All

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)


00 Tutankamon1

У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

 Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (5)

Пише: Бранко Станић

Branko pored stuba

РУ­ЧАК У ЛУК­СО­РУ

На­шли смо и ауто­бус. Чо­век мо­ра до­бро да га за­пам­ти, ина­че мо­же без­ве­зе да вр­ља уна­о­ко­ло.

Аб­дул нам об­ја­сни да ће­мо сад оти­ћи у Лук­сор на ру­чак, а по­сле то­га ће­мо по­се­ти­ти про­дав­ни­цу па­пи­ру­са.

Про­во­за­смо се ма­ло ули­ца­ма и за­у­ста­ви­смо се ис­пред не­ког ре­сто­ран­чи­ћа. Уђо­смо уну­тра, па се уза­ним сте­пе­ни­ци­ма по­пе­смо на спрат. Ту, у јед­ној про­сто­ри­ји, би­ли су гу­сто на­би­је­ни и ма­њи и ве­ћи сто­ло­ви. Ми за­у­зе­смо ве­ћи, јер нас је би­ло ше­сто­ро. Да би се уште­де­ло у про­сто­ру на ра­чун др­ве­на­ри­је, сто­ло­ви и сто­ли­це су би­ли од ко­ва­ног гво­жђа офар­ба­ног у цр­но.

У сре­ди­ни про­сто­ри­је је био кла­си­чан швед­ски сто са ра­зним је­ли­ма и де­сер­ти­ма.

Не­ка­ко се на­гу­ра­смо. Узе­ли смо шта је ко хтео и по­че­ли да је­де­мо. Кад би не­ко слу­чај­но за­стао из­ме­ђу два за­ло­га­ја ко­но­бар је сме­ста при­ла­зио и пи­тао:

Fi­nis­hed?

Што би зна­чи­ло да ли је за­вр­шио са је­лом.

Пар ми­ну­та ка­сни­је би нам ја­сно што нас то­ли­ко по­жу­ру­ју.

На вра­та је гру­ну­ла но­ва гру­па ту­ри­ста и по­че да се ти­ска са за­о­ста­лим го­сти­ма из на­шег ауто­бу­са. Ко­но­ба­ри су зна­ли сат­ни­цу, али ми ни­смо, па су нас ма­ло убр­за­ва­ли да пре­ви­ше не оте­же­мо у ре­сто­ра­ну. Ипак би­ло је са­свим до­вољ­но вре­ме­на да се ру­ча и без овог по­жу­ри­ва­ња. Ни­смо ваљ­да до­шли у Лук­сор да би цео дан пре­се­де­ли у не­ком ре­сто­ра­ну.

Пла­ти­смо на бр­зи­ну пи­ће, оно не ула­зи у це­ну аран­жма­на, па се спу­сти­смо низ сте­пе­ни­це.

ПРО­ДАВ­НИ­ЦА ПА­ПИ­РУ­СА

Иза­ђо­смо на ули­цу. Во­дич окре­ну де­сно. И ми кре­ну­смо за њим. Ни­смо пре­ва­ли­ли ни пар де­се­ти­на ме­та­ра од ре­сто­ра­на, а он ста­де ис­пред јед­не згра­де и по­ка­за ру­ком на улаз. Уђо­смо у пре­двор­је. Би­ла је то про­дав­ни­ца па­пи­ру­са.

Ни­смо че­сти­то ни по­че­ли да се ди­ви­мо пре­кра­сним па­пи­ру­си­ма ока­че­ним по зи­до­ви­ма кад нас по­зва­ше да си­ђе­мо у до­њу про­сто­ри­ју. Ту смо тек ста­ли за­па­ње­ни. То­ли­ко па­пи­ру­са на јед­ном ме­сто до­тле ни­смо ви­де­ли, а не знаш ко­ји је од ко­јег бо­љи ил’ лепши.

05 01 100 IMG_0012 - Papirus iz Hurgade Сваки папирус има своју причу

 Аб­дул нам ре­че да ће нам ов­де об­ја­сни­ти ка­ко се пра­ви па­пи­рус.

