АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Слободан Деспот – Косово: Србији се поново намеће Рамбује


Слободан Деспот – Косово: Србији се поново  намеће Рамбује

2. април 2013. – Србији је, четрнаест година пошто ју је савладала највећа војна коалција у историји, НАТО, наређено да преда један део своје територије, Косово. Оно што је Лондон представио као први хуманитарни рат, испоставило се да није ништа друго до освајачког рата: Косово, које НАТО користи као војну базу, би требало 2. априла да пређе под протекторат Европске Уније.

03.04.2013. ФБР превод Светлана Максовић

nashiparniidutnaprishtinu

 Влада Србије се премишља о својим прелиминарним условима за потписивање свог „историјског договора“, овог 2. априла 2013. у Бриселу, са владом Косова.

По овом договору би целокупна српска заједница на Косову била смештена под ауторитет приштинске власти. Тренутно је одбијена сама идеја о аутономији ових заједница у корист заједнице српских општина са статусом сличним једној НВО, али под контролом косовске власти. „Паралелне структуре“ северног Косова, које још увек упркос свему одржава Београд, и које су заштитиле становнике ове зоне од етничког чишћења чије жртве су били становници јужних енклава, нарочито 2004. године, би требало да буду тотално расформиране.

Судећи по последњим вестима, Београд захтева за српске заједнице аутономни суд и полицију.

Сигуран пораз

 

Тај договор би био чин без могућег повратка, де факто признање независности Косова. Он неизбежно и по свој логици води ка правном признању. Председник комисије за спољну политику Бундестага је то иначе и званично предочио Србији: неће бити напредовања у односима са ЕУ ни чланства без тог признања. Оно ће тада бити само техничка формалност коју само треба адекватно евидентирати у року од годину или две. Када Косово буде било признато од саме државе од које је отргнуто, позиција оних држава у ЕУ које и даље тврдоглаво обијају да признају ову квази државу насталу у насилној сецесији, ће постати неиздржива.

С друге стране, ако Београд изабере пресецање веза са ЕУ, губитак Косова опет изгледа исто толико сигуран. Очекујући насилни сценарио, Америкацни су већ послали своју 525. бригаду специјализовану у контроли побуна. Као и 1999. године са чувеним и сумњивим случајем „масакра у Рачку“,  НАТО ће увеличати неки инцидент који ће му бити изговор да заузме северну зону са симболичким учешћем безбедносних снага „независног“ Косова. Вероватно ће за пар дана неке косовске националистичке демонстрације бацити уље на ватру у јужној Митровици, уз медијску пропаганду која ће бацити кривицу на непослушне Србе из северног дела. Укратко, биће то иста она замка као и она пред Рамбује 1999. године.

Влада председника Николића мора дакле да бира између Сциле и Харибде: или ће рећи „да“ 2. априла, или „не“. У првом случају („да“), она одобрава комплетан губитак Косова, а странка на власти (националистича) ће морати да призна да је њена заклетва била лаж („Никада нећемо признати Косово“), испуњавањем гнусног задатка због којег је критиковала своје претходнике. Можемо очекивати масовне демонстрације и унутрашњу дестабилизацију које би до јесени изазвале превремене изборе. У другом случају („не“), влада се излаже још сигурнијој и још ефикаснијој дестабилизацији, и на спољном плану – дипломатска изолација Србије од стране Запада – као и на унутрашњем плану, преко многобројних медија, странака, покрета и НВО које контролише Запад.

Геостратешка питања

 

На међународном плану, цео западни блок захтева то „да“. Такав одговор представља неопходан услов за нормализацију односа између Србије и њеног окружења, које је у потпуности подвргнуто НАТО-у. Русија с друге стране захтева једно „не“, које је затражио њен нови амбасадор Чепурин. У ситуацији у каквој се налазе српска економија и српско друштво, негативан одговор би био једнак самоубиству, јер Русија не нуди никакву надокнаду за губитке које би изазвао прекид дијалога са Приштином (инвестиције и политичке интеграције). Русија, која је повукла војску и полицију са Косова, нема ни материјалних услова да се супротстави преузимању северног Косова на силу.

Последице договора око Косова су због тога врло битне за цео регион, а на првом месту за судбину Србије. Као у више наврата током њене историје, Србија се поново налази на окосници  једног „сукоба цивилизација“, који у овом случају, потпуно заслужује такав назив. С једне стране се налазе западњачки захтеви колонијалистиче природе, али представљени као неко неотуђиво право и оправдани масивном хуманитарном пропагандом. Рудна блага, геостратешка позиција, политика консензуса према сунитском исламу: све то доприноси томе да преузимање Косова (и ширење тог упоришта) буде приоритет НАТО-а. Па зар последњих година нисмо видели главне протагонисте агресије 1999. године, као бившег врховног команданта НАТО-а, генерала Веслија Кларка, и бивше државне секретарке Мадлен Олбрајт, како се враћају у регион после своје циничне конверзије у шпекуланте, са огромним инвестиционим плановима за сировине или телеком?

