Биљана Диковић

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: НИКОЛИЋ, ДАЧИЋ И ВУЧИЋ ПРЕД ТАЧКОМ СА КОЈЕ НЕМА ПОВРАТКА


 ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: НИКОЛИЋ, ДАЧИЋ И ВУЧИЋ ПРЕД ТАЧКОМ СА КОЈЕ НЕМА ПОВРАТКА

Пред Вучићем, Николићем и Дачићем остало само неколико дана да промене своју и једнако рђаву судбину Србије

22.03.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић
жељко текст

Како би сад, после вести да је у Бриселу изостао споразум Београда и Приштине, било лепо да се може узвикнути, онако нашијеначки, гласно, макар и јалово: „Не дај се, Дачићу!“ Или: „Издржи, Вучићу!“ Јер за онај тиши део Србије, који не дрхти попут бивше логорашице Луције Атертон из „Ноћног портира“ Лилијане Кавани, била је ипак добра вест – макар не и обећавајућа – кад је Дачић у среду касно увече саопштио, после 12 сати преговора са Тачијем и Ештоновом, да споразум о Косову није постигнут. Србију – наравно, ону неосетљиву на еротске флуиде СС официра Макса из бизарног филма Каванијеве – морало је макар за трен да подигне док јој је Вучић маниром шефа владине драмске секције саопштавао да споразума није било јер „нико осим нас није показао спремност да направи било какав уступак или компромис, што нама није пружило апсолутно никакву шансу да понуђено и прихватимо“. Али, дођавола, никоме ово није повратило веру, нико од старих Дачићевих и Вучићевих пријатеља не извикује речи охрабрења, ништа није пољуљало веру њихових нових пријатеља у српску капитулацију, еуфемистички названу споразум. Зашто?

 

ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ НЕ ОБЕЋАВАЈУ

zeljko_cvijanovic_kolumnaХајде да овај пут не дувам у јогурт као ови што тврде како је договор изостао само да би се до 2. априла припремиле српска и албанска јавност, макар и сам веровао да је то тако. Хајде да консултујемо чињенице. Српски преговарачи до сада су дали превише разлога да се верује како су на досадашњим бриселским сесијама са собом имали више црвеног веша него црвених линија. Тек, да се не треба уздати у тврде ставове српског премијера, Србију је, док се Дачић паковао за Брисел, уверио заменик шефа Меркелиних посланика Андреас Шокенхоф, коме је припала улога Макса у српском политичком римејку „Ноћног портира“. Он је, наиме, међу три „историјски значајна“ догађаја за нормализацију односа Београда и Приштине – поред серије састанака Дачића са Тачијем и Николића са Јахјагом – у Београду поменуо и чувени текст српског премијера за НИН, у коме је овај рекао како се „десет година лагало да је Косово српско“. Е сад, ако одраније знамо да су прве две ствари од Дачића и Николића захтевали Амери и Немци, онда ваља закључити и да је текст за пронемачки НИН у коме се премијер одриче државног права Србије на Косово Дачићу писао неки Шокенхоф, Макс Шокенхоф. А, ако је и то јасно, остаје још питање ко је аутор Дачићевог одбијања договора? Рикер? Ештонова? Шокенхоф? Тачи? Он сам?

Истовремено, када би било тачно да се Србија више припрема за живот без споразума него на живот без Косова, не би напредњаци ођедном престали да говоре о изборима и почели да извикују Вучића за премијера „реконструисане“ владе, наравно, мислећи на нову владу, али без избора. Јер предаја Косова и добијање нечега што ће бити проглашено датумом биће фактор хомогенизације, а не распада ове грешне владе. А, ако има споразума и нечег за шта ће се тврдити да је датум, нема избора, и готово. Дачић зе на неко време бити спасен, Вучић за исто толико време компензован, и то је то.

Трећа група чињеница – намењена онима који су због добре вести из Брисела заборавили – сведочи да се тамо није разговарало ни о будућем статусу Косова ни о прусуству српске државе у макар деловима покрајине. Тамо се нису водили разговори о томе хоће ли се Србија повући са Севера, него је већ договорено да хоће, а сад се преговара о овлашћењима српских општина, што ће рећи о томе хоће ли оне бити више или мање интегрисане у косовску државу, а не хоће ли више или мање остати у Србији. Речју, неће ваљати ни ако Срби пристану на Тачијеве услове ни ако он пристане на њихове.

И због свега тога, ако би данас некоме или нешто требало узвикивати, то је само да споразума уопште не буде. Дакле: „Хашиме, царе, не дај им ништа!“ Ето на чему данас почива сва српска нада да договор о државној предаји Косова ипак неће бити постигнут – на тврдоћи човека који је код Срба највише волео бубреге.

