Александар Павић

Александар Павић: Лењинград у Србији


Лењинград у Србији

Александар ПАВИЋ | 03.04.2013 | 22:19
Фонд Стратешке Културе
АЛЕКСАНДАР ПАВИЋНеки од гледалаца програма Радио телевизије Србије су се питали зашто се вече уочи “судбоносне” рунде разговора у Бриселу, која се, срећом, у раним јутарњим сатима 3. априла завршила (не)успехом, емитовао нови (2009.) руски филм о опсади Лењинграда. Јер, како то да се у ударном термину за приказивање филмова (9 сати увече), уместо уобичајеног америчког “менија” са обиљем пуцњаве, мртвих, рањених, истраумираних, патолошки поремећених и/или сличних ликова (пословично у стању брачне, идентитетске или (хомо)сексуалне кризе) – приказује неки руски филм? Па још филм о бруталној, варварској опсади великог града и њеним ужасним последицама по становништво?

Ето, дотле је дошло у Србији, да се осећа стална потреба за “дешифровањем” свега и свачега. Јер поруке које се непосредно тичу живота и интереса “демократске” јавности се у данашњој Србији не шаљу директно, односно “транспарентно”, већ или увијено или симболички, или скретањем пажње на нешто сасвим десето. То је та психоза коју су донели “слободни европски медији” о којима је Србија толико сањала док је била под санкцијама, тј. нешто углађенијом верзијом варварских опсада из “примитивне” прошлости.

Јавност се не информише већ се обликује, и шаљу јој се “поруке” из центара моћи, путем трансмисионог механизма инсталираног кроз кадрове распоређене у институцијама власти и друштва. Тако то иде са европским стандардима. Током Хладног рата, ко год на Западу је хтео да изучава Совјетски Савез и задобије ласкаву титулу “кремљолога” морао је, између осталог, да научи вештине тумачења изговореног и написаног у медијима с оне стране Берлинског зида, да би имао шансе да буде иоле упућен у то шта се стварно жели казати или пренети.

Јер – иза привидно уобичајених фраза, идеолошких флоскула, па чак и временске прогнозе, или ту негде између редова, крила се “права истина”, то јест поруке које су се морале дешифровати да би се сачувао тадашњи “слободни(ји) свет” од подлих завера или подмуклих, изненадних напада “зле империје”, како ју је окарактерисао Роналд Реган. Данас је кремљологија “демократизована” – потребна је ради свакодневног оријентисања у времену и простору глобализоване “демократије и слободе”.

Дакле, дилема је била – да ли нам то поручују да нас поново чекају патње под опсадом ако изостане потпис у Бриселу? То јест, да ли нам поручују да прихватимо било какву мрвицу са бриселског стола у замену за ништа више од бедног привида бедне, па чак ни толико извесне нити трајне сигурности? Или – да се спремимо на најгоре, али да ћемо на крају ипак победити, уз жртве којих морамо да будемо унапред свесни?

Знајући нашта је све садашња власт досад била спремна – на испуњавање било чега што се од ње захтева од стране њених преферираних “стратешких партнера” и “пријатеља”, један део још увек свесне јавности је пре типовао на ово прво – да је све протеклих дана или седмица, сва исфорсирана “драматичност”, најава “једанаест паклених дана”, сва драма око (не)одласка Александра Вучића у Брисел, заправо само било у служби припреме шире јавности за оно најгоре. Дакле, у новој, српској варијанти кремљологије и избор филмског програма се може легитимно сматрати као средство које се користи у циљу даљег психолошког изнуривања нације.

Било је и оних који су се надали да је у питању друга варијанта. И то мање због неког превеликог поверења у “државничку мудрост” садашњег руководства земље, већ услед уздања у оно што је, на дан преговора, наглас приметио директор Канцеларије Владе Србије за сарадњу с медијима Миливоје Михајловић: да Западу одговара криза на Косову и Метохији.[1] Или, директније – нада се полагала у то да ће Американци, кроз своју локалну марионету Тачија, бити довољно тврди и непопустљиви да не дозволе београдским властима ни најмању могућност да сачувају чак ни нанограм образа.

Е, сад, овде би неки одмах питали: а где су то досад садашњи ноциоци власти у Србији показали спремност да се боре чак и за тај нанограм достојанства? Одговор – они нису, али има ко јесте: Срби са севера Косова и Метохије који се, у условима поприлично тежим и од оних под којима Република Српска већ годинама успева да очува своје виталне интересе на крајње достојанствен и усправан начин, упорно и истрајно држе својих црвених линија. Што се београдски властодршци лаганије одричу Устава на који су положили заклетве – то се представници Срба северно од Ибра њега упорније држе и на њега истрајније позивају. Што се садашњи станари Немањине 11 и Старог двора више узрујавају сваком подигнутом обрвом својих западних “партнера” – то “северњаци” показују већу хладнокрвност пред латентним претњама које им се свакодневно “смеше” с оне стране Ибра, а које свакодневно – кукањем о “новим Олујама” и вапајима за Ахтисаријем[2] – легитимишу разни квислиншки кругови концентрисани у Београду.

