Биљана Ђоровић

Ненад Узелац: Деветог априла – ропство или слобода!


Деветог априла: ропство или слобода!

УВОДНА НАПОМЕНА аутора: може вам се, можда, овај текст чинити досадним, или ћете рећи „па о чему, бре, овај пише“, али позивам вас да стрпљиво читате, ваљда има смисла због којег нећете зажалити за утрошених неколико минута.

07.04.2013. nenaduzelac, за ФБР уредник Биљана Диковић

не капитулација

           Ноћ је 6. априла док читам од Достојевског Легенду о Великом инквизитору, по ко зна који пут, желећи да дубље схватим његов смисао слободе, смисао слободе људског духа, а ових 50-ак страна из Браће Карамазова објашњава целу суштину теме о слободи људског духа, суштину појма човекове слободе. У Легенди су супростављена два основна светска принципа – слобода и принуда (ропство човековог духа), вера у Смисао живота и неверовање у тај Смисао, божанска љубав и безбожно осећање према људима.

Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Михајлович Достојевски

Слобода код Достојевског саздана је на два принципа: слободи савести (свести) и слободи избора. Али, то мора бити слободан избор за веру у неки виши смисао живота који стоји изнад човека. Ако је човек на силу натеран да верује у неко више Добро, онда није слободан, и то Добро није добро. Он мора слободно поћи за Тиме. Ако Тога нема, човеково бивствовање губи смисао.
Фридрих Ниче је током 19. века рекао: “Бог је мртав!“, и тако, окарактерисао кретање Западног духа, најављујући крваву катастрофу човека 20-ог века проузроковану декадентним духом Западног деспотизма зачетог у хуманизму. Ниче је знао да вера само у Човека, прокламована просветитељским духом – Кант је обезглавио Бога, Робеспјер краља – и безгранична човекова самоафирмативна слобода проузрокована кантовско-волтеровским обезглављивањем Бога, која му постаје терет, значи катастрофу за тог истог човека. Таквим стањем Западног духа Западни човек ствара две историјске појаве и постаје њихов роб: савремени деспотизам (фашизам, нацизам) и империјализам, који проистиче из претходног. Али, какве везе имају ова два политичка уређења са данашњим стањем? У чињеници да онога тренутка када је манипулација свешћу постала технологија превласти, западна (либерална) демократија постала је чисто услован појам: западни империјалистички дух добија нову форму – „демократску“, али, садржај остаје исти – фашистички! Хајдегер је пророчки рекао да је Ничеов Натчовек просечан Западни грaђанин који је само машина за гласање за онога за кога треба да се гласа. За идеју Ничеовог Натчовека потребно је да се жртвује Човек: резултат стварања Натчовека је жртвовање Човека, његово пужење пред Натчовеком, Човеково понижење и уништење. Да би живео Натчовек мора умрети Човек. Зато, када Империја убија неки народ, просечан Западни грађанин је, најчешће, уверен да то има Смисао и да је то за одбрану његових интереса, а и света. Тако, хуманитарна интервенција, узурпацијом појма људских права, доживљава кулминацију Западне хипокризије, а просечан Западни грађанин – Натчовек – ужива „амерички сан“ остварен крвљу ирачке, српске и друге деце. Како би тмушила Мадлен Олбрајт за умирање преко 500 000 Ирачке деце од санкција: „Тешка одлука али вредело је“. Ако вози добар ауто верује и Натчовек да вреди.
Српски народ је у 20. веку четири пута био у сукобу са тим духом – фашистичким – кроз његове различите форме. Пре првог пута српски народ је био у континуираном сукобу са два непријатеља у оквиру Источног питања: Отоманском империјом и Западним силама, које су Турску подржавали кроз цело Источно питање, на штету свих Словена, а посебно Срба и Руса. Када је дошло време да се Турска историјски протера са Балкана и када су се Западне силе увериле да се то не може спречити, нису спречиле савез балканских држава, али су спречиле излазак Србије на море након Балканских ратова. Видевши Србију у успону, да је дошао њен тренутак националног уједињења, тражен је повод за Први светски рат.