За­стао сам ис­пред сто­ла иза ко­га се је­дан жи­ва­хан мр­ша­ви мла­дић с на­о­ча­ри­ма на но­су оштрио да поч­не при­чу. И по­че, као да га је не­ко от­ка­чио. Те­а­трал­но је ге­сти­ку­ли­рао, мал­те­не кре­ве­љио, док је при­чао. При то­ме је стал­но ма­хао ста­бљи­ком од ко­је се пра­ви па­пи­рус. По­на­шао се као да је на по­зо­ри­шној сце­ни уно­сећи се при­сут­нима у ли­це.

Иако је при­чао на не­мач­ком је­зи­ку све ми је би­ло ја­сно. До­вољ­но је би­ло оно што је по­ка­зи­вао. Не­ма ту ни­чег ком­пли­ко­ва­ног.

На су­прот­ној стра­ни про­сто­ри­је опа­зих да за дру­гим сто­лом то исто об­ја­шња­ва и јед­на де­вој­ка. Ту су би­ли и мо­ји из гру­пе. Пре­ба­цих се на њи­хо­ву стра­ну. Де­вој­ка је при­ча­ла на ен­гле­ском.

05 02 105 kingtutankhamun  Тутанкамон и његова прелепа жена Анкхесенаму

– … И кад ста­бљи­ка са­зри исе­ку је на шта­пи­ће ду­жи­не око 10 цм ко­је по­том по­то­пе у во­ду – уба­цио сам се баш на сâм по­че­так.

По­на­ша­ла се са­свим нор­мал­но. Го­во­ри­ла је без ика­квих ге­сти­ку­ла­ци­ја. И она је др­жа­ла зе­ле­ну ста­бљи­ку па­пи­ру­са у ру­ци и по­ка­зи­ва­ла ка­ко се то прак­тич­но ра­ди. Сец­ка­ла је ста­бљи­ку не­ким но­жи­ћем и одсечене шта­пи­ће де­бе­ле као прст уба­ци­ва­ла у во­ду.

– Ка­да се то за­вр­ши шта­пи­ћи се тан­ко исе­ку по ду­жи­ни и по­но­во вра­те у во­ду. Ка­да се и то за­вр­ши он­да се исе­че­ни ли­сти­ћи ва­де из во­де и ре­ђа­ју на не­ку под­ло­гу та­ко да се ме­ђу­соб­но пре­кла­па­ју, као ка­да се тка­је. И ка­да се та­ко “от­ка­је” же­ље­ни фор­мат уба­ци се у пре­су и до­бро при­тег­не. И то је све. Још са­мо тре­ба при­че­ка­ти да се па­пи­рус до­бро осу­ши и сли­ка­ње мо­же да поч­не – об­ја­сни­ла је де­вој­ка до кра­ја по­сту­пак древ­не ве­шти­не за до­би­ја­ње под­ло­ге за пи­са­ње или цр­та­ње, у за­ви­сно­сти од по­тре­бе.

Де­вој­ка још ре­че да у ста­бљи­ка­ма има ше­ће­ра и по­ка­за нам ње­го­ве тра­го­ве на јед­ном па­пи­ру­са по­ди­жу­ћи га на­спрам све­тла.

Де­вој­ци се за­хва­ли­смо на об­ја­шња­ва­њу, па се опет окре­ну­смо раз­гле­да­њу осли­ка­них па­пи­ру­са ока­че­них сву­да уна­о­ко­ло по зи­до­ви­ма. Ре­ко­ше нам да их мо­же­мо ку­пи­ти. Они нај­леп­ши су нај­ве­ћи, али и нај­ску­пљи. Це­на им је обич­но 600 еги­пат­ских фун­ти, а има и ску­пљих. На­рав­но, има и јев­ти­ни­јих, али су они не­што ма­њи. Це­не су, ка­жу, фик­сне и не­ма цен­ка­ња.

