Биљана Диковић

ХАГ: Жупљанин и Станишић осуђени на по 22 године; СУЂЕЊЕ КАРАЏИЋУ: Из Братунца одлазили добровољно, нису протерани


ХАГ: Жупљанин и Станишић осуђени на по 22 године;
СУЂЕЊЕ КАРАЏИЋУ: Из Братунца одлазили добровољно, нису протерани

 

27. 03. 2013. Вести, Бета, фото: АП, за ФБР приредила Биљана Диковић

Вести

Станишић и Жупљанин осуђени на по 22 године затвора

Високи полицијски званичници Републике Српске Мићо Станишић и Стојан Жупљанин осуђени су данас пред Хашким трибуналом на по 22 године затвора на основу оптужнице која их терети за прогон Муслимана и Хрвата током рата у БиХ 1992. године.

mico-stanisic--foto-ap-01_kf

Мићо Станишић

stojan-zupljanin--foto-ap-01_kf
Стојан Жупљанин

Станишић, ратни министар унутрашњих послова РС, и Жупљанин, начелник регионалне полиције у Бањалуци, криви су, према речима судије Бартона Хола, за убиства, прогон и мучење Муслимана и Хрвата у БиХ од априла до децембра 1992.

Хашки трибунал је утврдио да Жупљанин није крив за њихово истребљење, што му се такође стављало на терет.

Кривична дела за која су Станишић и Жупљанин осуђени у оптужници су квалификована као злочини против човечности и кршење закона и обичаја рата.

***

Вести, Бета

„Из Братунца одлазили добровољно“

Оповргавање оптужбе за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, 1992-95, тадашњи председник Републике Српске Радован Караџић наставио је пред судом у Хагу исказом сведока одбране Родољуба Ђукановића, који је 1992. био председник општинске владе у Братунцу. Ђукановић је сугерисао да су у априлу те године Муслимани сами изразили жељу да напусте Братунац.
Наставља оповргавање оптужбе за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ 1992-95

Сведок је изјавио је да му је у априлу 1992. тадашњи председник СО Братунац Нијаз Дубичић казао да намерава да из Братунца изведе све Муслимане који то желе, затраживши да општинске власти дају обезбеђење.

Не негирајући да су српске снаге у мају 1992. починиле злочине над Муслиманима у Братунцу и околини, Ђукановић је тврдио да о томе није имао сазнања у тренутку догађаја.

Сугерисао је да су премештање и убиства Муслимана била последица напада муслиманских снага на колону ЈНА и убиства лидера Српске демократске странке у Сребреници Горана Зекића. После напада на колону ЈНА, Ђукановић је „чуо“ да су „неки Муслимани“ били доведени у хангар братуначке основне школе, а, нешто касније, и да су у том хангару и на обали Дрине пронађени лешеви.

Након убиства Зекића, по речима сведока, тадашњи лидер СДС-а у Братунцу Мирослав Дероњић наредио је „разоружавање“ муслиманског села Глогова, али кризни штаб, на чијем је челу Дероњић био, није наложио да се „било ко убије“. Дероњић је пред судом у Хагу признао кривицу за убиство 64 Муслимана у Глогови и осуђен је на 10 година затвора, након што је сарађивао са тужилаштвом и сведочио на више суђења, укључујући и против Слободана Милошевића. На издржавању казне у Шведској, убрзо је умро.

После напада на Глогову, Ђукановић је, како је посведочио, знао да су Муслимани доведени на фудбалски стадион у Братунцу и да су их обезбеђивали „добровољци“. На питање о томе, шеф братуначке полиције одговорио му је да има наређење да се не меша у акције „војске и војне полиције“. Сведок је, по изјави коју је дао, касније чуо да су мушкарци са стадиона пребачени у основну школу, где су неки били убијени.

Кризни штаб, чији је члан био, затим је одлучио да заробљенике „спаси“ тако што ће их пребацити на Пале. Због „проблема“ које су причињавали, штаб је одлучио и да отера добровољце. Ђукановић је тврдио и да Караџић никада ништа није наредио кризном штабу у Братунцу. При том исказу, остао је и након што му је, током унакрсног испитивања, тужитељка Каролин Едгертон показала документе самог кризног штаба са седнице на којој је разматрано „Караџићево наређење“.

Сличан исказ дао и припадник војне полиције
 

Сличан исказ о злоделима у Братунцу дао је и припадник војне полиције тамошње Територијалне одбране Душан Мићић. Он је изјавио да је у школи у Братунцу видео непознате особе у униформама ЈНА како одводе и доводе људе, али да му је било наређено да се не меша у њихов посао, под претњом отпуштања.

Сведок је казао да његова јединица није имала ништа с Муслиманима затвореним у школи, али да је два аутобуса са заробљеницима отпратила до муслиманске територије, док су остали били пребачени на Пале.

Мићић је посведочио и да је, као припадник Посебних јединица полиције РС, у јулу 1992, после пада Сребренице, био у Поточарима, где су биле окупљене хиљада муслиманских избеглица, али да није видео одвајање мушкараца од породица. Сугерисао је да су се Муслимани, који су у колони покушали да се шумом пробију ка Тузли, предавали српским снагама после међусобних борби. Те заробљенике, међутим, чували су војници које није познавао. За масовно убијање муслиманских заробљеника у Братунцу и селу Кравица, 13. јула 1995, Мићић је, како је изјавио, чуо касније.