Владимир Недељковић

Владимир Недељковић: Опасне фреквенције


Владимир Недељковић

Опасне фреквенције

 

ТВ

Ситуација око Косова и Метохије се захуктава. Улазимо у завршницу најављених „једанаест дана пакла“. На телевизији трешти „Велики брат“, па ако већ не може да се напуни стомак, а грађанима не уме да се објасни шта се дешава у „преговорима“ са самопроглашеним Косовом, онда бар да се „паре очи“ и води висока политика потпомогнута којекаквим естрадним звездама.

Пре више година, гости једне ТВ емисије, у најави су представљени следећим речима: „Са нама су гимназијалаци из свих градова Србије, што би се рекло са коц’а и конопца“. Ко год да је смишљао најаву очигледно није знао да се изрази колац и конопац односе на робијаше и осуђенике на вешала. Најава је више деловала смешно него злобно. Сличних будаластих испада има колико год хоћете. Међутим последњи случај који се догодио у јучерашњој емисији РТС-а „Да Можда Не“[1] са песмом групе Београдски синдикат, далеко је од смешног[2].

У поменутој емисији Београдском синдикату и омладини која их слуша, грубом грешком, приписан је говор мржње и то онај најбруталнији, у којем  се позива на убиство и мучење Албанаца, тиме што су нетачно наведени као аутори накарадне песме чије стихове заиста не вреди помињати, јер нико нормалан не би волео да га такви стихови представљају[3]. Чланови Београдског синдиката су рекли да ће због нарушавања угледа поднети тужбу и тражити јавно извињење, а да су своје ставове о Косову и Метохији изнели у песми „Нико не може да зна“[4]. Тема емисије била је“Млади у Србији, не веруј у идоле“.

Да не буде забуне, није овде реч о РТС-у, већ о томе да се свака негативна појава у друштву упорно решава на примеру Косова и Метохије.  А никада, рецимо на примеру Европске уније. Зар тамо нема негативних идола или су сви лепи, добри и паметни? Зар тамо нема хулигана, лудака, масовних убица и осталих Брејвика? Зар је прича о безалтернативном путу у Европску унију способна до те мере да нам затвори очи па да сопствену омладину када се помињу Косово и Метохија видимо искључиво као хулигане и убице.

Неко би могао да каже да тема наведене емисије и није била Европска унија. Па заправо можда и није, али без приче о Косову и Метохији о Европској унији не бисмо ни разговарали. Одавно бисмо били тамо, ал’ за мало.

Ствари постају јасније када установимо да на даљинском управљачу телевизора постоји „магично дугме“ за које кажу да када се оно притисне и искључи ТВ, лудило и блесавост врло брзо нестају, а мозак почиње нормалније да ради. Европска унија постаје оно што јесте, врећа са роговима за коју се не зна где је више бушна, а Косово и Метохија престају да буду извор свих наших невоља. Након тога је врло могуће да почнемо сами да васпитавамо своју децу, а не да нам је тумаче други. Нарочито не да нас убеђују шта, како и зашто нешто воле, а шта не и због чега. Врло је вероватно да ћете тада поверовати својим, а не туђим очима.