Дакле, овде се за ноциоце највиших државних функција не би радило само о пристајању на нова понижења од стране западних чиновника, већ и о томе да би их чврстина и решеност народа са севера КиМ натерала да, док се у исто време максимално снисходе према Западу, отворено обрачунавају са шачицом која се и даље “заноси” не само “превазиђеним” Уставом, већ и Косовским заветом, којег схвата крајње озбиљно и спремна је да га живи до краја. Таква дволичност би тешко могла да се спинује чак и уз помоћ оваквих медија какви Србијом тренутно владају: поклони за Кети, руковања и осмеси са приштинским касапима – а мргођења и завртања руку за витезове са севера КиМ.

Кад се томе дода и нова енергичност Русије која је, преко свог амбасадора (и то не било где, већ у Косовској Митровици – чисто да се зна шта Русија мисли о томе где се тај јуначки град налази у политичком атласу света), саопштила оно што се у Србији није чуло од периода пре Октобарске револуције, а тако изричито ни тада: да Србија треба да се “прикључи животној снази Русије, јер Европска унија не може да јој обезбеди брз економски развој[3]– онда се, према овој школи резоновања, опасност по власт мултипликује. Противити се и Србима са Косова и Метохије и Русији би за декларисане “русофиле”[4] и дојучерашње “граничаре” на потезу од Карлобага до Вировитице било превише.

Поготово када је очигледно да се помаљају обриси истинског стратешког партнерства између ова два кључна фактора – што се огледа не само у прошлонедељној посети амбасадора Чепурина северу КиМ и више него срдачном дочеку који му је приређен, већ и у Тачки 4 већ поменутих Закључака одборника са севера КиМ: “Сматрамо целисходним и преко отребним да се у српским срединама на Косову и Метохији врати Руски контингент, у саставу мисије КФОР-а,  који би за српски народ био гарант мира и безбедности, а у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН”.[5]Сигурно је да се та тачка није усвојила олако, и да не представља махање празном пушком.

Наравно, још увек се не може са сигурношћу рећи која је школа мишљења ближа истини – она која је гледала “Лењинград” кроз призму припремања за најгоре (тј. за издају националних интереса), или она која је тај филм гледала као поруку да се полако спремамо за отпор који неће бити лак, али који има изгледа да успе. Јер, београдски државни врх наставља са патетичним тоновима: “Србија мора да покуша да добије датум за почетак преговора са ЕУ и да буде спремна на тешке компромисе” (Александар Вучић у изјави Вечењим новостима),[6] или “у наредним данима државно руководство биће у прилици да донесе изузетно тешке одлуке и о томе разговара детаљно са јавношћу” (Марко Ђурић).[7] Наравно, и то може да буде само начин да се полако, уз најмању могућу штету и највеће могуће јавно покриће – покуша излазак из неких евентуално раније прихваћених обавеза или обећања (све са примером Ђинђића на уму).

Међутим, ко у Србији ко иоле размишља више себи сме да дозволи луксуз уздања у “добре намере” било ког политичара (тек ово се, иначе, може квалификовати истински реализам)? Стога, позорност је још увек неопходна, не само до 16, односно 22. априла,[8]када треба да се “пише извештај” за министарски састанак на ком би требало да (не) дође до препоруке за додељивање “датума” Србији за почетак преговора о чланству у ЕУ, већ све док не буде дошло до видног, конкретног заокрета у државној политици.

После изјаве амбасадора Чепурина, у Србији сада са пуном сигурношћу може да се каже да постоји алтернатива “безалтернативности” ЕУ чланства. Наравно, њени модалитети треба да се разраде, али тек сада постоје основе за то. За јавну, аргументовану дебату о томе које су интеграције и/или стратешка повезивања за Србију не само боља, већ и извеснија – ЕУропска или евроазијска. Али – у недостатку времена и простора, и за неке много брже одлуке, поготово ако западне силе још одлучније крену ка циљу одређеном пре скоро тачно сто година: Serbien muss sterbien! Јер, није за очекивати да ће Србији тек тако бити дозвољено да се окрене својим истинским најбољим интересима. То не би било “демократски”. А, коме већ није јасно – демократија и слобода очигледно нису синоними. Бар не на садашњем Западу.

Но – Лењинград је Лењинград. А Косово је Косово.


[2] Видети Тачку 7 Закључака са заједничке седнице скупштина четири општине са севера КиМ од 3.4.2013: “Подржавањем Ахтисаријевог плана, поједини политичари, професори и политички аналитичари из Републике Србије прејудицирају статус Косова и Метохије и на тај начин озбиљно нарушавају преговарачку позицију Србије, њене националне и државне интересе и положај српског народа на Косову и Метохије”. http://www.nikadgranica.org/zakljucci-zajednicke-sednice-skupstina-cetiri-opstine-sa-severa-kim-od-3-4-2012-godine/

[5]http://www.nikadgranica.org/zakljucci-zajednicke-sednice-skupstina-cetiri-opstine-sa-severa-kim-od-3-4-2012-godine/

1 reply »