 

АКО СРБИЈА КАПИТУЛИРА…

Какогод, Вучић је до 2. априла најавио „једанаест дана пакла“. И то је можда тачно, наравно, из аспекта његове коже, мада нешто не видим стране изасланике и домаће петоколонашке елите да се припремају како ће му завртати руку. Тек, шире гледано, можда би ипак упутније било говорити о неколико недеља истине и пар месеци историје. Где се пакао и у једном и у другом подразумева. Зашто?

Ако Србија на Косову поклекне – а то ће бити све што буде одустајање од државе, укључујући, наравно, одустајање од присуства Србије на северу Косова, каква год овлашћења у оквиру Косова добиле те општине – то ће сад већ бити пут без повратка. Дакле, колико год многи од нас били незадовољни свим оним што су Николић, Дачић и Вучић изјављивали и радили у вези са Косовом и ЕУ, још само оволико времена колико ће Вучићу трајати пакао неће се догодити ништа што се не може поправити. Дакле, ако се Србија у писаном документу на крају одрекне свог присуства на Северу, па још ако пристане да испуни оних седам немачких услова за датум преговора, Србија коначно више неће бити држава, већ провизоријум. Отвараће јој се национални и територијални проблеми један за другим. Престаће да на било који начин брани Републику Српску. Убрзо ће схватити да између Прешева и Приштине нема велике разлике. Припреме за постђукановићевску Црну Гору странци ће започети градњом тампон зоне од Рашке области, чиме ће процеси који се на брдима и обали одигравају последњу деценију и по постати неповратни. Србија ће за дуги низ година бити дестабилизована, тако да ће водећа подунавска земља имати јак аргумент како тако важна европска река не сме да протиче кроз овакву рушевину од земље. И то неће бити све.

Српски медији и политичари ће клицати полудатуму, трчећи да испуне оних седам немачких захтева. Наравно, за све време у оваквој Србији далеко од микрофона ће бити сви који би рекли како је тих седам услова немачки спољнополитчки документ који очитује толико расизма какав од Германа није виђен још од Нирнбершких закона. Проблем је, међутим, што Јевреји нису на Нирнбершке законе пристајали, него су једноставно бивали убијани, док ће се Срби у историју упиосати као свет који ће своје Нирнбершке законе сам да изгласа.

Наравно, ово ће звучати сувише екстремно „реалистичној“ српској политичкој и медијској елити. Уосталом, шта има екстремно у томе што је Немачка као други услов поставила Београду захтев за гоњење нападача на Немачку амбасаду. Истинабог, за разлику од Јулског ултиматума из 1914, није тражила њихово изручење, али и зашто би кад је први немачки захтев Србији реформа правосуђа, чега се Беч ономад није досетио. Шта има екстремно у томе што се Србима као услов поставља помирење у региону, под чиме се наводи да Срби, говорећи о Сребреници, изговарају искључиво верзију својих непријатеља, уз то лажну, треба ли рећи. Ко би још видео нешто екстремно у захтеву да Београд оствари утицај на Србе са Косова „у циљу промене свести“. Шта је промена свести? Да љубе окупаторе као њихова београдска браћа. И да сарађују са мисијом ЕУ у истрази некаквих бомбашких напада, исти они Срби којих је, откако је на Косову мир, побијено хиљаду, и где ни за једно од тих убистава нико није одговарао. И ни то Меркелином оберсту Максу Шокенхофу није било довољно, него је свему томе додао и свој осми услов, налажући српској скупштини да „има важну улогу да припреми јавно мнење и покрене (га) у одређеном правцу“. А јавно мнење има да буде као Дачић у НИН-у или бар као сви остали у „Блицу“.

 

ТО ЈЕ ТА ТАЧКА

Хајде сада да видимо шта значи то што се српска власт сасвим приближила тачки са које нема повратка. Кад је Тадић радио то исто, имао је и он велике планове, као данас Николић и Вучић. И он је, вукући своје катастрофалне потезе, неко време могао назад. Али, кад је у Генералној скупштини УН изручио Косово Европској унији, за њега више није било назад. Није ту реч само о томе што је он Косово тада предао, већ што после тога ништа више није могао да уради ни у економији, ни било где. А да нема назад, схватили су тада и његови, колико год да су га подржавали у томе, па су почели да краду и отимају као да им је задње, бивајући сасвим у праву јер им је и било задње.