Такође се ради о томе да се сакрију неуспеси и ћорсокаци које је НАТО претрпео у региону још од почетка освајања, почетком 1999. године. Сви се сећају да је српско „не“ за време намештених преговора у Рамбујеу изазвао тајни анекс споразума који је предвиђао де факто окупацију целокупне српске територије од стране НАТО-а. После тога је уследило масивно бомбардовање које је било осмишљено као блицкриг, али које је трајало 78 дана, уништавајући тако морални и војни кредибилитет НАТО-а и терајући га да прихвати примирје и једну резолуцију Уједињених Нација (резолуција број 1244, 10. јун 1999.), која признаје суверенитет Србије на Косову, суверенитет којег ће НАТО и њени косовски савезници (углавном мафијаши) непрестано поткопавати у следећих десет година, са наивним или циничним саучесништвом појединих српских политичких снага.

 „Независно“ Косово под западњачким протекторатом – које је инаугурисала владавина Бернара Кушнера – се испоставило као неуспех са свих тачака гледишта. Политички непостојеће, под владавином мафијашких кланова, Косово је постало окретница за трговину оружјем, дрогом и белим робљем у Европи. Његове мањине, Срби на првом месту, али и Црногорци, Турци, Роми, итд… су насилно протерани (погроми 2004. године), док су све то пасивно посматрали војници НАТО-а. Више од 150 цркава, манастира и верских хришћанских споменика је запаљено, дигнуто у ваздух или уништено, а остатак је уврштен у „културно наслеђе“ од стране истих оних који су настојали да их униште. Срби који живе под косовским и НАТО ауторитетом, непрестано трпе насиље и третирани су као грађани другог реда. Случајеви киднаповања цивила, од 1999. године до данас, су углавном остали нерешени. На крају, најужаснији злочин целог грађанског југословенског рата, тј трговина органима који су вађени на живо на српским киднапованим цивилима на Косову, је остао без икаквих последица и поред истражног извештаја са јасним оптужбама, којег је представио швајцарски посланик Дик Марти, у Савету Европе. Али то не спречава Западњаке да захтевају да се неколико хиљада преживелих на северном Косову, интегришу у пакао којег су створили на југу Србије.

 

Повратак хладном рату

Једини начин да се „опере“ ова перверзна креација, коју велики део држава на планети не подржава, је да је сама Србија посвети. Али има тога још. У последње време, Србија је почела да стабилизује своје структуре власти и да обнавља унутрашњи ред. Инвеститори су све бројнији, укључујући и оне из Емирата. У време ове кризе, пољопривредно, водоводно и енергетско богатство Србије су водећи стратешки адути, а кинеска и руска предузећа шире свој утицај док се Западњаци војно умарају на Блиском Истоку и другде. Траса будућег руског гасовода, Јужни Ток, резервише Србији кључну улогу, као и улогу енергетске чесме (заобилазећи Хрватску из политичких разлога, без обзира на компликације и додатне трошкове). Из свих тих разлога је Србија притиснута уза зид и приморана на избор којег је она кроз историју увек одбијала: постати вазал једног или другог блока.

Одлука коју Београд мора ових дана да донесе се углавном своди на следеће: избор вазалства, западног или руског, пропраћеног неизбежним губитком Косова. За време Милошевића, као и за време Тадићевих про-западних демократа, званична Србија је увек тактизирала како би избегла такво сврставање, макар то било и на сопствену штету. Иако тренутно економски интереси иду више на руку Западу, геополитичко резоновање је можда повољније за Русију. Али ниједан од тих разлога није никада имало тежину у српској политици која је одвајкада иста: ирационално одбацивање сваке врсте подвргавања. Ова константа је била у центру драматичних преокрета у европској историји.

Србија нема ни мудрост ни дипломатску агилност Швајцараца, које би јој дозволиле да задржи правац ка неутралности без опасности и без губитака. Своју неутралност, Србија мора да плати крвљу у скоро свакој генерацији. Изгледа да, без обзира на знаке умирења који су се појавили у последњих десет година, ни ова генерација неће побећи од те фаталности. Када би силе које тренутно врше огроман притисак на ову земљу, имале бар мало историјске савести и политичке одговорности, не би намећали Србији тако кобан избор, као што то раде сада. Равнотежа целог региона, и читаве Европе, ће неизбежно осећати последице свега тога.

despotСлободан ДЕСПОТ – директор издавачке куће Xenia. Бивши секретар Српског Института у Лозани (Швајцарска).

 

 

 

Превод са француског: Светлана МАКСОВИЋ

 

http://despotica.blogspot.fr/2013/04/kosovo-un-nouveau-rambouillet-impose-la.html