Анализа

ЖУЈОВИЋ: Манипулација Ђинђићевим сенима


Манипулација Ђинђићевим сенима

Тагови: ГласРусије
13.03.2013, 12:10
Одштампајте прилог Испричајте пријатељу Додати на блог

зоран джинджич Сербия политик

© Фото: ru.wikipedia.org/World Economic Forum/сс-by-sa 3.0

Зоран Ђинђић неколико дана пред смрт (и то је документовано) тврдио је да је подигао прашину у међународној заједници, изазвавши кризу у вези Косова и Метохије, без које, како је сам рекао, ништа не може да се постигне. Одбио је „молбе и упозорења међународних центара моћи да не покреће косовску тему пре времена“

Десет година после атентата на премијера, др Зорана Ђинђића, у јавном мнењу европске Србије знају се три ствари: да је Ђинђић хтео у ЕУ, да је имао велику енергију и да су Кизу укокали Цема и Змија. У плићаку та два, три, углавном медијски наметнута општа места, спин-доктори и дан-данас подижу муљ, српски политичари вежбају европски краул, док Ивица Дачић лагано прелази и на лептир-стил.

Да није тако, не би било Дачићевог текста у НИН-у, којим је покушао да опере дежмекасту косметску политику свог кабинета. Чак и након договора од понедељка са баронесом Кетрин Ештон, који је у ствари попуштање Београда, а не Приштине, званични Београд позива се на Зорана Ђинђића и његову наводну косметску политику. Покојни Ђинђић, ето, не би имао ништа против онога што Дачић, његов политички противник, данас ради на европску ползу Србије. Није него!

Морам да признам да не знам шта би Зоран Ђинђић данас тачно мислио, али поуздано знам шта је непосредно пред смрт, а и знатно раније, изјављивао. Говорио је, и то је лако проверити, да не пристаје на постепено, функционално, установљење албанске државе на Косову и Метохији, са којом би, касније, званични Београд требало да хармонизује односе ван европских интеграција.

Његова косметска агенда имала је јун и јул 2003. године за изношење теме и припрему светске јавности на то да Србија што пре жели да разговара о статусу своје јужне покрајине. Корак други: лето, јесен исте године, када треба разменити идеје и концепције. Корак трећи, 2004. година – хитно започети решавање питања статуса, док албанска држава на територији Србије не буде институционално заокружена.

Ђинђић је 2002. и 2003. године више пута изјављивао, а то се данас од бриселске буке дежурних ђинђолога не чује, да „међународна заједница“ или преведено на реалан српски језик – западне силе, увелико преносе атрубуте државности на локалне институције у Приштини. Тражио је федерализацију Косова и Метохије, статус конститутивног народа за Србе, јачање утицаја Србије у покрајини, а не повлачење њених институција.

Гооврио је дословно и да ће доћи тренутак када ће иста та „међународна заједница“ Београду и Приштини да каже: сада лепо хармонизујте своја два политички, економски и правно потпуно одвојена система. „Е, то не може“, рекао је само који дан пред 12. март 2003. године Зоран Ђинђић.

Тврдио је и да је подигао прашину у међународној заједници, изазвавши кризу у вези Косова и Метохије, без које, како је сам рекао, ништа не може да се постигне. Одбио је „молбе и упозорења међународних центара моћи да не покреће косовску тему пре времена“.

Српске власти данас раде супротно, позивајући се на Ђинђића и његову трагичну судбину, рачунајући на кратко памћење и плићак предочен на почетку овог текста. Волео бих да видим Николићеву, Вучићеву или Дачићеву косметску агенду. Бојим се да је то књига са једним непостојећим датумом и једном баналном именицом. Иза ње, деведесете и ко зна шта још, испред бриселско ништавило.

Зоран Ђинђић, са свим грешкама које је чинио, никада не би објавио текст у НИН-у у којем би писало да Косово и Метохија није српска покрајина, да се лагало да она то јесте и да српски Устав не следи реалност. Поготово не би изјавио да не искључује столицу у УН за Косово, нити би прао руке од власти коју је подржавао, као што чини Ивица Дачић за период од 2004. до 2008. године.

Ђинђић вероватно никада не би преузео радну верзију „споразума“ Србије и „Косова“, у режији Фондације „Конрад Аденауер“. Како пише Данас, тај споразум предвиђа да „обе стране, Србија и Косово, развијају односе на немешању у унутрашња питања и поштовању територијалног интегритета“. Пише и да треба да се „сагласе да њихово чланство у УН и другим међународним организацијама неће имплицирати потврду на основу међународног права“.

Грешке Зорана Ђинђића треба памтити, као и значајне ствари које је чинио. Његова косметска политика била је патриотска, у поређењу с данашњом. Процена му је била катастрофална. Промена режима Слободана Милошевића није значила ни опстанак заједничке државе са Црном Гором, ни виши стандард грађана, ни поштовање територијалног интегритета Србије.

Финале тог проевропског процеса је сеоба новинских каркатура на власт, до сада незабележена негација властитог Устава, све гласније признавање Косова и Метохије за албанску државу, на крају и дрскост да се води дневна политика сенима убијених. Сумњам да је покојни премијер икада сањао такву 2013. годину.

2 replies »