Солунски фронт пробија српска пешадија

Солунски фронт пробија српска пешадија

Тада је први пут Србија и целокупан српски народ ушао у сукоб са Западним духом. Немачко и Аустроугарско царство поставило је ултиматум Србији, који ниједна суверена земља не би прихватила. Циљ није био договор, циљ је био рат да се реши српско питање укидањем Србије! Међутим, Србина не краси дух Западног грађанина који је ограничен малогрђанским нормама и својим декадентним духом; Србина краси слобода духа, слобода „путника намерника“. Дирнеш ли је, покушаш да узмеш: „чућеш громове како тишину земље слободне са грмљавином страшном кидају; разумеће их срцем страшљивим што ти са смелим гласом говоре, па ћеш о стења тврдом камену бријане главе теме ћелаво у заносноме страху лупати! Ал један израз, једна мисао, чућеш у борбе страшној ломљави – `Отаџбина је ово Србина!`“.
Зато је Први светски рат показао оно што је најважније: да се јачина војске, ја бих рекао духа једног народа, не очитава кроз бројност војске, него величину његовог срца, и кроз пркос. Пркос је оно што краси Србина, покушаш ли да му узмеш слободу, суочићеш се са његовим најјачим оружјем – пркосом -, које, свесно, може довести до његове пропасти али га се не одриче: слобода или ропство ? – НЕ! – слобода или смрт! Тај пркос срушио је Отоманску и Аустроугарску империју.

Пркос српског народа, боље рећи дух српског народа, побунио се против правога фашизма и дошао други пут у сукоб са духом Западне цивилизације 1941. године. Верују неки да смо требали прихватити пакт са Хитлером: српском духу је то једноставно страно. И тако, не сумњајте да би након Руса следећи били ми. Својим пркосом ми смо платили цену ропства, али одложили Хитлеров блицкриг на Русију, што је омогућило Русији да се одбрани.

Савезничко бомбардовање Србије

Савезничко бомбардовање Србије

Овај пут је српски дух био слаб, јер је већ био разводњен накарадном идејом југословенства, која је проузроковала још ужасније последице по српски народ. Међутим, и то ропство смо издржали и ослободили се, пркосили смо. Европу је од фашизма ослободила Црвена армија – СССР чију срж је чинила Русија, јер је сломила 200 Хитлерових дивизија. Црвена армија је помогла и ослобађање Србије. Хитлеров Рајх је био уништен и подељен. А савезници пре тога, уз саветодавну помоћ друга Тита, 1944. године, бомбардовали су градове Србије немилосрдније него Хитлер 6. априла 1941. године.

Разједињена Немачка, и њен, дубоко сакривен империјалистички дух, чекали су тренутак освете Србима. И тако, још 1976. године, по сведочењу француског генерала Пјер Мари Галое, најближег сарадника генерала Галое, из разговора са званичницима Немачке, Немци су одлучили да након уједињења Немачке разбију Југославију, и по сведочењу Вили Вимера у писму Герхарду Шредеру, „освете се Србима, а награде Хрвате и Словенце, који су били уз њих“.

Савезничко бомбардовање Србије

Савезничко бомбардовање Србије

Године 1991. српски народ се суочио по трећи пут са накарадним Западним духом, овога пута уједињеним у Европску економску заједницу (касније Европска унија) и допуњеним његовим, данас, најрадикалнијим елементом – САД-ом и НАТО-м – и са његовим средствима којима је реализовао своје планове: Словенцима, Хрватима и Муслиманима у Босни. Србин се тада први пут нашао апсолутно сам пред Империјом Западне цивилизације! Рус није могао помоћи, није могао себи помоћи, био је уништен, подељен, затрован западним духом, у канџама Сједињених америчких држава. Русија није била Русија у правом смислу – Зиновјев: „Горбачов и Јељцин нису највећи издајници у историји Русије, него највећи издајници у историји човечанства.“ Србин је ову битку храбро водио и Републику Српску створио; остало изгубио, био је сам.

