  бр.2, „Дубровник”, 15 јануара 1938, стр.3-4; „Дубровачке вијести“, Цавтаћани !”, бр. 17, „Дубровник”, 30 април 1938, Дубровник, стр. 3; Луко Боне”, Дубровник”, 17 фебруара 1940, бр. 7, Дубровник, стр. 4;

17. ,,Из Цавтата”, ,,Narodna svijest”, Дубровник, 21. јула 1925, бр. 29, стр. 2; Др. Влахо Новаковић, „Мали илустровани водић кроз Дубровник и околицу”, издање Љубо Тошовић, Дубровник, стр. 39;,,Цавтат као туристичко мјесто.”, „Дубровник”,  бр.27, Дубровник, 9 јула 1938, стр. 4;  ,Величанствени дочек др. Стојадиновића у Дубровнику”, бр.30, Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.4;

18. ,,Одлазак Високих Гости”,  3 септембар 1938, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, стр.4;„Из Цавтата”, Дубровник”, Дубровник, 15 јула 1939, бр. 28, стр. 3;  Нотар Иво Станош, ,,Садашњица  Цавтата”, ,,Narodna svijest”, Дубровник, 18  Рујна 1940, бр. 38, стр. 3;

19. Прослава рођендана Њ. В. Краља Петра II”, „Дубровник”, бр. 37, 17 септембра 1938, Дубровник,стр. 3; 

20. Цавтат о дану Уједињења”, бр. 50,  „Дубровник”, 16 децембра 1939, Дубровник, стр.4;

 ,,Казне и денунцијације”, ,,Соколски гласник”, бр. 12, Год. XI, 22 март 1940, Београд, стр. 5; Руши, пали …”, бр. 11, „Дубровник”,  16 марта 1940, Дубровник, стр.3;

21. Никша Ђ. Враголов, ,,Цавтат, 28-II-1940”, „Дубровник”, 9 марта 1940, бр. 10, Дубровник,  стр.2,3; Р.П., ,,Дјела, дјела ….”, „Дубровник”, 30 марта 1940, бр. 13, Дубровник, стр. 4;

22. „Брисање  српских  општина,, бр.20, „Дубровник”, 18.маја 1940, Дубровник, стр. 4;

23„Цавтајске прилике, бр.6, „Дубровник, 8 фебруара 1941, КоторДубровник, стр.23;

24. Р.П. ,,(Свега по мало)”, „Дубровник”, 22 фебруара 1941, бр. 8, Котор-Дубровник, стр. 4;

25. Нева Журић-Скоти, Талијански окупациони систем на дубровачком тлу”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1021;                                                                 

26. Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, „Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, Крагујевац, 2008, стр. 129,1.036, 1.037; „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 482, 487, 622, 1057, 1058, 1087;

27. Марко Ручнов, Тако је то било”, Београд 2009, стр. 20, 77, 78;

28. Коста Чавошки, Згажени устав, Београд 2003,  стр. 22;

29. Мр Андреј Вујновић, , „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, бр. 5, Београд, септембар-октобар 2011, стр. 59;