Кад смо то чу­ли охла­ди­ли смо се за ку­по­ви­ну. Ипак је то при­лич­но ску­по и за нас. За те па­ре у Егип­ту јед­на осо­ба мо­же да ле­ту­ју бар се­дам да­на.

Па­пи­ру­се смо мо­гли са­мо да гле­да­мо и да им се ди­ви­мо. Баш сам по­сма­трао је­дан ве­ли­ки на ко­ме је Рам­зес II кре­нуо у рат­ни по­ход кад ме мо­мак по­ред сто­ла на ко­ме смо ма­ло­пре гле­да­ли ка­ко се пра­ви па­пи­рус упи­та:

Do you want to buy so­me­o­ne? Да ли же­ли­те да ку­пи­те не­ки?

They are too ex­pen­si­ve! Су­ви­ше су ску­пи! – ре­кох ја.

05 03 110 Ramses II moves into battleРамзес II креће у ратни поход

 И та­ко ма­ло по ма­ло про­ду­жи­смо раз­го­вор. Упи­тах га:

– Шта зна­че ови мо­ти­ви на па­пи­ру­си­ма? – и по­ка­зах на је­дан.

– На овом Не­фер­ти­ти при­ма да­ро­ве… – по­че он да об­ја­шња­ва.

Сва­ки па­пи­рус има сво­ју при­чу. Ми их гле­да­мо као обич­не сли­ке и за­то их не раз­у­ме­мо. Што ша­ре­ни­ји, то нам је леп­ши.

У јед­ном мо­мен­ту га упи­тах:

Ко­ли­ко имаш го­ди­на?

По­го­ди!

Два­де­сет!

Два­де­сет јед­ну!

– Је­си ли оже­њен?

Не! Ов­де је рет­ко ко оже­њен пре 30-те, 32-ге го­ди­не.

За­што?

– За­то што тре­ба пу­но но­ва­ца за же­нид­бу.

– Ко­ли­ко?

– Па за же­ну обич­но тре­ба да се пла­ти око 12.000 фун­ти. За­тим тре­ба обез­бе­ди­ти ку­ћу, па на­ме­штај… За све то тре­ба пу­но па­ра. Рет­ко ко то мо­же да за­ра­ди пре сво­је 30-те го­ди­не. Али по­сто­је и не­ке јев­ти­ни­је ва­ри­јан­те… – по­че да об­ја­шња­ва мла­дић о не­ким си­ту­а­ци­ја­ма на се­лу.

Био је за­чу­ђен кад сам ре­као да се у Ср­би­ји за же­ну не да­је но­вац. Ре­као сам му да су се код нас не­ки оби­ча­ји у по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја у по­гле­ду мла­ди­ћа и де­во­ја­ка до­ста из­ме­ни­ли. Ви­ше то ни­је као што је не­ка­да би­ло.

– Исто је као у Не­мач­кој?

– Да!

– Мо­гу да имам де­вој­ку? – упи­та с не­ве­ри­цом

– Да!

То му је би­ло про­сто не­ве­ро­ват­но. Ни­је мо­гао да при­хва­ти да је та­ко не­што са­свим нор­мал­но у Ср­би­ји.

– Да ли се код вас не­што ме­ња у оби­ча­ји­ма? – упи­тах га.

– Ов­де се ни­шта не ме­ња! Све оста­је по ста­ром! – био је ка­те­го­ри­чан, на­гла­ша­ва­ју­ћи по­ла­ко сва­ку реч ко­ју је из­го­во­рио.

Про­сто­ри­ја по­че по­ла­ко да се пра­зни. Тр­гов­ци на­јед­ном ре­ко­ше да се па­пи­ру­си мо­гу ку­пи­ти и јев­ти­ни­је не­го што пи­ше на па­пи­ри­ћу по­ред њих. Ве­ра и ја по­че­смо гле­да­ти ко­ји би ку­пи­ли. Кри­те­ри­јум нам је био да па­пи­рус бу­де што леп­ши.