Империја је у јуну 1998. године одлучила да сруши Милошевића по сведочењу Џона Кросланда, британског војног изасланика у Србији од 1997. до 1999. године. Ту одлуку донели су Бил Клинтон, Мадлен Олбрајт и Ричард Холбрук, и у ту сврху одлучили су искористити ОВК као средство. У сврху изазивања рата Империја је направила фарсу у Рамбујеу, поставила ултиматум Србији који ниједна суверена земља не би прихватила, како сведочи Хенри Кисинџер у својим изјавама и књизи „Да ли је Америци потребна спољна политика“. Трећи пут у историји, Немци, овај пут заједно са Американцима, постављају ултиматум Србији, којег не само српски дух, него било која држава на свету не би прихватила. Тај ултиматум са својим Анексом Б је значио потпуну војну окупацију Србије са апсолутним имунитетом НАТО војника, што би значило да НАТО војник може слободно да убија по Србији кога хоће и неће за то кривично одговарати (видимо данас то у Ираку и Авганистану).
„Али за било кога ко познаје историју Србије, предлози из Рамбујеа су сигурно водили у рат. Земља која се борила са Отоманском и Аустријском империјом, често сама, и која је пружала жесток отпор Хитлеру и Стаљину без помоћи савезника, никада не би дозволила транзит страних трупа или предала провинцију са својим историјским светињама НАТО-у“, писао је Кисинџер у својој, горе поменутој, књизи. Србин овај нови ултиматум није могао прихватити! То је безусловна капитулација са понижењем и гажењем
достојанства. Кисинџер даље каже: “Захтеви из Рамбујеа обележили су вододелницу у историји алијансе, због тога што су толико инсистирали на рату и то од стране оних земаља које су одувек образлагале своје чланство из чисто одбрамбених разлога.“ Говорио је још један – Строуб Талбот, спољнополитички Клинтонов саветник – у предговору књиге Џона Нориса о распаду Југославије: “бомбардовање се може објаснити отпором Југославије политичким и економским реформама, а не патњама косовских Албанаца.“

Албанске избеглице: хуманитарна катастрофа је почела тек са бомбардовањем, данас је познато да је ОВК често их на силу терала како би приказала као терор српских снага

Албанске избеглице: хуманитарна катастрофа је
почела тек са бомбардовањем, данас је познато
да је ОВК често их на силу терала како би приказала
као терор српских снага

Тактичан је овај Талбот, не зна, као, да то није био отпор наводним реформама, него отпор коначном решењу тзв. српскога питања.
Још много оваквих сведочења постоји, али да ли је потребно ишта више рећи? Србин је био осуђен на рат, није га могао избећи осим да прихвати капитулацију и начин живота као данас у Ираку и Авганистану. Ропство Србину није својствено (да ли је некоме?), посебно ропство слободе духа. Три дана је Империја сматрала да треба да се сломи Србин; он је истрајавао данима и месецима. Империја је почела кашљуцати, Србин се није дао: „Чињеница да смо у Југославији гађали циљеве које смо у Ираку сматрали правно неприхватљивим, доказује колико смо очајнички тражили начин да победимо“, сведочио је Дик Морис, један од Клинтонових саветника. Империја је кашљала, Србин је и даље режао: неке НАТО земље, међу којима Француска биле су разапете свакодневним протестима против бомбардовања и биле су против гађања цивилних циљева, претило је да Француска напусти НАТО (праве вредности Европе пробудиле су се у њој на трен), шпански војници су вршили самоубиства, а италијански бацали бомбе у море у бази Авијано у Италији. Свет је протествовао против бомбардовања Србије! – али се Србија сама борила против 19 земаља НАТО-а. У мају Јељцин је одобрио слање Ц 300 у року од две недеље; Срби нису одустајали, да се рат наставио још две три недеље, по многим сведочењима, питање је да ли би НАТО остао целовит. Решење из очајног НАТО стања: штап и шаргарепа у виду руске пете колоне – Ахтисари са претњом да ће вакумским бомбама сравнити Београд, и Черномирдин као Рус, који ће утицати на Милошевића и Србе да попусте.

