АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Олга ЧЕТВЕРИКОВА: „ЈЕЗУИТСКО ПРОЛЕЋЕ“ У ВАТИКАНУ (I)


„ЈЕЗУИТСКО ПРОЛЕЋЕ“ У ВАТИКАНУ (I)

Олга ЧЕТВЕРИКОВА | 03.04.2013 |Фонд стратешке културе
 за ФБР приредила Биљана Диковић
 

Језуитизам у себи садржи и индиферентизам, и фарисејство, и фанатизам; зато он и јесте највеће морално зло.

Како су „пратили“ папу Бенедикта XVI

До одустајања Бенедикта XVIод власти дошло је после невероватно снажног притиска наднационалних финансијских кланова који су одавно одлучили да преправе  Ватикан. Већ смо писали колико је интензиван напад био предузет на понтифика[i], али временом су испливали  нови детаљи који су објаснили технологију онога што је чињено.

Како је крајем фебруара постало познато из публикације у Intrepid Report   Вејна Медсена (а он је и уредник и издавач  Wayne Madsen Report)[ii], иза скандала „Ватиликс“ који је почео у мају 2012. стајао је Кас Санстејн, који је у Белој кући руководио  (до августа 2012)  Одељењем  за информације и питања која треба регулисати, и за кога се сматрало да је главни правни саветник председника Обаме. „Ватиликс“ је развијан по моделу „Викиликса“, и у његовој реализацији Санстејн  је играо изузетно важну улогу.

Када је „Викиликс“ био тек основан, пошто је „на нишан“ прво узео Кину (2006.година), Санстејн му је обезбедио први продор  на странице највећих америчких медија. У свом ауторском одељку  у „Вашингтон Посту“ он је написао: „WikiLeaks.org су основали дисиденти у Кини и другим земљама  са  намером да на интернет постављају  тајна документа влада и да се штите од цензуре  помоћу „меког рата““.  Тај исти Санстејн је у јануару 2008. у раду о „теорији завере“ који је припремао за Харвардски правни колеџ, инсистирао на томе, да влада САД користи групе тајних агената или тзв. „псеудонезависних“ агената за ширење утицаја  ради „инфилтрирања у екстремистичке групе“ под којима су се подразумевале организације, веб-сајтови и поједини активисти који су, по речима Санстајна, произвољно интерпретирали „лажне теорије завере“. Таква инфилтрација је вршена како би се широка јавност одвела од дискусија како да се савремени свет ослободи власти олигарха и непожељних промена у економској политици.[iii]

И, ето, у пролеће 2012. на ред је стигао и Ватикан. Како објављује Вејн Медсен, из већ поменутог медија, добро упознати извори Wayne Madsen Report-а из Рима су саопштили да је у мају те исте године Санстејн свом најближем окружењу изјавио: „После „арапског“ имаћемо и „ватиканско пролеће“.[iv] Узрок за доношење једне такве одлуке била  је, како наводи извор, чињеница да је Ватикан подржао иницијативу блока БРИКС за реорганизацију светског финансијског система, која би омогућила да се формира сопствени систем обрачуна, и коме би могле да приђу и земље Јужне Америке и „Арапског лука“. Управо да се не би дозволила било каква финансијска самосталност је и започет „Ватиликс“ у коме је као главни зликовац приказан несрећни папин собар Паоло Габриеле, мада су стварни организатори те операције биле невладине организације и медији које су специјализовали за психолошке нападе, и који су били повезани са Стејтдепартментом САД.

Самом скандалу су претходиле упозоравајуће акције: прво је финансијски холдинг J.P.Morgan  у Милану  затворио рачун Ватиканске банке под изговором  да не постоје потребни подаци, а затим је Стејтдепартмент САД  први пут унео Ватикан у списак земаља  које  су осетљиве по питању прања новца. Све је рађено по Санстејновом налогу  и налозима његових колега из Министарства финансија.  Из тог истог центра су управљали и информационом кампањом која је почела у мају, а која се односила на потрагу за телом нестале још 1983.године Емануеле Орланди, ћерке сарадника Ватиканске банке, који је знао за тајне махинације банке  – кампања се водила под паролом „Емануела Орланди је отета ради секс-забава у Ватикану!“ У оквиру исте кампање је искоришћен и „геј-скандал“ у Ватикану, када је по медијима  ширена прича  о  тајном извештају папи о необичној сексуалној оријентацији представника највишег католичког руководства. Међутим, о „моралном лику“ „светих отаца“ понтифик је и без тога био одлично информисан. Познато је, на пример, какве је напоре предузимало руководство Свете столице како би заташкало скандале због хомосексуалности  Марсјала Масјела, оснивача и вође конгрегације „Христови легионари“, сматране за „најконзервативнију“, и једног од главних ослонаца  папе Бенедикта XVI. Тек после Масјелове смрти 2008. је саопштено да се он понашао потпуно непримерено католичком моралу, и Ватикан је почео у читавом свету да врши истрагу рада „Легионара“ . Тако да тешко да је било могуће уништити папу причама о моралном лику највишег свештенства. Али је баш био погодан моменат да се те приче растуре по читавом свету.