Тај тренутак, та судња раскрсница данас је пред Николићем, Вучићем и Дачићем. Наравно, није то тренутак када се жртвује косовска фигура за позицију, већ тренутак када један губитак ствара други, овај трећи, и када пут једне власти и једне државе постаје праволинијски и све ођедном бива предвидљиво. Дакле овако: најпре се потписује капитулација на Косову, и, колико год Срби после тога ћутали, неће они бити опијени државном пропагандом о историјском споразуму, него ће ћутати јер их Косово и саме плаши. Али ће запамтити. Уследиће Видовдан из Брисела и, колико год у том лепом паковању не било ништа, српска власт ће морати да га прогласи сензацоналним историјским добитком. Тај корак за ЕУ према Србији неће бити неповратан, али за Србију према ЕУ хоће. Зашто?

Почнимо од политичке сцене, где ће се догодити велика промена. Наиме, данас на њој видимо три групе странака. У једној су еврофанатици – екипа од Чеде Јовановића, преко гомиле клијената амбасада Квинте, попут Вука Драшковића, Чанка и осталих, све до Ђиласових демократа, којима не полази за руком да се врате са оног другосрбијанског пута на који их је од своје декалрације у Генералној склупштини УН поставио Борис Тадић. У центру су странке милошевићевског режима – социјалисти и напредњаци – које су прихватиле европоцентрични дискурс иако су њихови бирачи већином остали на другој обали, уверени негде да је реч о тактици и избегавању сукоба. На крају, ту је група антиевроунијских странака – од Коштунице, преко радикала до Двери – које данас међу бирачима, због инсистирања на Косову и евроскептицизма, имају много више политичких истомишљеника него бирача. Разлог томе је двострук: са једне стране, већин тих бирача мобилише друга група, шаљући им двосмислене поруке преко медија где имају изузетну заступљеност; док, евроскептични блок странака нити има адекватан приступ медијима нити је разрадио политичке идеје и технологије да тај проблем превазиђе.

 

ВРЕДНО ПОМЕНА

Е сад, ако социјалисти и напредњаци за десетак дана загазе на описани пут без повратка, биће им све теже да мобилишу своје бираче. Наиме, косовска жртва неће се исплатити нигде – ни на плану интеграција, ни у економији, ни у социјали. Речју, стајање на ЕУ пут влади неће дати нимало маневарског простора: економија ће и даље почивати на посудбама, које ће бит гарантоване ресурсима, на страним инвестицијама које ће контролисати земље Квинте, потом на продаји и предаји ресурса, што ће све скупа Србију одвести у такву беду и заосталост каква неће моћи да се пореди ни са чим.

Самим тим, власт ће покушати да пацификује опозицију, посебно ову европскепитчну, комбинацијом плаћања, манипулације и насиља, али, чак и ако јој то пође за руком, како ће пацификовати толико грађана, који ће, ако их опозиција не буде пратила, из толике масе и толике тензије породити нешто што се можда никоме неће допасти, али ће угрозити и власт, опозицију, и поредак. Србија ће ћутећи некако можда и прегурати ову годину, али шта ће са следећом када ће јој за попуњавање буџета и враћање дугова требати шест до седам милијарди евра. Како ће се то завршити једнако је јасно, колико и незамисливо – догодиће се извесно дуго одлагани слом, али како ће тај слом изгледати нико од нас не може да замисли.

Све то, наравно значи, да је пред Вучићем, Николићем и Дачићем остало још само неколико дана да промене своју и судбину Србије, која ће, извесно је, бити веома рђава уколико пристану на одрицање од Косова и останак на путу ЕУ. Ако у зауставном времену ове утакмице ова тројка – или бар неко од њих – каже не, он ће имати шансу да постане аутентичан народни лидер са својом веома неизвесном судбином, коју ће поделити са својом земљом.

Наравно, колико год се некима од нас чинило да је све то излишно, вредело је да буде поменуто – ово су последња врата са којих се још сви заједно можемо вратити. Као тачка пре него што ће Луција Атертон из „Ноћног портира“ пољубити свог џеалата, после чега је све постало сасвим неизбежно и сасвим рђаво.

2 replies »

  1. Da ! Naravno da je tacno, nego sam se nadao pred kraj texta ipak nekoj svjetlijoj tacki u tom samoubistvu (kolektivnom) sa predumisljajem,.. Al, jock!
    Sad mi je krivo i sto sam procitao text, jer je moj pogled na skoriju buducnost prilicno vedriji !
    A ta moja nada u vedrije i bolje dolazi samo iz vjere da ceipak Bog umjesat svoj prst radi ljudi koji mogu da nose tu titulu i kojih ima u Srbiji i nece biti napusteni … Prorostvom ,,Onih ,,koji ma je Taj isti Bog i otkrio red zbivanja !
    P.S.
    Moram da se utjesim malo ,jer u ovo ne zelim da vjerujem !
    Jer ovo ne moze da se podnese bez eutanazije !

    Свиђа ми се