Очи су огледало душе: Марти Ахтисари

Очи су огледало душе: Марти Ахтисари

Милошевић је попустио, српска војска и Срби не би: сећам се, пркосили смо и чекали копнену офанзиву, да би, као у Бајагиној и Чорбиној песми добили прилику за: „нека се спусте на земљу, онда ћу уместо певања, погледати у очи и пуцати без оклевања.“ Српска војска је остала непобеђена у рату, али Србија је побеђена за преговарачким столом. Србија није победила али је издејствовала да не дође до потпуне капитулације из Рамбујеа; НАТО је окупирао Косово, а тапија на Косово у виду Резолуције 1244, гарантовала је територијалну целовитост Југославије. Србија је овако дугачким ратом дала времена Русији да се пробуди, промени власт и спречи евенутални следећи напад на њу; ред је на Русију да узврати Србији: словенски дух осећа то и креће се у том смеру.
Који су разлози оваквог, некада хришћанском европском духу страни, анихуманистичког и злочиначног уништавања Србије: прво, као што смо горе видели освета Немаца; друго, како сведочи Вили Вимер у поменутом писму: „…рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се ту из стратешких разлога морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено раније.“ Вили Вимер је ово писмо писао као закључке конференције у Братислави у мају 2000. године коју је организовало америчко министарство иностраних дела и Спољнополитички институт Републиканске странке, а главне теме су биле проширење НАТО и Балкан. На тој конференцији је присуствовао велики број председника влада, министара одбране и спољних послова НАТО земаља, што јој даје на великом кредибилитету у чије закључке не смемо да сумњамо.

косово и метохија је србија

Зашто ја оволико се позивам на ово писмо и говорим о њему? Зато што је његово сведочанство неизмерно и говори нам колико смо као народ били слепи од 2000. године, након што је Запад на власт довео своје послушнике који су испуњавали наредбу Запада о „политичким и економским реформама“, које је помињао Талбот, а које су уништиле Србију. Та глупост се огледа у томе да смо ми веровали 12 година у политику „И Европа и Косово“, а Запад је за Србију спремио политику „Ни Европа ни Косово“. Та глупост се огледа у томе да ми верујемо да ћемо ако признамо Косово или, данас потпишемо капитулантски споразум са Приштином и ЕУ, добити отворена врата за ЕУ и некада у будућности вратити Косово. Вили Вимер наводи још неколико важних закључака конференције, који доказују српску глупост и неслушање пророчких речи Достојевског до којих ћемо доћи касније – закључак први конференције је: „Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.“

зашто

Дакле, сви преговори о статусу Косова, слично преговорима након јуна 1998. године, били су чиста ФАРСА и ништа више, јер је одлука о независности Косова и Метохије донета још у мају 2000. године! А ми, слепи, веровали смо у заблуде које су нам просипали наши политичари и заблуде о Европској унији.
Закључак други: „Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.“ Дакле, треба је укинути! Зашто је Црна Гора отцепљена? Закључак седми: „Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.“ Каква „демократско“ – империјалистичка идеја, зар не? Дакле, највећи проблем је овде непокорена Србија, зато се мора ослабити и уништити, како не би ометала овај империјалистички пројекат својим историјским тежњама за слободом.
И на крају, закључак осам, назовимо га закључком који треба да отвори очи нашим еврофанатицима и излечи их најгоре болести словенског духа – европејштине: „Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Труском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.“