Тако је информациони рат против Ватикана добио свеобухватан карактер и проширио се на све врсте његове делатности – финансијску, административну, политичку и религиозну. Циљ је био само један – да се докаже  неуверљивост рада руководства Свете столице и њена неспособност да управља црквом,  којој су неопходне корените промене.

Од јануара 2013.године финансијски кругови су прешли на завршни стадијум припреме операције „ватиканско пролеће“. 1.јануара  је Ватиканска банка привремено обуставила обраду свих операција са картицама и свих електронских плаћања на територији Ватикана, опет зато што Света столица није поштовала све међународне прописе који се односе на борбу против прања финансијских средстава. Сматра се да су због тога за месец дана губици Ватикана (а ту спадају и куповина карата за музеј, и куповина сувенира – све помоћу картица) изнели око 1,7 милиона евра.[v]

После тога дешавањима су се прикључили и највећи стручњаци за преговоре – витезови Малтешког ордена. 9.фебруара је у базилици Светог Петра у Ватикану у част ордена који је основан у фебруару 1113г. отворена свечаност на коју је дошло преко хиљаду витезова и дама да би добили благослов Бенедикта XVI. Са малтежанима је папа провео неколико сати, а 11.фебруара је изјавио да се повлачи са престола. Затим се и  буквално следећег дана на територији Ватикана обнављају операције са картицама, а 15.фебруара (баш на дан  када је основан Малтешки ред) папа је донео последњу велику одлуку: за новог директора Ватиканске банке (а та је дужност била слободна још од маја 2012.)  је постављен „Малтежанин“ , немачки правник и финансијер Ернст фон Фрајберг, стручњак за растурања и гутања финансијског бизниса.

Да подсетимо да Малтешки ред  који представља државну структуру   са својим Статутом  је и један од најутицајнијих католичких редова, и да је тесно повезан са најутицајнијим масонским ложама. Он има своје огранке у различитим сферама: у трговини, политици, банкарском сектору, тајним службама, армији, образовању и сл. Многи витезови Малтешког реда су и чланови Савета за међународне односе и различитих наднационалних организација из „сенке“, а подржавају снаге које активно раде на новом светском поретку и које су окренуте Ватикану. Довољно је да се сетимо да су Малтешким витезовима припадали и бивши директор CIA Вилијам Кејси, и његов заменик Верној Волтер, и државни секретар САД Александар Хејг.

Разумевајући значај и улогу Малтешког реда, именовање фон Фрајберга  за руководиоца Ватиканске банке може да се сматра као припрема  терена за пребацивање финансијског система Ватикана под директну контролу светских финансијских кланова. Интересантно је да се Бенедикт  XVIникада није срео са новим директором Ватиканске банке, каои да је његову кандидатуру предложила позната међународна агенција за избор топ-менаџера, Spencer & Stuart, које називају и „ловци на главе“. Очигледно да макар и привидно папино одбијање да он донесе тако важну одлуку представља један од услова споразума који је прихваћен на састанку са малтежанима.

Папиним повлачењем је прва етапа „ватиканског пролећа“  завршена, а 12. марта је отварањем  конклаве почела друга етапа тог процеса. Иако очигледног фаворита на конклави није  било, италијански експерти (конкретно – Марко Тозати) су за фаворита сматрали Италијана, архиепископа Анђела Сколу. Међутим, догађаји у Италији  који су претходили конклави су очигледно показали да се на италијанску партију врши најјачи могући притисак. Почетком марта је милански суд осудио Силвија Берлусконија, најутицајнију фигуру италијанског бизниса, на годину дана затвора због оптужбе да је учествовао у откривању тајне информације у вези са послом који се односио на куповину осигуравајуће групе Unipol банке ВNL.И скоро одмах је кроз прозор свог кабинета искочио руководилац прес-службе најстарије банке у Италији  MontedeiPaschidiSiena, око кога је у јануару ове године настао скандал када се открило да је банка крила од регулатора информацију о губицима. После тога је комплетно руководство MontedeiPaschidiSienaотпуштено, а тужилаштво је почело да води истрагу.  Како су навели експерти, Росијева смрт, тј. смрт „дежурног кривца“, највероватније  у себи крије читаву мрежу догађаја у вези са престројавањем у управљању светским финансијама. Али без обзира на то – до свега је дошло баш у најпогодније време.

