АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Драган Петровић: Евроазијска унија је интерес Србије


Драган Петровић: Евроазијска унија је интерес Србије

05_dragan-petrovic

 

Извор: Евроазија.инфо

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, на којима је претходно паралелно студирао и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).

Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија и одбранио магистарску тезу «Развој и размештај индустрије Београда у XИX и XX веку» 2003. године. Завршио је Постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи и одбранио је магистарске тезу «Француско – југословенски односи у време Алжирског рата 1952-1964.» 2008. године.

Докторирао је на Природно математичком факултету у Новом Саду, област Политичка географија 2007. године са темом дисертације «Русија на почетку 21 века – геополитичка анализа». Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

За портал ЕВРОАЗИЈА:ИНФО г. Петровић говори о односима имеђу Русије и Украјине и њеном могућем приступању Евроазјској унији, као и могућностима да и Србија у будућности постане чланица тога савеза.

Украјина дуго балансира између Русије и ЕУ. Да ли после недавног самита ЕУ – Украјина можемо рећи да се Кијев дефинитивно определио за стратешко партнерство са Бриселом?

Не бих рекао. Мислим да ће Украјина и у следећем периоду наставити да балансира између Русије и интеграционих процеса на постсовјетском простору са једне стране и ЕУ са друге стране. То је добрим делом условљено и унутрашњополитичким и друштвеним односом снага. У оквиру спољне политике у периоду нове власти, коју персонификују председник Виктор Јанукович, премијер Азаров и владина већина из Партије региона, дошло је у периоду дугом око три године, до реализације концепције, која треба да успостави што боље односе и на Истоку и на Западу. Када је реч о Русији, Украјина је члан ЗНД и Заједничког економског простора, а посматрач у оквиру неколико других интеграционих облика на постсовјетском простору.

Међутим, Јанукович и укупна спољна политика Кијева, је веома опрезна у прилог потенцијалног уласка у Царински савез који чине Русија, Белорусија и Казахстан. Председник Јанукович је ту предложио концепт 3 + 1, односно да Украјина има посебан статус у оквиру Царинског савеза, пошто је већ њено чланство у оквиру Светске трговинске организације делимично ограничава да пуноправно приступи правилима Царинског савеза.[1]

Поред тога Украјина има важан вектор према западу, односно номинално тежи приступању Европској унији. Приметно је да се Украјина још није определила коначно у ком правцу би потенцијално, и да ли би уопште, тежила даљем продубљивању интеграционих процеса. Сама ЕУ се налази у вишеструкој кризи и неизвесности даљег пута који ће заузети, где је у сваком случају потенцијално ширење до даљњег замрзнуто. Иако званична Украјина наглашава, од доласка на место председника Виктора Јануковича, своју спремност да настави приближавање ка ЕУ, ту је дошло до извесног застоја. Између осталог и због судске пресуде на затворску казну за бившу премијерку Јулију Тимошенко, што наилази на незадовољство у многим земљама ЕУ, као и код естабилишмента Уније у Бриселу и Стразбуру.

ukrajina

Какви су тренутни односи Украјине и Русије и шта их највише угрожава?

Већ након формирања владе Николе Азарова марта 2010. коју су чиниле Партија региона као њен носилац, те Комунистичка партија и Блок Литвина, Јанукович креће у сређивање унутрашњополитичке ситуације у земљи, али и у окружењу. Потписивањем споразума са Русијом о продужењу стационирања руске црноморске флоте у Севастопољу током следеће три деценије, попуштања стега у правцу употребе на локалном нивоу руског језика у оним областима где је рускојезичко становништво чинило већину, те укидања одредби о посебном статусу нацистичких колабораната из Другог светског рата, Јанукович отвара нову еру пријатељства са Русијом, у односу на претходну епоху владавине „наранџастих“.

