Биљана Диковић

Милица Вучковић: Војник


27.03.2013. ФБ белешка Milica Vučković, за ФБР приредила Биљана Диковић

фото Војник

Милица Вучковић: Војник

 

Мој деда је у Вуковару служио војску.

Каже, тај град има неку дивљу, неукроћену снагу у себи.

Ноћу, када би стражарио, могао је да чује удаљено завијање вукова.

И поред тога, само још своје, некад јаче лупање срца.

 

Кренуо је у пролеће 1952. године, изашао у јесен 1953.

 

Деда воли људе, воли их као да су му сви браћа.

До данашњих дана задржао је искреност и непосредност, па све мушкарце које упозна одмах почне да ословљава са “буразер“.

Зато што им и приђе отвореног срца, каткад и наивно усхићен оним што ти људи јесу, једноставно очаран најједноставнијим постојањем живота око себе, лако задобија симпатије оних у чијем се друштву нађе.

 

И као млад, а било му је двадесет година када је војничио, волео је да се зближава са људима и окупља буразере око себе.

Војска је била посебно искуство у време југословенског сјаја, ту су се по правилу преплитале различите националности, војничка дужност била је “националност“ изнад свих осталих.

 

Тако сам од деде сазнала да су момци из Лике онда били најбољи војници, на свим вежбама показали су се веома вешти и храбри.

И да је изнад њега спавао неки пуначки Словенац Пошто Јустин, све док није дошао командир и преместио деду на горњи кревет, јер се Словенац, ма колико волео кревет на спрат, због килаже тешко пео и силазио са њега. И вазда је при себи имао качкаваљ.

 

Још много тога  памти мој деда…

 

Али ово није прича о његовим војничким сећањима.

Ово чак није толико прича о мом деди колико прича о извесном Слободану Нинковићу, који већ деценијама спава тамо негде… докле наш поглед не досеже.

 

Слободан је био младић сличних година као деда, брзо су се зближили и вероватно би се дружили током целог војног рока, да се Слободан није разболео.

Пронашли су му туберкулозу, чак су и сумњали да је примљен у војску у том стању, али да их је некако болест “преварила“ на контроли.

Прогласили су га привремено неспособним и послали кући.

 

Прича деда, Слободан је тог дана када је одлазио, плакао више од кише.

У неком бунилу, под стресом, хватао се за прамичке луде наде, позивао се на оно “привремено“ и говорио је својим друговима из војске како ће се за који месец опоравити и вратити.

Причао им је оно у шта је желео да верује, очајан, помућен. Постиђен…

 

Међутим, месеци су пролазили, а Слободана нису звали натраг.

Нико га више и није помињао.

Прошло је и дединих осамнаест месеци војске и он се вратио у Ниш.

Али деда је емотиван, никад не заборавља и оно најмање и најкраће што подели са људима, те се тако сетио Слободана и решио да га обиђе.

 

Једног дана кренуо је за Предејане, а одатле у сеоце које је имало само неколико кућа са леве стране, где је Слободан живео сам са мајком, пошто му је отац погинуо у рату.

Мештани су му показали која је тачно Слободанова кућа, и када је крочио у двориште, наишао је најпре на Слободанову мајку. Она се силно обрадовала када је чула да му је, иако је Слободан једва неки месец боравио у војсци, друг дошао у посету.

 

Док су причали, деда је угледао како неким пољем које се простирало иза ограђене баште, хода Слободан њима у сусрет. Носио је неки комад дрвета у рукама, био је загледан у земљу.

У једном моменту, Слободан је подигао поглед и срео се са дединим.

 

На дедино изненађење, уместо да му се обрадује и дође до њега, Слободан је бацио дрво и почео да бежи.

Трчао је Слободан колико га је носила она његова туберкулозом потрошена снага.

Трчао је Слободан колико га је носио стид.

Трчао је и мој деда за њим, прескочивши баштенску ограду, трчао и викао његово име.

Трчала је и Слободанова стара мајка, колико ју је љубав носила.

 

Одустали су када су схватили да је његов стид јачи од њихове жеље да га стигну и да му кажу: све је у реду, није важно што ниси одслужио војску, битно је да си ти нама жив.

Јер њему, то што је остао жив, није било битно.

 

Вратили су се ћутке у кућу.

Слободанова мајка је исекла хлеб и сира, и ставила пред деду.

Деда да узме залогај није могао.

Мајка је с времена на време котрљала неке речи. Уместо суза…

 

И тако је дошао сумрак, али Слободан није дошао.

И деда је ухватио воз за Ниш.

И било му је жао што није могао у возу пуном људи да заплаче.

Још увек га је држало оно војничко, да када му је тешко, загризе усне.

Уместо суза…

 

Не зна када се Слободан те ноћи вратио кући.

 

Чуо је да није живео дуго, да се није ни женио, сматрајући да никоме, такав, није добра прилика.

 

Питам се, да ли је и онда, у часовима када душа напушта тело, Слободан мислио на своју непребол.

И да ли је и тада туговао што није био “потпуни“ војник.

Или срећан што се ослобађа свог овоземаљског стида…

 

Надам се само да тамо негде, докле наш поглед не досеже…

Слободан Нинковић поносно маршира.

 

2 replies »

  1. Ова дирљива прича, војничком ЧАШЋУ и речником сажима се у следећој
    беседи # ПОБЕЂУЈЕ ОНАЈ КОЈИ СМЕРА ДА ИЗГИНЕ А ГУБИ ОНАЈ КОЈИ СМЕРА
    САМО ДА ФИЗИЧКИ ПРЕЖИВИ # Слободан је ПОБЕДИО!!!!! Победио СВЕТ СЕНКИ СРБА који ко бајаги нешто добро за србско народно биће чине,
    јер је ПРВО ПОБЕДИО СЕБЕ да БИ ЧАСТ СРБСКОГ ВОЈНИКА уздигао до
    Господа БОГА. ЕВО ПОКЛИЧА за 27. МАРТ и сећање на 1941. годину.
    БОГ ЧУВА СРБЕ И СРБИЈУ!!!!!!

    Свиђа ми се

  2. Милице, хвала ти за дивну и топлу причу… за истину преточену у речи. Твој деда има пуно разлога да се поноси својим потомцима!
    Било би ми велико задовољство да на СРБском ФБРепортеру и убудуће читам твоје текстове.

    Свиђа ми се