не ЕУ 11
Напомињем још једном! – ово је закључено 2000. године! Пре него што дођем до главног закључка овде треба рећи пар ствари које прозилазе из горњег закључка. Прво, Дејвид Гибс у својим књигама доказује да су САД желеле ратове деведесетих на Балкану, у европском простору, како би помоћу њих ставиле Европу под контролу НАТО-а, а путем НАТО-а под контролу САД-а. Да ли неко мисли да су Чешка, Словачка и Литванија стварно примљене из добрих намера да се развијају у ЕУ? Не, него да служе овом империјалистичком плану НАТО-а и буду објекат Западног савременог економског колонијанизма. Да ли неко мисли да стварно постоје неки стварни услови за улазак у ЕУ и да су их Бугарска и Румунија испуниле? Да, формални услови постоје, али стварни услов јесте да служиш интересима Запада и будеш му покоран: да би се НАТО копном повезао са Турском, ове две државе „награђене“ су уласком у Европску унију, иако на ниском нивоу развоја. Постоји још један разлог: заштита од могућег поновног пада поменутих држава под руски утицај: вечна тежња Запада је уништење Русије; Србија је прва жртва на том путу.
И на крају: Србија мора трајно бити искључена из европског развоја! Дванаест година, и ево тринаесту, Србија живи еврофанатичним животом, трошећи своје, и онако слабе ресурсе и снагу, верујући да ће икада доживети „обећану земљу“, фатаморгану у виду Европске уније, а још 2000. је одлучено да се трајно искључи из тог процеса. Зар нам није још бивши Немачки амбасадор Цобел рекао да пре 2035. не рачунамо на улазак? То је, уствари значило: никада! Зар није скоро Меркелова рекла да ће се након Хрватске врата Европске уније затворити за нове чланице? Европејштина: најгора болест словенског духа, болест српског лудила!

Данас, Србија се након 200 година ломљења кичме од стране Запада, налази у, можда, најсудбоноснијем тренутку у историји: да буде укинута и поробљена или да се усправи и поново приграби слободу.

Некада је Немац свој фашизам показивао метком, данас свој деморкатско – империјални фашизам показује на другачији начин – новим начинима ултиматума – један од захтева у Бриселу: „Београд да утиче на Србе на северу да промене свест како би ови прихватили да су им Еулекс и Кфор пријатељи.“ Ово је најгори вид савременог демократско – империјалног фашизма! – тражи се промена свести једног народа, српског народа! Овакав захтев незабележен је у историји света. Нечувено је да се тражи да се промени свест једног народа о историјској традицији! И наши властодршци размишљају да ли то да прихвате? Рамбује је за ово мачји кашаљ! Друго, Немци захтевају да се потпише Споразум о добросуседским односима. Шта је то него признавање Косова? – јер се добросуседски односи односе на две државе.

У овим тренуцима Србија се налази пред избором: европско ропство или словенска слобода духа која значи и праву слободу: слободу избора и слободу савести (свести). Као што смо могли видети Србији је Запад одредио судбину потпуног уништења, укидања, трајне забране за улазак у породицу европских народа (Срби су данас, можда, једини прави европски народ јер чувају исконске европске вредности на којима је Европа саздана и бори се за њих против те исте Европе). Западна политика према Србији увек је била непријатељска кроз историју, чак и када смо били, наводно, савезници: Србија је била православна капија на Балкану коју је пангерманска идеја морала растурити због свога Похода на Исток. Тај Поход на Исток прокламовао је Чезаре Балбо, 60-их и 70- година 19. века, када је Аустрија након ослобођења Италије морала тражити нове жртве за своје колонијалне аспирације. Чезаре Балбо је одредио да циљ Аустрије и Немачке треба да буде Балкан: „цивилизовање“ и „германизовање“ балканских Словена као два основна принципа империјалне политике германских народа („промена свести косовских Срба“ коју Немачка тражи ултиматумом у Бриселу) према Балкану. Још пре њега Наполеон је рекао да су „Аустрија и Немачка природни непријатељи Србије.“ Шта нам је још потребно да схватимо да нам не желе добро ?