 

Папа – латиноамериканац

13. марта је за новог понтифика изабран архиепископ Буенос-Ајреса, Хорхе Марио Бергољо, који је узео име Франциско. Мада његовог имена није било међу  фаворитима конклаве, на изборима 2005.године он је био други – одмах после Ј.Ратцингера, тако да његов избор не може да се сматра за неочекиван. Судећи по рекордно кратком времену рада конклаве, питање о новом папи је било унапред решено.

Новина у овом догађају је у томе, да је Бергољо постао први понтифик из Јужне Америке и први папа – језуит.

Прва чињеница говори да у условима наглог пада значаја католицизма у Европи расте улога латиноамеричке цркве. Међутим, не треба веровати у илузије. Процес истискивања хришћанства, до кога је дошло у читавом свету, захватио је и јужноамерички континент, укључујући и Аргентину. На том је плану значајно је да је Аргентина,  у којој је проглашена потпуна слобода вероисповести, једина земља у Латинској Америци у којој су озакоњени истополни бракови  (то је учињено у јулу 2010.године).[vi] Како је изјавио бивши епископ Паленсије Николас Кастељанос, према  истраживањима које је вршило католичко Друштво Свете Марије, међу латоноамеричком омладином  је јако опало поверење у католичку цркву.[vii] А Ватикан, према тврдњама свештенства које је добро упознато са ситуацијом, за католике Латинске Америке не представља ауторитет, тј. њему се мало верује.

Тако да избор папе – латиноамериканца не сведочи  толико  о снази латиноамеричког католицизма,   колико, напротив, представља позив да би се ојачао ослабели ауторитет Свете столице на том континенту.

Посебно је симболично да се то десило истовремено са одласком са овог света Уга Чавеса, који је представљао антиглобалистичку Латинску Америку. Зна  се да је сам Чавес претпостављао да је његов рак био изазван вештачки, као и код других латиноамеричких политичара-левоцентриста (конкретно – код аргентинског председника Кристине Фернандес), који су се борили за убрзање јужноамеричке интеграције као противтеже доминацији САД.[viii] Што се тиче односа Чавеса са црквом – они су били толико напрегнути да није било искључено да би у будућности дошло до прекида између Венецуеле и Ватикана, који је представљао опозицију председнику. Тако је у једном од својих говора Чавес изјавио о католичким свештеницима: „Они још увек мисле да представљају највећу силу у држави. Немојте то да заборавите, становници пећина!“  Познато је да је венецуелански председник подржавао „Реформисану католичку цркву Венецуеле“, која је симпатисала његов пројекат. Њени свештеници су клирици, којима је  због различитог кршења канона  забрањено да служе као католички епископи: они су, конкретно, против обавезног целибата, хомосексуализам не сматрају за грех, дозвољавају развод и др.

Зато појава латиноамеричког папе треба да означи, очигледно, „залазак“ Чавесовог доба и да симболизује предају штафете од „народних политичара“  „народној цркви“ и није случајно што је вршилац дужности председника Венецуеле Николас Мадура себи  дозволио чак и овакву изјаву: „Знамо да је наш коменданте досегао оне висине и  да седи преко пута Христа. Он је нешто учинио, да латиноамериканац постане папа… и Христос је рекао – дошло је време Латинске Америке“.[ix]

У ствари, ради се о томе да је католичка црква  преузела социјалне пароле политичара који мисле национално, али им је дала значења која ће их учинити безопасним  за глобалне елите.

(Наставак следи)



[i] http://reosh.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=392:-vi&catid=1:jdiscms&Itemid=22

[iii] http://www.narpolit.com/po_suti_dela/vikiliks_i_cvetnye_revoliucii__17-55-15.htm „Викиликс“ и „револуције у боји“, сви удари „Викиликса“ су само по „лошим момцима“; нико од „добрих момака“ није настрадао.

[v] http://www.catholique-sedevacantiste.com/categorie-10478482.html

[vi] У Мексику и Бразилу хомосексуализам је легализован само у појединим државама.

[viii] http://www.fondsk.ru/news/2012/01/10/rakovye-eksperimenty-cru-na-prezidentah-latinskoj-ameriki-12174.html

[ix] http://www.ntv.ru/novosti/518796