Ода­бра­смо је­дан ко­ме је по­чет­на це­на би­ла 400 фун­ти. Пре­пу­стих Ве­ри да се она цењ­ка. Она зна про­сто да уда­ви про­дав­ца кад не­што на­у­ми да ку­пи. Ов­де су се на­шли на 200 фун­ти.

Ни­смо ни при­ме­ти­ли да смо оста­ли са­мо нас ше­сто­ро. Сви су већ не­где оти­шли. Не­ма ни Аб­ду­ла.

Бр­зо смо се по­пе­ли уз сте­пе­ни­це. Је­дан мо­мак нас је пра­тио. Ни­сам га не­што по­себ­но за­па­зио све до мо­мен­та док ни­смо ку­по­ва­ли па­пи­рус. Вр­змао се око нас за­јед­но са оста­лим про­дав­ци­ма.

Ни у при­зе­мљу ни­је би­ло ни­ко­га.

Онај мо­мак што се по­пе са на­ма је ус­пут не­што при­чао, али ни­сам не­што на­ро­чи­то обра­ћао па­жњу на ње­га. Ни­смо зна­ли где би се сад упу­ти­ли кад нам он ре­че:

– Ја ћу вас од­ве­сти!

Тек сад ми би ја­сно. Ни­је он слу­чај­но био по­ред нас. Све је то би­ло ор­га­ни­зо­ва­но. Увек су ту­ри­сти под њи­хо­вим над­зо­ром. Да не­ки не за­лу­та. А и про­да­ја па­пи­ру­са је би­ла део про­гра­ма.

Окре­ну­смо на­зад ка ре­сто­ра­ну. Кад сти­го­смо до ње­га без за­у­ста­вља­ња про­ду­жи­смо да­ље. По­сле сто­ти­нак пре­ђе­них ме­та­ра пре­ђо­смо на дру­гу стра­ну и од­мах скре­то­смо у боч­ну ули­цу. По­сле не­ких 150 ме­та­ра жур­ног хо­да угле­да­смо Нил. По­ред оба­ле био је укот­вљен бро­дић. Са­мо су нас че­ка­ли па да кре­не­мо.

Аб­дул нам се при­дру­жи. Љи­ља се по ње­ном оби­ча­ју бле­са­ви­ла и из­мо­та­ва­ла. Флер­то­ва­ла је са во­ди­чем пра­ве­ћи раз­не вер­бал­не што­со­ве. И он је то при­хва­тио. Ско­ро да се ни­је одва­јао од нас.

05 04 112 Abdul, Ljilja i Vera na brodicu Абдул нам се придружио

05 05 Abdul i Ljilja

У Љиљином загрљају

05 06 Brodici na Nilu

Пловила на Нилу

05 07 Branko u brodicu

Има још доста до друге обале

05 08 Ljilja, Vera i Mira sa decom

Први пут преко Нила

Би­ло је тач­но 14:50 кад бро­дић до­дир­ну дру­гу оба­лу. До­че­ка нас чо­пор бо­со­но­ге де­чур­ли­је. Је­два иза­ђо­смо на бе­дем. Ву­ку нас за ру­ка­ве и тра­же но­вац.

На дру­гој стра­ни че­као нас је ауто­бус. Мо­гли смо њи­ме пре­ћи пре­ко мо­ста, али та­да не би ви­де­ли Нил из­бли­за. И ово је био део про­гра­ма.

Аб­дул нам у ауто­бу­су ре­че да ће­мо пр­во ви­де­ти Мем­но­но­ве ко­ло­се, а за­тим иде­мо у фа­бри­ку ала­ба­сте­ра. На кра­ју нас че­ка До­ли­на кра­ље­ва.

05 09 Izlazak iz brodicaДочек испружених руку на другој обали Нила

 ____________

Повезани текстови:

Бранко Станић – У ДОЛИНИ КРАЉЕВА (ПРВИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ДРУГИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРЕЋИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПЕТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ШЕСТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (СЕДМИ ДЕО)

4 replies »