правда

Правде према Србији од Европе никада није било

Пошто нам је јасно из поменутих закључака да Европска унија за нас није резервисала никакву карту за наш европски пут, ко нам даје за право пред историјом да се одрекнемо земље за коју су наши преци толико живота дали? Не постоји садашњост, будућност и прошлост, постоји само вечност: политика једне државе треба да буде политика вечности – целокупне тежње прошлих, садашњих и будућих поколења. Када то узмемо у обзир уколико су Косово и Метохија цена за добијање датума (не улазак у Европску унију) морамо том ултиматуму рећи одлучно НЕ! – и окренути се алтернативи која се јавља на Истоку, а коју Запад доживљава као огромну саблазан која се спрема свету да објави нову реч, с правом. Запад није цео свет! – : само уз Русију Србија се може спасити од потпуног уништења, а данас је, у последњих 200 година, на ивици тога, и то сопственом одлуком, што иронију доводи до бесмисла! Нема другог спаса Србије него уз Русију: објасниће то Достојевски.

Не, хвала.

Не, хвала.

Ја не желим овај текст завршити навођењем економских аргумената против ЕУ, довољно је видети економску катастрофу коју доживљавају земље Источне Европе, бивше чланице СССР-а, које су у ЕУ. Њихов спољни дуг енормно је порастао на „европском путу“, стопа сиромаштва и незапослености се повећала, повећао се јаз између богатих и сиромашних итд. Европска унија је добра само за земље Западне Европе које су своје богатство створиле својим колонијализмом и ропском политиком према већини света, а посебно Африци. Не желим причати ни о правно-демократским аргументима јер је довољно видети да се коловође Европске уније не бирају непсоредно народном вољом, него самовољом Западног интереса. Не желим причати ни о аргументу мира којег, наводно, обезбеђује Европска унија: па ко је растурио Југославију ? Кажу демократије се не боре једна против друге: то је лицемеран аргумент – у уводу смо видели каква је то деморкатија, а друго: не ратовати међу собом, а заједно уништавати остатак света, показује наличје Западног „демократског“ лицемерства.

На крају, ја ћу се, као на најбољи аргумент, позвати на Достојевског у нашој слободи избора: „Они ће се додворавати европским државама, клеветати Русију, сплеткариће и интригирати против ње. Русија треба озбиљно да се припреми за то да ће сви ослобођени Словени да се са одушевљењем окрену Европи, до губљења своје индивидуалности, заразиће се европским инситуцијама, политичким и социјалним, и на тај начин морати да прођу цео дуги пут европеизације пре него што постигну било шта од словенског значаја и у својој посебној мисији у човечанству.
Међусобно ће се те земље вечито свађати, вечно ће једна другој завидети и једна против друге интригирати. Разуме се, у тренутку неке озбиљне невоље, све ће се оне обавезно обратити Русији за помоћ. Ма како да буду мрзеле, сплеткариле и клеветале нас Русе у Европи, улагујући се и уверавајући Европљане у љубав, ипак ће оне увек осећати инстиктивно (наравно, у тренутку невоље, не раније) да Европа јесте природни непријатељ њиховог јединства, да је то била и да ће увек остати, а да ако они постоје на свету, то је наравно зато што постоји огроман магнет – Русија. Биће чак и таквих тренутака када ће бити у стању да се сложе да би се њихово јединство за трен ока распало, расуло на комадиће, да није било Русије…“

Да ли можете чути веће пророчке речи од ових? -: последњих дванаест година ми се додворавамо и понижавамо пред европским државама зарад фикције зване Европска унија и на том путу непрестано клеветамо Русију, иако је она пар пута била заслужна за наш опстанак. Ми смо еврофанатично заражени данас Европском унијом и њеним инситуцијама и системом, то је тешка болест нашега духа. Инстиктивно, а и разумски, и целом душом, ми знамо, и видимо, да Европа јесте непријатељ јединства народа Балкана и највећи непријатељ Србије, коју данас разбија у делове.