Важан потез у том правцу, је замрзавање свих даљих активности у правцу војно-блоковског опредељења, односно Украјина је потврдила своју неутралност, што је конкретно значило заустављање даљем приближавању НАТО-пакту. Овакав став даје начелно могућност Украјини, да упркос прокламованој војној неутралности задржи неки облик спољне сарадње и са Партенрством за мир чији је члан, са НАТО пактом са једне стране, и са ОДКБ и ШОС, као и другим облицима безбедоносне сарадње на постсовјетском простору са друге стране.

Веома је важна одлука у Врховној ради која је изгласана и добила законску важност средином 2012. године, а коју је потом потписао Јанукович лета те године, којом руски језик постаје други државни званични у употреби у источној половини земље, укључујући и престоницу и област Кијева. Због тога је Литвин напустио владајућу коалицију, имали смо парламентарне изборе у јесен 2012. након којих је Партија региона, Компартија и неки независни посланици формирали владајућу већину. Овоме треба додати, да је Украјина затражила статус посматрача у оквиру ШОС, што је важан корак у јачању њене позиције у интеграционим процесима на постсовјетском простору у чијем је центру Русија.

У коликој мери унутрашњи односи и унутрашња подељеност Украјине отежавају зближавање са Русијом и евентуално чланство Кијева у Царинском савезу?

За шире интеграционе везе са Русијом и постсовејтским простором постоји прилично распрострањено расположење становништва, нарочито у источном и јужном делу земље. О томе сведоче и новија истраживања која су у том правцу реализована. Тако по истраживањима које је презеновано у Институту за социологију Националне академије наука Украјине око 67 % испитиваних пунолетних грађана источних провинција подржава улазак земље у Царински савез, у јужним областима 60 %, у централним 44 %, и у западним 33 %, уз противљење на истоку свега 9 %, 15 % на југу, 20 % у центру и око 38 % популације на западу.

Посматрано по старосној структури, присталица интеграција са Русијом и постсовјетским простором је више у старијој популацији него међу млађим узрастима. Видети у Шулъга Николай Александрович, «Отношение населения Украины к украинско-российскому межгосударственному и экомоническому сотрудиничеству», Российский институт стратегических исследований, Проблемы националъной стратегии, Н 4, 2011, Москва, стр. 94-97.

evroazijska unija

Колике су шансе за успех пројекта Царинског савеза и Евроазијске уније без Украјине?

Мислим да ће Украјина остати заинтересована за улазак у неком облику у Царински савез. Без ње овај пројекат може да успе, али је она уз Русију, његов најважнији потенцијални члан.

Обзиром да је њено стварање тек на почетку, да ли очекујете да ће Евроазијска унија израсти у геополитички центар који ће моћи да парира САД, ЕУ и Кини?

Да, апсолутно, по свим параметрима ово би могао да буде важан савремени геополитички центар.

Да ли видите могућност да Србија једног дана постане чланица Евроазијске уније и какве би биле економске, политичке и безбедносне предности и последице тог чланства?

Да Србија, као и српски народ у целини, дакле и Република Српска, па и Црна Гора имају интереса за тако нешто и то у економској, културној, безбедононосној сфери. У почетку, ми можемо имати макар статус посматрача, временом придруженог или пасивног члана, да би у перспективи, како се путем концентричних кругова овај интеграциони пол буде ширио, између осталог и на Бугарску вероватно, па и на друге земље Балкана, и српске земље би требало да ојачавају своје присуство у њему.

Ми имамо геополитичке, цивилизацијско-културне, етничко сродне, али и безбедоносне, економске и остале интересе за тако нечим. То све важи независно од пројекта ЕУ, који је иначе у тешкој и вишедимензионалној кризи. У нашој јавности би требало више да се говори и опредностима и могућностима интеграционих процеса на постсовјеском простору са Русијом у њиховом центру. Знамо да то у нашој широј јавности и у свим српским земљама, без обзира на слабу медијску покривеност ове теме (сем делом у Републици Српској) изазизва велику пажњу и наклоност широких маса становништва.