Холокауст

Холокауст

Ноам Чомски, највећи свестки интелектуалац данашњице, скоро нам је у интервјуу у Недељнику поручио: “Не влада само србофобија у Европи. Фобије су свуда по Европи. Неофашистичке партије су све јаче посебно у Аустрији и Мађарској, али и у другим државама. Европа је веома расистичко друштво. Они не желе различитост, они желе хомогена друштва. Сетите се Ангеле Меркел од пре неколико година о Турцима. Она је тада казала да је мултикултуралност мртва, да Турци не постају прави Немци… А то се догађа широм Европе. У Француској се, рецимо, последњих година догађају гротескне ствари – они протерују Роме у источну Европу. То је прави прогон. Роми су били жртве нациста, и током Холокауста су имали исти третман као Јевреји, а сада их Француска протерује, доказујући тиме да није боља од нациста.“

За последњих 200 година Србе су затирале 4 светске империје. Од три од њих данас ни трага ни гласа, четврта већ кашљуца. Ми – опстајемо. Могли смо видети горе као што се Западни дух увек циклично креће у својим империјалним настојањима, тако се и словенски, православни дух, креће у узајамној помоћи Срба и Руса: то је православна духовна повезаност која не дозвољава да оба народа у једном тренутку буду поробљена, време је да оба коначно буду слободни у слози, а словенски дух, каже свету, по Достојевском, своју слободну православну реч.

заставе

Зашто сам почео са Достојевским и Ничеом? Зато што они са супротних тачака гледишта имају исто виђење разлога западања Западне цивлизације у нихилизам тј. одрицање свих могућих вредности и у томе виде и показују разлог Западног фашистичко-империјалног духа. Ниче је син тога духа, али га је препознао као декадентног. Међутим, као његов припадник, он није могао наћи други начин да „спасе своју душу“ него је, управо, морао пасти под утицај истог и његова немоћ да га превазиђе, јер је њему приподобан, одвела га је у ропство свести – лудило. Са друге стране, Достојевски, као Рус, који је много више живео у Европи него Русији, био је роб многих нихилистичких ствари (порока), он је потпуно осетио декаденцију Западног духа, али он је припадао народу чији се религиозно – морално склоп разликује од Западног, чије се поимање слободе разликује од Западног; припадао је народу који је ценио слободу људског духа и путника намерника. Зато Достојевски излаз из тог светског нихилизма успева да нађе у својој Вери у Оно Више, и тако спасе своју душу.

Српски народ је деветог априла пред избором између два принципа: принуде тј. ропства или слободе. Ово прво, по Западним матрицама, знамо где је одвело Ничеа, ово друго Достојевском је донело спас – дух једног народа осећа се по његовим великим носиоцима истога. Ми смо прво били заражени болешћу југословенства; онда болешћу стаљинстичког социјализма, и на крају, последњих тринаест година, најтежом болешћу словенског духа – европејштином. Године 1999. Србија је била у сукобу са највећом Империјом на свету на врхунцу њене моћи; данас се Србија налази пред последњим ултимативним трзајем Империје (у силазној путањи) према Србији: ако превладамо и издржимо ово Империја неће моћи више тако ударити и слобода је пред нама.

Ово је тренутак у коме немамо право на било шта друго осим одбране СЛОБОДЕ Србије, одбране достојанства и части, одбране Устава Србије! Деветог априла Србија је пред избором да је болест савлада и усмрти или да се опорави и пригрли слободу после дуго времена. Достојевски би, несумњиво, изабрао ово друго. Одбацимо ултиматум! Империја ће пасти, опстаћемо и сада! Да би живео Запад мора умрети Србија: не дозволимо, изаберимо слободу.

Деветог априла изађите на велики народни протест у Београду који организује група студената и изаберите: ропство или слобода!

 СТУДЕНТИ ФОТО ПРОТЕСТА

——

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

СТУДЕНТИ БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА: НЕ КАПИТУЛАЦИЈА!

1 reply »